Огласи
БЕОГРАД – Божић је у обичајном календару Срба посебно поштован, не само због његовог хришћанског значења, а прослављање овог празника одликује се специфичностима код сваког села или области насељене српским становништвом, као и изнијансираним ритуалима, па чак од породице до породице, изјавила је Срни етнолог и антрополог Весна Марјановић.
Божић се поклапа са периодом око зимског солистиција /краткодневице/ у којем је у претхришћанском периоду обиљежаван повратак „младог сунца“, а коначним прихватањем 25. децембра по јулијанском календару за дан Христовог рођења /7. јануар према грегоријанском календару/ покривене су светковине дотадашњих паганских празника, навела је Марјановићева.
Она је указала да је тешко упоставити јединствени модел светковања божићних празника код Срба, али, иако су божићни обреди веома слојевити, разноврсни и нијансирани, они имају неколико битних заједничких одлика, а то су симболична исхрана – посна и мрсна, култ младог бога, култ предака, као и природе оличен у биљу и дрвећу, те култ ватре и воде.
„Српски стари обичаји представљају синкретизам старословенских и старобалканских обичаја о Божићу и Новој години – паљење ватре, пуцање, опход домаћинстава, даривање, култна храна – почетак месојеђа, садржај игара, претеривање у јелу и пићу. Обреди се могу раздвојити на оне из предбожићног периода, божићне обреде и из постбожићног периода“, рекла је Марјановићева.
БАДЊИ ДАН ПОСВЕЋЕН ИШЧЕКИВАЊУ РОЂЕЊА – И ПРИРОДЕ И ИСУСА ХРИСТА
Обичаји на Бадњи дан везани су за вјеровање код Срба да су тог дана сви заједно – и живи и њихови преци, а Марјановићева је истакла да је то дан који је посвећен и ишчекивању рођења природе, новог вегетационог доба, а онда и Исуса Христа.
„С друге стране ту је веровање да су ту и преци, јер поред вере у Бога наш народ верује да и преци помажу остваривању егзистенције и очувању породице на окупу“, указала је Марјановићева.
Окупљање породице око трпезе на Бадњи дан израз је жеље да се обезбиједи егзистенција – да сви чланови породице дочекају крај године на окупу, а чим је бројна породица, ту је и сигурније обезбјеђење егзистенције.
Марјановићева је указала на то да ритуал налагања бадњака припада ширем европском комплексу, те да је постојао и код словенских и код германских народа у претхришћанском времену, када се палио храст или неко тврдо дрво за које се сматрало да има свету моћ и да ће „помоћи младом сунцу да се роди“.
Она је рекла да чесницу, односно божићни хљеб, имају сви хришћани, при чему се код Срба сјеверно од Саве и Дунава мијесио божићни колач, а јужно је то чесница, од ријечи чест – комад, која се ломила на онолико комада колико има укућана у кући.
„Негде је то о Бадњем дану, негде на Божић и, пошто се Божић сматрао почетком Нове године, у чесницу су се стављали сви елементи који су били важни за одређено домаћинство. Ако је сточарски крај онда и део јарма, а тако су се распоређивали и послови у вишечланим породицама“, рекла је Марјановићева.
Она је напоменула да је сјеверно од Саве и Дунава чесница била у форми суве пите и у њу се стављала и пара, а за оног ко је пронађе сматрано је да ће бити успјешан у наступајућој години, при чему је та пара била дукат или нешто драгоцјено, а у најранија времена стављала се за кућну икону и употребљавала се, када затреба, да се за њу купи со.
БОЖИЋНА ПЕЧЕНИЦА СЕ СПРЕМА У КУЋИ
За разлику од бадњака, који је Црква прихватила и дала му своје тумачење, Црква не дозвољава да се божићна печеница, такође обичај из претхришћанског времена, уноси у храм, али допушта да буде у домаћинству.
„Божићна печеница се спрема у кући. Прасе које ће бити за Божић се раније одређивало, а на Туциндан, два дана пре Божића се клало. Негде се и пекло на Туциндан, а некад и на Бадњи дан. И кад се испече печеница онда се оглашавало прангијом, пуцњем, већ како где“, рекла је Марјановићева.
