Раде Јовановић – творац антологијских пјесама народне музике

ФОЧА – Горажданин Радослав Раде Јовановић, заборављени стваралац антологијских народних пјесама и севдалинки, мада је живио у 20. вијеку, као да је подијелио судбину свих оних незнаних пјесника из давних времена чија имена нису записана, а чије пјесме се називају изворним и народним.

Јовановићеве пјесме имале су ту моћ да се брзо прошире и буду прихваћене у народу, управо због тога што су потекле из племените душе обичног човјека из народа.

Није имао формално музичко образовање – како је и сам говорио није знао ноте, али је народни мелос носио дубоко у себи и њиме дисао, мислио, волио…

Како је испричао у емисији ТВ Сарајево из 1985. године „Моје пјесме – моји пријатељи“, љубав према народној музици носио је од д‌јетињства – мајка му је то још као малом у срце усадила, а када га је болест плућа спријечила да пјева, почео је да компонује и да пише стихове.

„Јаблани се повијају“, „Негђе у даљине“, „Кад сретнеш Ханку“, „Кад у мају руже процвјетају“, „Теби мајко мисли лете“, „Сеја косе расплела“, „Маленим сокаком не пролазим више“, „Ах, мерака у вечери ране“, „Често млађан прошетах крај Дрине“, неке су од пјесама које су још за његовог живота стекле епитет изворних и за које мало ко данас зна да их је он написао и компоновао.

Његову пјесму „Кад сретнеш Ханку“ Сафет Исовић је први пут отпјевао 1971. године на Сабору у Дому синдиката у Београду, када није освојила прву награду жирија, али је касније у анкети Радио Београда проглашена прво за пјесму деценије, па за најбољу пјесму двије деценије и најбољу послијератну пјесму новокомпоноване музике.

Пјесма је настала након што је Раде случајно чуо разговор о љепотици Хани Корјенић из Чајнича, коју су, како је у поменутој емисији испричао, звали Царица и сви у њу били заљубљени, убијали се, тукли се, ножевима се боли.

Недуго након што је чуо тај разговор, видио је стару суграђанку Башчелићку, савијену до земље, и из те двије жене створио је своју имагинарну Ханку, написавши познату пјесму о пролазности љепоте и жалу за младости.

Многе пјеваче је задужио и прославио. Међу тим великанима су Сафет Исовић, који је Радета изузетно поштовао и волио и на сахрани га је испратио пјевајући његове стихове, затим Нада Мамула, Недељко Билкић, Милан Бабић, Заим Имамовић, Гвозден Радичевић, Предраг Живковић Тозовац, Цуне Гојковић…

Било је, међутим и оних, међу тадашњим млађим извођачима, који су се огријешили о Радета, не потписујући његово ауторско д‌јело, а и данас многи пјевају његове пјесме, не напомињући чији су то стихови и мелодија.

Чињенице да је Раде Јовановић долазио из мале средине и да је као осуђеник са Голог отока био под сталном присмотром, а може се рећи и под цензуром ондашњег режима, допринијеле су да се о њему није много писало и говорило. Скроман, ненаметљив, боемске, широкогруде природе, славу је препуштао другима. Стало му је било само да његове пјесме уђу у народ.

Његов некадашњи суграђанин, данас становник Вишеграда, новинар у пензији Славко Хелета, прича да је Раде стварао чисту и бистру народну музику, из личног задовољства и да је био срећан једино кад би, као што је и сам волио говорити, „његова пјесма ушла у народ“.

„Био је изузетно плодан, сарађивао је са најбољим пјевачима, најприје из Сарајева, касније из Београда, то су били доајени, као што је и он био. Писао је праву народну музику, како је често говорио: `Ја нисам никакав пјесник, ни композитор, ја сам измишљатор праве народне музике и моје највеће задовољство ће бити да моја пјесма остане у народу и да се шири`. Као што видимо, оно што је желио се и остварује, мада се не поштује његово ауторско право и млади пјевачи заборављају да га потписају, често потписујући себе“, каже Хелета.

