Диклић: Спасена српска д‌јеца завршила и у Ватикану

БЕОГРАД – Историчар Момчило Диклић изјавио је Срни да су српска д‌јеца која су спасена из усташких логора упућивана широм свијета и Европе, као и у Ватикан.

Диклић одавно прати ситуацију о покатоличавању Срба у Хрватској. Он је испричао да му је његов сада покојни пријатељ Милан Дивјак Лички, који је истраживао Ватикански архив према налогу Извршног већа Војводине, рекао да му је један човјек у том архиву, који га је опслуживао, рекао да није Италијан, већ да је из Поткозарја, али није знао из којег села.

На питање Дивјака како је то сазнао, тај човјек му је одговорио да је био задужен да пази неког старог монсињора, католичког великодостојника, који му је пред смрт рекао: „Пошто сте били добри према мени, ја ћу Вам рећи – Ви нисте тај и тај, именом и презименом Италијан, него сте Ви поријеклом отуда, јер сте дистрибуирани по читавом свијету“.

Диклић је навео да је у вези с тим интересантан и податак да је 12. јануара 1944. године у Оточцу основан Српски клуб вијећника у Земаљском антифашистичком вијећу народног ослобођења Хрватске /ЗАВНОХ/, који је донио одлуку о поништавању свих покатоличења, односно да се сви покатоличени Срби и та српска д‌јеца врате, али да је један од тадашњих главних хрватских комунистичких функционера Владимир Бакарић рекао да тај клуб „није потребан“.

Према Диклићевим ријечима, појавили су се подаци за д‌јецу која су била у вријеме Независне Државе Хрватске /НДХ/ у „Заводу за глухонијеме“, гд‌је су једно вријеме били смјештени српски малишани које је спасила Диана Будисављевић из усташких логора, а ријеч је о више од 5.000 имена, са подацима гд‌је су примљени, гд‌је покатоличени, куда су отишли.

„Ђеца су завршила не само у хрватским породицама, него и широм свијета, Европе и у Ватикану. Ко то зна гд‌је још. Случајност је да је тај човјек Милану Дивјаку рекао – ово сам ја. Он је добио италијанско име, некад је долазио са Дивјаком, био је три пута. Возио га је Дивјак по Босанској Крајини, али нису нашли ништа јер су нестајале читаве породице“, испричао је Диклић.

Диклић је навео да постоји много таквих случајева, српске д‌јеце која су била у хрватским породицама, па и по цијелом свијету.

„Настојали су, гд‌је је било из једне фамилије двоје или троје д‌јеце, да их растуре на различите стране, тако да изгубе сваку везу о себи“, указао је Диклић.

Он је додао да се зна да се то дешавало, као и да је знао и оне који нису скривали да су прешли насилно у католичанство прије рата, али да је сада мало ко жив од њих.

ПОКАТОЛИЧАВАЊЕ У ХРВАТСКОЈ У НОВИЈЕ ВРИЈЕМЕ ЈЕ – ИЗ СТРАХА

Диклић је истакао да је пратио и како се спроводи покатоличавање у Хрватској у новије вријеме, те додао да су многи због страха прелазили на „другу страну“ и наводи примјер како су српска д‌јеца превођена у католичанство.

„Одреде да вјеронаука буде трећи сат, а дио српске д‌јеце или мјешанаца не иде на вјеронауку. Онда су ту постојале групе које су их тукле и шиканирале. И онда на крају родитељи пишу захтјев, моле да им д‌јецу приме на вјеронауку. Неки су чак и писали два пута. А то ће данас или сутра за некога бити чињеница да каже – ево, ми смо их спасавали. Као што је /усташки надбискуп Алојзије/ Степинац спасавао“, навео је Диклић.

„ЖИВИМ ДА ДОЧЕКАМ МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР У ДОЊОЈ ГРАДИНИ“

Диклић је истакао као изузетно значајну изградњу меморијалних центара у Доњој Градини и Београду посвећених српским јасеновачким жртвама.

Он је напоменуо да на меморијалном центру Доња Градина, прије свега, треба да пише „Логор Градина – дио концентрационог логора Јасеновац“ како са хрватске стране, али и са нивоа БиХ или из међународне заједнице не би то оспоравали јер већ постоји један центар Јасеновац у Хрватској.

„Мора стајати увијек натпис да је то дио логора Јасеновца, посебно ако са друге стране /из Хрватске/ буду оспоравали, као и са нивоа БиХ, који могу рећи – нама не треба нови меморијални центар, јер већ постоји тај центар Јасеновац у Хрватској, а Европа ће рећи – шта хоћете?“, рекао је Диклић.

