„10.000 куна за 100 комада д‌јеце покопане“

КОЗАРСКА ДУБИЦА – Усташки логор за српску д‌јецу у Јастребарском основан је 11. јула 1942. године, а према свједочењу Зоре Милинић која је у њега депортована са шест година, тамо су д‌јеца умирала од хладноће и глади.

Милинићева је у рано љето 1942. године имала пуних шест година и срећно д‌јетињство које је прекинуто када су њу и њену сестру Мару усташе депортовале у логор Јасеновац, гд‌је је заједно са д‌јецом из Поткозарја била око два мјесеца.

„Сви смо добили свој број на папирићу око врата. Ја сам свој број појела од глади“, испричала је Милинићева у свједочењу Јавној установи „Спомен-подручје Доња Градина“.

Милинићева је навела да су послије тога старију, јачу и здравију д‌јецу купили и тјерали у вагоне и одвозили у Хрватску у д‌јечији логор Јастребарско.

„Ту је било пуно д‌јеце, сличне нама, уплашене, голе, босе и гладне… Одмах одвајају мушку д‌јецу, облаче им униформе и капе са ознаком слова `У` и одводе их. Ми их више нисмо вид‌јели“, испричала је Милинићева.

Из Јасеновца је заједно са сестром Маром и другом д‌јецом депортована возом којим су одведени у оближња хрватска села и поређани у врсту, насред сеоског друма, гд‌је су сељаци долазили да их воде кућама.

Према њеним ријечима, сестра Мара тада је отишла са женом која ју је одвојила из врсте, док она није хтјела да иде јер је била убијеђена да ће отац Радован, убијен у Јасеновцу 1942. године, доћи по њих.

У селу је опет нашла сестру, а д‌јецу из поткозарских збјегова усташе су у јесен 1942. покупиле и одвеле у логор Јастребарско, гд‌је је поново раздвојена од Маре.

„Ту сам вид‌јела д‌јечаке обучене у усташке униформе. Ти д‌јечаци су кратко вријеме били у Јастребарском и више их нисам вид‌јела. Сјећам се да су старије д‌јечаке транспортовали возом, вид‌јела сам их у вагонима. У логору су нас чувале часне сестре“, навела је Милинићева.

Д‌јецу у Јастребарском тјерали су да раде, чисте двориште, лишће и купе камење, а оног ко није могао да ради, према сјећању Милинићеве, тукле су прутом по рукама и то је тако трајало данима, док су д‌јеца умирала од хладноће и глади.

„И даље глад и хладноћа. Свако јутро су нас тјерале да идемо напоље да преносимо камење са гомиле на гомилу. Једна д‌јевојчица није имала снаге да дигне камен, па јој је пао на ногу и направио рану која је крварила. Ја сам јој помогла да дигне камен да је часна сестра не би ударила канџијом. Када је то часна сестра вид‌јела, ударила ме је – и данас имам ожиљак од ударца на палцу лијеве руке. И тако сваки дан малтретирања…“, сјећала се Милинићева.

Током боравка у логору, Милинићева се и разбољела од глади, грознице и умора, али је добила љекарску помоћ и једва преживјела.

Логор за д‌јецу Јастребарско ослободили су партизани.

„Једне ноћи чујемо галаму и јаку пуцњаву. Врата се отварају и међу нас упадају осободиоци – партизани, купе нас и одмах одводе преко шума у наша мјеста, која још нису била ослобођена, али ми смо били срећни јер смо са нашим народом, који ће од тада па до ослобођења водити бригу о нама који смо изгубили све и остали без игд‌је никога“, навела је Зора Милинић у свом сјећању на логор Јастребарско.

Након боравка у пребивалиштима и домовима, Милинићева је стигла у Бањалуку у дом за ратну сирочад „Данко Митров“ гд‌је је завршила основну и средњу медицинску школу.

Велики број чланова њене породице страдао је у Јасеновцу и у Народно-ослободилачкој борби.

Свједочење о страдању своје породице у Другом свјетском рату, које је Милинићева, са тренутним пребивалиштем у Копру у Словенији, Јавној установи „Спомен-подручје Доња Градина“ дала у септембру 2022. године, завршила је сљедећим ријечима: „Свега овог се стално сјећам, са жељама да више нигд‌је и никад, али никад не буде рата“.

Зора Милинић рођена је 8. јула 1935. године у породици Лајић, од оца Радована и мајке Радосаве /рођене Кнежевић/, у селу Сјеверовци у тадашњој Босанској Дубици, које се налази испод саме планине Козаре.

СВЕСКА ГРОБАРА ИЛОВАРА НАЈПОТРЕСНИЈИ ДОКУМЕНТ О УМИРАЊУ Д‌ЈЕЦЕ

Усташки логор за српску д‌јецу у Јастребарском основан је 11. јула 1942. године.

Основало га је Министарство удружбе Независне Државе Хрватске са циљем да се на том мјесту сакупе д‌јеца из других логора на територији НДХ и одгајају у усташком духу.

Први транспорт д‌јеце стигао је средином јула 1942. године.

Назив овог логора био је „Прихватилиште за д‌јецу избјеглица“. Међутим, иза овог назива крила се много страшнија истина, о којој према ријечима музејског савјетника и директора Јавне установе Спомен-подручје Доња Градина Тање Тулековић – свједочи свеска гробара Фрање Иловара.

Тулековићева наводи да је свеска гробара Иловара, који је по наређењу часних сестара данима сахрањивао мртве малишане, један од најпотреснијих докумената о умирању д‌јеце у логору Јастребарско.

„Ђечија тијела била су спакована у киштре и сандуке. Да би их што више стало у један сандук, силом су затварани поклопци. У једној киштри могло је бити и по осморо до 10 д‌јеце“, наведено је у свесци гробара Иловара, која се чува у Музеју на Мраковици.

Тулековићева каже да је чувар гробља сахрањену д‌јецу рачунао на „куне“ и „комаде“, а да је рачуне својим потписом овјеравала часна сестра Гауденција.

На првој страници дневника записано је да је 22. јула 1942. сахрањено 107 д‌јеце, а онда стоји рачун и потврда: „Примио на рачун копања гробова 10.000 куна за 100 комада д‌јеце покопане“.

Јастребарско је био логор за д‌јецу у систему логора Независне Државе и налазио се у Јастребарском, око 37 километара југозападно од Загреба.

Постојао је од 12. јула до октобра 1942. године, а логором су управљале припаднице католичког реда Милосрдне сестре Светог Вицента од Паула, док су обезбјеђење чинили припадници Усташке одбрамбене службе.

У логор су интернирана српска д‌јеца ухваћена, заробљена и отета у разним дијеловима НДХ током покоља или противпобуњеничких операција које је спроводио усташки режим, његови осовински савезници и други сарадници.

Д‌јеца су из других логора у Јастребарско стизала у изнуреном и слабом стању, а кроз логор је прошло укупно 3.336 малишана.

(www.palelive.com / Срна)