Црквена звона покривају и штите свети улошки крај

УЛОГ – Да Улог, који је до 1963. године имао статус општине, а сада је припојен Калиновику, треба да буде проглашен националним спомеником под заштитом државе свједоче и три цркве – једна у самом Улогу, друга на Обљу и трећа у Придворици, која је након територијалне промјене припала општини Гацко.

Црква Светог Василија Острошког у Улогу освештана је 1907. године, а освештао ју је митрополит дабробосански Свети Петар Зимоњић.

Професор Димитрије Ћеранић, поријеклом са ових простора и познавалац прошлости и традиције ових крајева, истиче да је ова црква саграђена великим грађевинарским умијећем, а брежуљак на коме храм поносно стоји и одолијева времену је подводан и испод Цркве се налазе подземне воде.

ШИПОВИ У ТЕМЕЉИМА ЗАШТИТИЛИ ЦРКВУ ОД ПОДЗЕМНИХ ВОДА

„У темеље ове цркве забијени су шипови од буковог коља које је, када је побијено у земљу, пливало у води. Занимљиво је да то коље не може да струне. Пошто тада није било армираног бетона, онда су темељи цркве саграђени на тим буковим шиповима“, прецизира Ћеранић.

Он констатује да црква у Улогу и данас одолијева зубу времена, те стамено стоји стотину и више година.

„У нашој лијепој улошкој цркви ми се окупљамо два пута годишње, о Светом Василију и о Малој Госпи. Покренули смо акцију обнове Црквеног дома у Улогу, скупљамо средства како бисмо могли, послије службе овд‌је у цркви, да се окупимо у Црквеном дому“, каже Ћеранић.

Он напомиње да је Црквена општина Улог имала три цркве – цркву на Обљу која је 1869. саграђена, цркву у Улогу саграђену 1907. године и цркву у селу Придворица која је саграђена 1935. године.

„Те три цркве су распоређене на врло занимљив начин, тако да кад звони једно звоно чује се до друге цркве, кад звони у другој чује се до треће, тако да је буквално био покривен сваки педаљ улошког краја звоњавом црквених звона“, прича Ћеранић.

Црква Светог Василија Острошког у Улогу посвећена је овом светитељу, који је заштитник српског рода Херцеговине, Црне Горе и свеколиког Српства.

„Ова црква је освештана 1907. године од Светог митрополита, тада херцеговачког, а потоњег дабробосанског Петра Зимоњића“, напомиње Ћеранић.

Он додаје да је вјерујући српски народ овога краја почео у доба Аустроугарске да гради ову цркву.

„И шта је занимљиво што се тиче ове цркве? Ако се пажљиво погледа, може се вид‌јети да је она аутентичног византијско-приморско-српског стила. У доба Аустроугарске, православне цркве могле су да се граде, али само ако би подсјећале на римокатоличке“, напомиње Ћеранић.

Ћеранић наглашава да је српски вјерујући народ улошког краја успио да сагради ову цркву, која даје печат овом православном крају.

СВЕТА ЦРКВЕНА ЗВОНА

Црква Вазнесења Господњег на Обљу, прича Ћеранић, саграђена је 1869. године, још за вријеме турске окупације. Она је, занимљиво је, саграђена на врло видном мјесту, на брежуљку, гд‌је се налазе средњовјековни српски споменици – мраморја.

Ћеранић напомиње да су се у доба турске царевине православне цркве могле градити само на скривеним мјестима, а да се звоно не чује у околним или мјестима гд‌је је муслимански живаљ живио. Црква на Обљу је саграђена на врх брда и њено звоно се чуло нашироко и надалеко.

Он додаје да је црква у Улогу саграђена и великим грађевинарским умијећем.

Ћеранић каже да службу у цркви у Улогу служи парох калиновачки јер Улог нема свог пароха, а црква припада Епархији захумско-херцеговачкој и приморској.

„Све три улошке цркве и данас живе и у њима се одржавају службе, с тим да је црква у Придворици у међувремену постала метох манастира Завала“, наводи он.

ПРИДВОРИЦА И ЦРКВА МЈЕСТО СТРАДАЊА СРБА

Ћеранић подсјећа да су Придворица и придворичка Црква Светог кнеза Лазара мјесто великог страдања српског народа у Другом свјетском рату, гд‌је је „сатрвен српски живаљ до темеља и нико жив није претекао“.

„Та црква, која је срушена 1942. године, није обновљена доскора. Обнова је почела на Видовдан 2006. године, освештана је 2009. године, а данас је она метох манастира Завала код Требиња. И ове наше три лијепе цркве свједоче како је овд‌је српски живаљ био уз Бога, како је био вјерујући и ми вјерујемо да ћемо молитвама Светог Василија Острошког, слава му и милост, опет у овом крају да се окупљамо око цркава“, каже Ћеранић.

Он напомиње да су покренули акцију обнове Црквеног дома у Улогу, да прикупљају средства и да су почели реконструкцију крова, а потом и реконструкцију цијеле зграде како би сви који дођу цркви могли послије службе да се окупе у Црквеном дому, да наздраве и поједу нешто, те да се и о годету /прилика, повод/ неком, и у слављу и у тузи, ту скупе и обиљеже га како приличи.

ОБНОВА ЦРКВЕНОГ ДОМА

Петко Вишњевац, код кога су кључеви цркве у Улогу и који је благајник у Црквеном одбору, те предсједник Црквеног одбора Мијомир Милошевић највише су се посветили прикупљању средстава за обнову Црквеног дома. Кажу да су прилоге за дом сакупљали људи који су везани за цијели улошки крај, а који сада живе од Требиња, преко Гацка до Источног Сарајева.

„Вјерујемо да ћемо завршити успјешно обнову Црквеног дома, који ће дати посебну драж овом крају и Улогу“, каже Вишњевац.