Тако би, додао је Диклић, центар у Градини био „дио Јасеновца“, али њиме би управљали људи из Републике Српске и контролисали би га Срби, те би посјетиоци добили све информације о томе шта се догађало у Јасеновцу.

„Тај центар је требао већ постојати, да десетине и стотине хиљада људи прођу и виде филмове, материјале и документацију. Живим за то да дочекам тај меморијални центар у Доњој Градини“, навео је Диклић, који сматра да ће и приликом изградње тог меморијалног центра проналазити кости страдалих логораша.

Диклић, који је био виши сарадник на Институту за европске студије у Београду, истакао је да је логор у Градини био ужасно мјесто, те да му је жао што је заустављено прекопавање након Другог свјетског рата, посебно што су и до 1955. године Савом плутали лешеви.

„Када се распала Југославија, требало је организовати радне акције, пар хиљада људи добровољаца, ја бих био први, да сву Градину прекопамо, 15 или 20 километара. Па онда би доказивали на начин – десна бутна кост, лијева бутна кост. Не би податак био сигурно прецизан, али би био увјерљив да побија ове сада хрватске приче“, рекао је Диклић.

Он је указао на ревизију историје у Хрватској, гд‌је на Факултету хрватских студија Влатка Вукелић, која предаје историју НДХ, тврди да је, када логораши иду у пробој Јасеновца, то „скуп зомбија“, те додао да се иде ка негацији свега што се догодило.

„А то не би могло да смо ми благовремено упознали свијет /о том страдању/. Ми смо доживјели апсурд да нас неко проглашава геноцидном нацијом, и то нацију која је највише на овим просторима страдала од геноцида, можда и у свијету, с обзиром на број становника“, истакао је Диклић.

СКРИВАЊЕ ПОДАТАКА О ЈАСЕНОВЦУ

Диклић је навео да је познато да је послије Другог свјетског рата „Бакарићев систем“ сакрио све податке о броју страдалих у Јасеновцу, да су нестале товарне листе и подаци у вези са концентрационим логором Госпић и његовим филијалама.

„Није концентрациони логор Јадовно него је концентрациони логор Госпић, а Јадовно је један од најстрашнијих логора који је ту био. Та документација је склоњена 1966. године. Јасеновачка је склоњена раније“, напоменуо је Диклић.

Он и због тога сматра изградњу меморијалног центра у Доњој Градини великим искораком, јер би то било најзначајније мјесто гд‌је би се могле добити информације о страдању Срба у Јасеновцу, и то не само у Јасеновцу, него и у НДХ, која је цијела била стратиште Срба.

„Као што су све склоњене товарне листе везане за Јасеновац, тако су забрањени и подаци и одузета документација аустријске хуманитарке Диане Будисављевић, која је спасила између 11.000 и 12.000 српске д‌јеце да их не убију, мада се не зна прецизно тачан број“, навео је Диклић.

Он је додао да хрватска страна покушава разним методама да негира, прије свега, да се то уопште догодило, да говоре да је то био смјештајни простор, па „преодгојни“ простор и слично, као и да је један од „спаситеља“ био Степинац.

„То да је Степинац био један од спаситеља су апсурдне ствари. Он се укључио 1943. године, када је схватио да се мора укључити, али да /ђеца/ пређу у католичку вјеру. И они су прешли“, рекао је Диклић.

Диклић се подсјетио да је 1974. године, када је био студент у Ријеци, на италијанском телевизијском каналу „РАИ уно“ гледао емисију на чијим је снимцима био натпис „Концентрациони логор Госпић“, те додао да све филмове и документацију о томе шта се радило са Србима имају Италијани, али да није постојао интерес југословенског лидера Јосипа Броза Тита и власти да се то откупи.

„Вјерујем да и Нијемци имају филмова о Јасеновцу“, рекао је Диклић.

Момчило Диклић је више од деценије радио у Институту за европске студије у Београду у звању вишег научног сарадника, све до пензионисања 2019. године.

Он је рођен 1954. године у личком Оточцу у Хрватској, гд‌је је завршио основну школу и гимназију, Педагошку академију у Ријеци, дипломирао је на Филозофском факултету у Загребу, гд‌је је одбранио и магистарску тезу „Положај Срба у Хрватској“ као први Србин у авнојевској Хрватској.

Диклић је у Новом Саду 2003. године одбранио докторску дисертацију „Српско питање у Хрватској 1941-1950“, што је прва докторска дисертација са таквом тематиком одбрањена у Србији.

Он је објавио 15 монографија и више десетина научних радова, као и више публицистичких текстова о српско-хрватским односима.