Огласи
БАЊАЛУКА – Двије особе, као залутали дјечаци, говориле су на сједници Савјета безбједности УН о ситуацији у БиХ и, износећи личне ставове, свијету јасно показале величину своје неосноване амбиције и мизерно познавање уставног уређења БиХ, оцијенио је професор уставног права Синиша Каран.
У ауторском тексту за Срну професор Каран је нагласио да се приватна обраћања двојице дјечака која су била неоптерећена знањем, чињеницама, аргументима, истином о стварној ситуацији у БиХ и опијена невјероватном жељом за унитаризацијом БиХ лако дају оголити са само неколико истина.
Ауторски текст професора Карана за Срну преносимо у цијелости:
ИСТИНА О СУВЕРЕНИТЕТУ
Декларацијом о проглашењу Републике српског народа у БиХ 9. јануара 1992. године настала је српска држава на простору тадашње Социјалистичке Републике БиХ, касније преименована у Републику Српску БиХ и, затим, у Републику Српску, као одговор на нелегалне и нелегитимне тежње муслимана (тада себе још нису називали Бошњацима) и Хрвата да цјелокупну територију БиХ отцијепе од СФР Југославије.
Овом декларацијом јасно је дефинисано да српски народ у БиХ жели да остане у саставу СФР Југославије као њена федерална јединица, а што је и потврдио на плебисциту одржаном 9. и 10. новембра 1991. године.
Република Српска настала је на бази воље српског народа изражене на овом плебисциту и дефинисала свој статус у саставу савезне државе Југославије као њена федерална јединица, и тај уставноправни капацитет унијела је и у дејтонску, новостворену савезну, федералну БиХ као федерална јединица, који има и данас.
Република Српска посебно је дефинисала питање територијалног разграничења са политичким заједницама других народа БиХ, као и разрјешење других међусобних права и обавеза, на начин да се то питање изврши мирним путем и договором, уз уважавање етничких, историјских, правних, културних, економских, географских, комуникацијских и других битних критеријума и уз поштовање принципа и правила међународног права.
Дакле, не смијемо игнорисати веома важну чињеница да у моменту настанка дејтонске БиХ, 1995. године, на територији некадашње СР БиХ године функционишу двије државе – Република Српска од 1991. и такозвана Република БиХ, касније Федерација БиХ од 1994. године, које се спајају (агрегација) у нову конфедералну, сложену и мултиетничку државну заједницу, готово унију, БиХ. То значи да је дејтонска БиХ државна заједница састављена од Српске и ФБиХ.
Сви који покушавају да Српску претворе у административну јединицу, у односу на федералну која је у основи држава сама за себе и која је као таква и ушла у БиХ, морају имати на уму да на тај начин само додатно угрожавају сам опстанак БиХ, а Српску враћају на основе из 1995. године, када је са својим пуним државним капацитетом и ушла у државну заједницу БиХ.
ИСТИНА О КОНТИНУИТЕТУ
Кључна разлика у поимању цјелине Дејтонског споразума и данашње БиХ, у Републици Српској и Федерацији БиХ највидљивија 25. новембра – Дан ЗАВНОБиХ којег у ФБиХ обљежавају као такозвани „дан државности“, док се у Српској слави 21. новембар – дан када је постигнут Дејтонски споразум који је означио крај рата.
Разлика се огледа у томе да се тамо негдје сматра да постоји континуитет Социјалистичке Републике БиХ, док ми у Републици Српској сматрамо да је распадом бивше Југославије нестала СР БиХ, а настала БиХ као нова држава која је први пут добила своју државност 21. новембра 1995. године.
Пуну државност БиХ дала је управо Република Српска дајући јој дио свог унутрашњег суверенитета у корист спољног суверенитета. Данашња БиХ има искључиво међународни спољни суверенитет као сложена федерална заједница, док су Српска и ФБиХ, као федералне јединице, добиле међународно признање које носи пуни унутрашњи субјективитет и суверенитет.
ЗАВНОБиХ никако не може бити континуитет БиХ, јер се СР БиХ распала и то управо вољом муслимана који су жељели њен излазак из СФР Југославије. На бази тога и права на самоопређељење настала је Република Српска.
Основ уставног државног уређења новонастале федералне државне заједнице су женевски и њујоршки принципи који су директно уграђени и разрађени у Уставу БиХ, а никако АВНОЈ-евски или ЗАВНОБиХ принципи, јер са распадом СФРЈ и СР БиХ и ти принципи су изгубили своју суштину.