Саговорници Срне констатују да и Црквени дом има богату историју и да је изграђен 1934. године.

„Вјерујући народ овог краја је с одушевљењем дочекао идеју /обнове Дома/. Ево, видите како је лијепа сада црква, обновљене су и ове стазе, обновљен је и кров цркве који је камени, аутентичан из тога периода. Имамо три звоника, што мало која црква у овом крају има. Све то свједочи да је народ доста уложио прије стотину и кусур година, па ваљда смо ми достојни потомци тих силних и честитих предака“, наглашава Ћеранић.

Он поручује да ту традицију, светиње и све што су преци успјели да подигну треба одржавати и изразио наду да ће да буду испуњена и обећања општинских власти из Калиновика, те да ће да асфалтирају како овај пут око цркве и до ње, тако и кроз Улог.

„Јер, све је то запуштено и пропало. Нема деценијема улагања. Ми се надамо да ће та обећања бити коначно испуњена и да ће у годинама пред нама до Улога и до Невесиња пут коначно бити и асфалтиран“, каже Ћеранић.

Ћеранић додаје да се нада да ће хидроелектрана која се гради на ријеци Неретви уплаћивати новац у буџет општине Калиновик.

„Вјерујемо да ће, уколико буде било домаћинског пословања општине Калиновик, та средства моћи да се уложе у асфалтирање пута, да коначно улошки крај поново живи, да буде свједочанство трајања још из средњег вијека. Овд‌је су српске државе постојале, српска царина се налазила ту, одмах поред нас, између више српских мањих жупа, мањих држава средњовјековних, па ваљда смо заслужили, ево, хиљаду година послије, ваљда има негд‌је неко ко ће да нас погледа, ко ће да уложи у овај крај“, напомиње Ћеранић.

Он наводи да сви они који имају било какву везу са улошким крајем вјерују да ће туристички и пољопривредни потенцијал који овд‌је постоје и сва друга богатства која овај крај има да понуди, као и велики број богомоља на једном малом простору којих мало гд‌је има омогућити да овај крај оживи.

ЦРКВА НА ОБЉУ И НЕТРУЛЕЖНЕ МОШТИ РУКЕ

Од три цркве у Црквеној општини Улог, најстарија је црква на Обљу, саграђена 1864. године, још за вријеме турске окупације.

Ћеранић напомиње да постоји више анегдота за градњу Цркве Вазнесења Господњег, која је храм Српске православне цркве и припада Епархији захумско-херцеговачкој и приморској.

„Једна од њих је и та да је у турско доба могла да се сагради црква величине колика је говеђа кожа, а онда се домишљати српски народ досјетио па изрезао кожу на опуту, па када би дошле турске власти да погледају колика је црква и рекли да је црква много већа од говеђе коже, они би рекли: `Не, не!` и опасали опутом, том исјеченом кожом говеђом, око цркве и констатовали – таман је толика колика је кожа била“, појашњава Ћеранић.

Он истиче да та обаљска црква свједочи више од 150 година о постојању српског народа на том подручју.

„За ову цркву има много лијепих свједочења, а једно од њих је и то о моштима нетрулежним које се налазе у њој. Наиме, у обаљској цркви налази се посвећена рука једног од становника који је живио на Обљу, а био је неко ко је помагао убогим и старијим, доносио им храну, воду, цијепао дрва, правио је изворе гд‌је је год могао, а онда када је умро сахрањен је у гробљу испред цркве“, каже Ћеранић.

Ћеранић наглашава да су сељани вид‌јели по ноћи, како су то они знали да кажу, како лучи падају са небеса на један гроб и да је изнад гроба нешто свијетлило.

„Онда су они дошли заједнички и ископали тај гроб у коме су нашли двије нетрулежне руке. Остатак тијела је сатрунуо, али те двије руке су остале читаве“, прича Ћеранић.

Он каже да су сељани Обља знали да је то знак од Бога, па су те двије руке чуване као реликвија.

„Судбина друге руке је врло неизвјесна, будући да се на Обљу налази само једна рука. Постоје предања да је она завршила негд‌је у муслиманском селу Бјелимићи, које је дио коњичке општине, а постоје и предања да је друга рука завршила у манастиру Житомислић“, истиче Ћеранић.

Он напомиње да је у посљедње вријеме актуелна прича о томе да је друга рука, у ствари, у манастиру Завала код Требиња.

„Изгледа да ће бити да је то истина, јер једна рука је десна, а једна лијева, па може бити да су заиста из тог истог гроба код обаљске цркве“, процјењује Ћеранић.

НИЈЕ ЗАБИЉЕЖЕНО ДА ЈЕ ИКАДА ПАДАО ГРАД

Ћеранић истиче да је за обаљски крај занимљива и прича која се преноси с кољена на кољено генерацијама – да ту град никад не туче.

„Крупа или град који пада са небеса кажу да ту никад не туче и да падање града никад није забиљежено. Ту су многи долазили на молитву у обаљску цркву да се моле Богу пред моштима, пред светом руком, да добију пород и да оздраве. Кажу и да у силним ратовима који су иза нас обаљски крај није горио, није паљен и да није много обаљски народ страдао“, каже Ћеранић.

Ћеранић напомиње да вјерујући народ Обља тврди да је то зато што су под заштитом те свете руке, па Обљани Богу захваљују што су имали прилику да дочекају ту руку, да је Бог са њима и да бдије над њима.

„Вјерујемо да ће многи светитељи помоћи овом народу да претекне, народу који је хиљадама година овд‌је живио, а вјерујемо да ће и хиљаде година пред нама једнако тако овај простор и народ опстати и бити обиљежени лијепим догађајима и причама“, истиче Ћеранић.

(www.palelive.com / Срна)