И данашњи медији, напомиње Хелета, често праве грешке, па тако за пјесму „Кад сретнеш Ханку“ многи пишу да је пјесма Сафета Исовића, који је њен извођач.

Хелета прича да је Раде волио друштво обичних људи, шалу и пјесму, био је изузетно уредан и елегантан и живио је у Горажду, колико му је то болест дозвољавала, живот правог боема.

„Али некако је ту живио као у илегали, с обзиром на то да је иза себе имао горко искуство Голог отока“, напомиње Хелета.

У Другом свјетском рату Раде је као д‌јечак побјегао испред усташа и прикључио се партизанима. Био је борац Друге пролетерске, у батаљону народног хероја Миодрага Миловановића Лунета, по којем је свом сину дао име Луне. Његове заслуге из рата касније су заборављене, када је, прича Хелета, због неких потказивања и нејасноћа завршио на Голом отоку о чему никад није желио да прича.

Како је то Раде испричао у емисији „Моје пјесме – моји пријатељи“, велику прекретницу у његовом животу имао је сусрет са Надом Мамулом, коју је случајно упознао у возу на релацији Сарајево-Пале. У безнађу, болестан и разочаран у живот и људе, упознавање са Надом Мамулом, а захваљујући пјесми `Негђе у даљине`, улило му је наду и ново свјетло у живот, након чега су услиједиле године његовог великог стваралаштва.

О сусрету са Надом Мамулом и настанку антологијске пјесме причао је и Хелети.

„Док је разговарао са Надом у возу, на паклици цигарета `морава` написао је пјесму `Негђе у даљине`. Он јој је дао ту пјесму, која је постала непролазан хит“, каже Хелета.

Без музичког образовања, Раде Јовановић био је, наставља Хелета, попут такође чувеног боема Драгише Недовића, који је између осталог написао севдалинку „У лијепом, старом граду Вишеграду“.

„Раде је свирао гитару и хармонику, имао је такав дар да сједне и напише непролазне текстове, а створио је више од 500 пјесама, што је импозантно“, додаје Хелета.

Мјесец дана уочи трагичне смрти, Хелета је посјетио Рада Јовановића на болесничкој постељи.

„Рекао ми је: `Славко, нема никаквог интервјуа, али сједи да причамо`. Причали смо до пола ноћи. Тада сам сазнао доста о његовом животу, кога највише поштује, шта му раде разни пјевачи, како га краду, узимају му пјесме, прерађују их и не потписују, он није хтио да поставља питања око тога. Рекао је: `То њима иде на душу`“, присјећа се Хелета.

Јовановић је живот трагично окончао на свој 58. рођендан, 15. априла 1986. године, када је, опхрван тешком болешћу, дигао руку на себе. Претходно су познати пјевачи и композитори организовали хуманитарни концерт да би му помогли у лијечењу, што је њему, прича Хелета, по свему судећи тешко пало.

„То је била један од највећих сахрана у Горажду, три, четири, можда и пет хиљада људи дошло је да се опрости од њега на гробљу Колијевке. Споменик му се налази између два велика јаблана, који симболизују његове почетне стваралачке успјехе и антологијску пјесму `Јаблани се повијају`“, наводи Хелета.

Да је Раде Јовановић изузетно цијењен међу својим суграђанима, каже Хелета, говори и чињеница да су у рату, чему је и он свједочио, посјечена сва околна стабла, а да Радетове јабланове нико није дирао.

„Он је један од ријетких, односно једини Србин који у Горажду и данас има улицу“, напомиње Хелета.

Почетком двијехиљадитих, у Горажду је организован музички фестивал „Раде Јовановић“, чије одржавање није успјело, али је неколико година у Канади, међу српским исељеницима из Горажда, одржаван фестивал „Сунце над Дрином“ Радету у част.

У Републици Српској се, такође, недовољно говори и пише о овом великану народне музике и готово да је заборављен.

Међутим, поручује Хелета, Радетове пјесме никада не могу престати, кроз године и вијекове свједочиће о непролазном стваралаштву и бесмртном д‌јелу великог „измишљатора“ народне музике.

(www.palelive.com / Срна)