БиХ никада није била држава до Дејтона. Она је увијек имала другачији статус – територијални, административни или као федерална јединица у СФРЈ.
Констатација Бадинтерове комисије о распаду СфРЈ била је основ за стварање нових држава од бивших федералних јединица уз напомену да је у СФРЈ предвиђено право народа на самоопређељење, а не федералних јединица или тадашњих република. Тако се распала и бивша СР БиХ а на истом принципу распада и принципу самоопређељења народа настала је Република Српска.
Дакле, Република Српска је у ствари била држава са пуним капацитетом у периоду 1992–1995. године и са таквим својим пуним државним капацитетом улази у дејтонске разговоре.
Устав Српске Републике БиХ је одмах 1992. године дефинисао њене правце развоја, полазећи од неотуђивог и непреносивог природног права српског народа на самоопређељење, самоорганизовање и удруживање на основу кога слободно одређује свој политички статус. У том смислу, Устав одређује Републику у саставу савезне државе Југославије, али и даје могућност да може ступити у заједнице са државним творевинама других конститутивних народа у БиХ.
Године 1995. удружују се двије државе (Република Српска и федерација БиХ), те уступају дио свог суверенитета, односно десет прецизно наведених надлежности (вањског суверенитета) у Уставу БиХ са новом федералном унутрашњом структуром.
Дакле, Дејтонски споразум нема никакве везе са континуитетом СР БиХ, јер без суверенитета Републике Српске и ФБиХ, који су пренијеле 1995. године, не би ни постојала данашња БиХ.
Погрешно се тумачи теза о континуитету БиХ, јер и сам члан 1 Устава БиХ јасно каже „Република Босна и Херцеговина, чије је званично име од сада ‘Босна и Херцеговина'“, што потврђује да она није постојала од 1992. године.
Значи, садашња БиХ тек 21. новембра 1995. године добија ново име, нову унутрашњу федералну структуру. Овај споразумом признаје и потврђује да је Република Српака ушла са пуним државним капацитетом у изградњу новонастале федералне БиХ унијевши и свој Устав.
ИСТИНА О УСТАВНОМ СУДУ БиХ
Принципи на основу којих су три зараћене стране пристале да, ипак, живе скупа су били једине могуће гаранције да ће сваки народ моћи наставити своје битисање у слободи, равноправности, еманципацији својих културних, етичких, језичких, духовних, религијских, историјских вриједности…
Гарант за њихово учешће у државној власти јесте паритетни састав са другим народима и консензус као начин доношења одлука који је уједно и принцип онемогућавања било каквог прегласавања и мајоризације.
Све институције законодавне и извршне власти на нивоу заједничких институција савезне државне заједнице су тим принципима имале ове механизме као уставне гаранције, а само једна институција – Уставни суд БиХ, „због наивне конструкције“ о ауторитету независне правне струке и мисли и помисли о идеалном праву и правичности, није предвидјела заштиту паритета и консензуса ни федералне јединице (ентитети), ни конститутивног народа.
„Такви захтјеви и услови, тако тумачећи, не би били у складу са принципом независности судија“, тако су размишљали преговарачи у Женеви, Њујорку и Дејтону. И грдно су се преварили.
Ова грешка је постала „снага“ антидејтонског Уставног суда БиХ који скоро 30 година муслимански политички представници, високи представници и страни центри моћи користе за рушење, мијењање, преобликовање, модификацију сложеног, усаглашеног, федералног оквира државог уређења и претвара га по вољи већинског бошњачког народа у унитарну, централизивану државну заједницу у којој ентитети (федералне јединице) постају високодецентрализована административно територијална управна подручја са снагом јединица локалне самоуправе.
Ако постоји грешка која одудара од цјелине бића, али и принципа Дејтонског споразума, онда је то Уставни суд БиХ.
Данас је Уставни суд БиХ отуђени центар (све)моћи, власт над властима, примјер судократије на сцени, орган самовоље, експозитура великобошњачке мајористичке политике, рушитељ дејтонских договорених принципа и Устава БиХ, предводник елиминације пронађеног оквира заједничког живота у мултиетничкој конфедерално-федералној новонасталој државној заједници.
