Ведро, Милена!

Сан сваког планинара је да освоји што више врхова, а врхови Хималаја сигурно су међу најсањанијим. У остварење свог сна кренула је и Власеничанка Милена Павловић, чланица власеничког Планинарско-еколошког друштва „Ацер“.

Она ће, као чланица шесточлане међународне експедиције коју предводи Драган Јаћимовић, учествовати у, како се то планинарском терминологијом каже, пењању једног од најзахтјевнијих врхова Хималаја, Исланд пика.

„Успон на Исланд пик или Имја тсе, висине 6 189 метара надморске висине , требало би да траје 21 или 22 дана, у зависности од времена, колико нам буде наклоњено. Завршни успон биће 14. дан, након 12-13 дана ходања. Највећи проблем током успона представља висинска болест. Колико год да је спортиста спреман, не зна се како ће његов организам носити са висинском болешћу, јер већ послије 5 000 метара ми располажемо са неких 30 посто кисеоника. Уколико вођа тима установи да члан има озбиљих проблема које не може ријешити, прекида са експедицијом и спуштају га на ниже висине како не би имао проблем са едемом мозга или плућа. Ја се надам да ће сваки члан наше екипе успјети у свом науму и да ћемо на Исланд пику истаћи заставе наших друштава“, прича одважна планинарка из Власенице.

Павловићева истиче да су припреме за овај подухват трајале више од двије и по године.

„За планинара је најважније да, колико год да је физички спреман, буде психички стабилна особа. Припреме су и у зимским условима. У љетњим условима – пењање на стијенама, а у зимским по ледењацима, у навезама, јер ми, на крају крајева, у експедицији ходамо у навези и зависни смо једни од других“.

Осим борбе са мањком кисеоника, током успона сваки планинар на леђима носи и терет од тридесетак килограма.

„Навешћу баналан примјер – умор који осјетимо након 10 километара хода по равном, на великим висинама, у недостатку кисеоника, осјетимо након 100 или 200 метара. У току припрема смо рачунали и на терет који ћу носити током успона, па сам се трудила да руксак буде оптерећен бар 20 килограма, тако да сам спремна и за то“, прича ова крхка, грациозна д‌јевојка док са шеретским осмијехом објашњава да су планинари обично скептични када је виде на успону, а онда се убрзо увјере колико је жилава и почињу да је зову „бураз“.

Програмер по струци, Милена Павловић наводи да је са власеничким планинарима почела да хода 2015. године, из нужде, а да јој је планинарство постало љубав и да сада „Ацер“ сматра својом породицом. У протеклих осам година, уз њихову подршку, освојила је бројне значајне врхове.

„Када сам кренула на свој први озбиљнији поход на Мон Блан, моја палнинарска породица организовала је састанак на који су сви донијели опрему коју имају, одабрали су оно најбоље и најпотребније, и спаковали ме. Тако је било и овог пута. Обезбиједили су ми експедицијску опрему, а чак су контактирали са организацијом са којом идем и са њиховим водичима, јер не препуштају ништа случају и брину о мојој безбједности“, с љубављу и поносом прича Милена Павловић.

Ова мала породица је јуче своју планинарку испратила пут Непала, уз много љубави и само двије ријечи.
Ведро, Милена!

(www.palelive.com / Татјана Голијанин)