Она је истакла да је било важно да се над божићном печеницом ломи чесница, што је једна врста жртве и дара претходном богу – сунцу да се поново роди, што нема везе са хришћанством, али је ушло у обичаје обиљежавања хришћанског празника.
„Са све већим протоком утицаја са Запада, али и са бољим стандардом и комерцијализацијом свих већих празника крајем 20. столећа Божић се прославља у духу потрошачког друштва. Приметно је и такозвано враћање традицији, али бих то пре назвала измишљањем јер многе архаичне радње вршене о Божићу давно су се изобичајиле и промениле сходно начину модернијег живота и схватања. Данас доста тога нема смисла, али се обавља више као део идентитетског обележја“, навела је Марјановићева.
БОЖИЋ 25. ДЕЦЕМБРА ПО ЈУЛИЈАНСКОМ КАЛЕНДАРУ ОБИЉЕЖАВА СЕ ОД НИКЕЈСКОГ САБОРА
Марјановићева је напоменула да се Божић у хришћанству светкује од 4. вијека нове ере, али је вријеме празновања често помјерано, па је Божић обиљежаван чак и у априлу.
Тако се у источном дијелу хришћанских земаља славио празник Богојављење, односно празник крштења Исуса Христа у ријеци Јордан, док је Римокатоличка црква светковала успомену на „три мага или три краља“, а успут се прослављало и рођење Исуса Христа.
„Одлуком Никејског сабора 325. године и састављањем хришћанског црквеног календара коначно се прославља рођење Исуса Христа, а за тај датум Црква је изабрала 25. децембар /по јулијанском календару/, односно то је дан којим се у старом Риму славио празник Дан рођења непобеђеног сунца, када су светковане сатурналије. Период од 17. до 25. децембра поклапа се са зимским солстицијем, када је најкраћи дан, а најдужа ноћ. После 22. децембра дан постепено постаје дужи, а самим тим и сунце полако јача, што је за ширу популацију тадашњег света имало изразит значај“, појаснила је Марјановићева.
Она је истакла да је тај гранични период био веома значајан за укупни хришћански свијет и укомпонован је у основу хришћанства, а прихватањем 25. децембра за дан Христовог рођења „покривене“ су светковине дотадашњих паганских празника.
У 17. вијеку у западној и централној Европи прослављање Божића се премјешта из колективних светковина у оквире породичног простора и даје му се значење породичног празника.
„Исус Христос на представама протестантских уметника и стваралаца појављује се са зеленом окићеном граном и налази се у улози дародавца, али и дариваног и од тада се уводи пракса међусобног даривања у лику Божић Бате, па се деци посвећују дарови. Оваква пракса допире и до српског народа, нарочито у градским срединама с краја 19. и почетка 20. века“, навела је Марјановићева.
НОВА ГОДИНА КОД СРБА
Марјановићева је напоменула да се у српској традиционалној култури 1. јануар није посебно обиљежавао све до двадесетих година 20. вијека.
Прослављање и дочекивање Нове године, увођење новогодишњих балова у грађанске средине одиграва се у периоду између два свјетска рата, прихватањем званичног грађанског грегоријанског календара.
„Након Другог светског рата, како би се потиснуло слављење Божића, развијали су се новогодишњи спектакли, сваке године су се надограђивали и постали су општа појава у свим срединама српског друштва, како у приватној тако и јавној сфери“, рекла је Марјановићева.
Код Срба се на селу до Другог свјетског рата прослављао Бадњи дан и Божић, а потом Мали Божић или Свети Василије, празник познат данас и као православна Нова година, рачунајући вријеме према јулијанском календару.
Марјановићева је указала да обичаји нису статични и мијењају се сходно начину живљења и разумијевања појава у којима људи живе, па је стога природно да су се и божићни обичаји мијењали, али им је структура празновања остала иста.
„Ипак, све се данас формализује и своди на сценске приказе, како у домаћинствима, тако и у јавном простору, а потрошачко друштво је постало доминантно“, навела је Марјановићева.
(www.palelive.com / Срна)