За Уставни суд БиХ треба јасно рећи да он није у Уставу препознат као законодавац, и треба га оспорити као неуставног законодавца.
Уставни суд у нормалним земљама задужен је да штити уставност и законитост, а у БиХ он заправо дјелује по неуставни актима 30 година, поготово сада по неуставним актима некога ко није у Уставу ни Дејтонском споразуму препознат и чиме чини историјску грешку урушавања уставног система БиХ.
ИСТИНА О ВИСОКОМ ПРЕДСТАВНИКУ
Дејтонски споразум и Анекс 10 су једина мјера ко има статус високог представника. То је оно лице за које је потребна сагласност Републике Српске и ФБиХ и релевантна потврда резолуцијом Савјета безбједности УН. Све друго су спекулације и злоупотребе.
Дакле, БиХ данас нема високог представника, упркос административним и језичким играријама којима се жели створити привид да је њемачки држављанин Кристијан Шмит високи представник.
Кад је ријеч о високом представнику, доласком Шмита и његовим лажним предстваљањем за високог представника не само да је дошло до прекорачења и узурпације Анекса 10 Дејтонског споразума, него је лажни високи представник својим прекорачењима учинио да данас можемо практично констатовати да БиХ и нема Устав.
Интервенцијама високих представника направљен је Устав који нема више везе са својом уставном стварношћу. Подсјетићу да су само до 2009. године високи представници прогласили 105 амандмана на уставе ентитета, донијели више од 800 одлука, више од 300 прописа и извршили око 500 смјена /вансудске казне без икаквог процеса или могућности жалбе/, а да за то нису имали никакво упориште у Дејтонском споразуму, нити у међународном праву.
Једноставно, институција високог представника и утицај међународне заједнице морају нестати из БиХ како би два ентитета и три конститутивна народа били суверени.
ИСТИНА О СРБИЈИ КАО ГАРАНТУ ДЕЈТОНА
Општи оквирни споразум за мир у БиХ или Дејтонски споразум је мировни споразум међународног карактера и евентуално га могу мијењати или ставити ван снаге само уговорне стране.
Овај споразум потпада под ингеренцију међународног јавног права, односно Бечку конвенцију, која говори о међународним уговорима.
Дејтонски споразум представља пети, посљедњи покушај (након Кутиљеровог плана, Венс-Овеновог, Столтенберговог и плана Контакт групе) међународне заједнице да се за све у БиХ пронађе прихватљиво свеукупно рјешење, а посебно територијално.
Он је, дакле, компромисни акт којим је заустављен рат, те успостављена нова конфедерално-федерална, сложена државна заједница БиХ, а којим су Република Српска и Федерација БиХ признати као државотворни ентитети са пуним унутрашњим суверенитетом и ограниченим вањским суверенитетом.
Дејтонски мировни споразум, а посебно његов саставни дио – Устав БиХ, и данас, скоро 30 година касније, посматрамо као једини могући нормативни оквир за заједнички живот у БиХ. Тада је представљао одраз реалних друштвених односа и околности које су биле 1995. године, а које се ни након 29 година нису промијениле.
Дејтонски мировни споразум можемо посматрати са више аспеката, а превасходно са правног. Кључно је да су у свих 11 анекса учесници као стране Република Српска и Федерација БиХ. У јавности се мисли на Анекс четири, а говори о Дејтонском мировном споразуму који је много шира цјелина. Анекс четири, односно Устав БиХ, је једини сегмент споразума који је промјењив.
Истина коју би двојица дјечака требали да знају јесте и да су Србија, као и Хрватска гаранти Дејтонског споразума.
Србија је, као гарант Дејтонског споразума, показала своју посвећеност очувању мира и промовисању помирења у БиХ уз пуно поштовање слова тог споразума.
И за крај, да поновим спекулантима:
Република Српска је настала у миру, слободном и демократском вољом српског народа као одговор на кршење Устава СР БиХ и Устава СФРЈ од муслиманско-хрватске коалиције. Република Српска је у грађанском рату одбрањена, јер је на то српски народ био принуђен вољом других, који су жељели рат, отворено признавши да ће жртвовати мир.
БиХ као државна заједница два равноправна ентитета, који су унијели своју државност у дејтонску БиХ, и три конститувна народа постоји од 1995. године и потписивања Дејтонског мировног споразума, што потврђује да је Република Српска старија од БиХ као државе.
(www.palelive.com / Срна)
