БАЊАЛУКА – Министар просвјете и културе Републике Српске Жељка Стојичић рекла је Срни да су на одговорност о бризи, очувању и заштити језика, као главној идентитетској одредници једног народа и основи његовог опстанка једнако позвани сви који га употребљавају.

Стојичићева је поводом Међународног дана писмености, који се обиљежава 8. септембра, истакла да је чување и његовање језика српског народа кроз свакодневну употребу заједнички задатак свих.

„Полазећи од тога да је српски језик и ћирилица културно добро које има посебан значај за историјски, духовни и културни развој српског народа, Република Српска је 2022. године донијела Закон о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма, у којем су језик српског народа и ћириличко писмо дефинисани као нематеријално културно добро од изузетног значаја за Републику“, рекла је Стојичићева.

Она је истакла да је дефинисан начин друштвене бриге о заштити и очувању језика српског народа и ћириличког писма, те утврђен Савјет за стандардизацију језика српског народа и ћириличког писма.

Стојичићева је навела да је Савјет формиран у фебруару и да су у току припреме за наредни састанак Савјета на којем ће бити разматран план активности за наредни период, односно смјернице за даље д‌јеловање и израду мјера у складу са усвојеним политикама у области заштите језика и писма.

„Поводом тога предвиђен је и сусрет са Савјетом за језик у Србији. Полазећи од Закона о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма, који представља једну од мјера заједничког д‌јеловања у области језичке и културне политике Републике Српске и Србије, у наредном периоду предстоји и сарадња ова два тијела“, рекла је Стојичићева.

Она је истакла да је Међународни дан писмености прилика за додатно указивање на значај учења и писмености, те подизање свијести јавности о проблему неписмености који још погађа велики дио човјечанства.

Предсједник Савјета за стандардизацију језика српског народа и ћириличког писма Миланка Бабић рекла је за Срну да Међународни дан писмености симболично подсјећа на њен изузетни значај у савременом свијету и на чињеницу да се њоме мјери и ниво културе појединца у друштву, као и шире друштвене заједнице или народа као цјелине.

Бабићева је нагласила да су функције писмености вишеструке.

„У елементарном смислу подразумијевају аналфабетско описмењавање као проблем који је још актуелан и у Републици Српској, будући да и данас постоји, према резултатима посљедњег пописа становништва, око три одсто неписмених који су због тог хендикепа ускраћени за многе егзистенцијалне и културне садржаје“, навела је Бабићева.

Она је додала да у теоријском смислу писменост подразумијева познавање норме књижевног или стандардног језика, оног језика који се усваја током школовања и образовања, што подразумијева познавање његових правописних, граматичких, лексичких и стилистичких правила.

Бабићева је рекла да врло јасне чињенице, издвојиве на основу тестирања ученика на крају појединих тријада основне школе и на крају средње школе, показују да тај вид писмености опада и да се узроци морају тражити, између осталог, и у анализама наставних планова и програма за предмет Српски језик, али и у односу друштва према националном језику и његовој култури.

„Кључно је питање да ли ми као породице чија се д‌јеца школују или ми као друштво сматрамо сопствени језик престижним или својим ставовима у психолингвистичком смислу развијамо комплекс језика ниже вриједности у односу на, на примјер, енглески, који функционише као такозвана лингва франка, као универзални језик свјетске комуникације“, навела је Бабићева.

Она је додала да трећи аспект појма писмености отвара проблем функционалне писмености, која се, како истиче, у неком основном виду мјери оспособљеношћу пунољетне особе да прочита, на примјер, краћи чланак у новинама и да га потом ваљано преприча, односно да на српском језику исправно чита, самостално саставља текстове о одређеним темама и влада вјештинама говора у различитим комуникативним ситуацијама.

„Ни аспект писмености тако одређен не показује да нам је писменост јача страна“, рекла је Бабићева.

Она је истакла да је функционална писменост у српском друштву на прилично ниском нивоу, а да је на још нижем ако се, како је навела, у њу укључују, као неопходне у комуникативним активностима савременог човјека, и информатичка оспособљеност за употребу рачунара, као и разговорно познавање неког свјетског језика.

„То је, у ствари, прагматичка димензија писмености која показује оспособљеност одрасле особе за контролу над властитим животом у друштву, за рјешавање различитих проблема на послу и у односима са другим људима у различитим интимним и формалним ситуацијама“, рекла је Бабићева.

Она је додала да је у суштини, и тај вид писмености, када се има на уму хумана димензија образовања, елементарног карактера и не би требало да је тај вид описмењавања недостижни циљ савременог човјека.

Бабићева је навела да описмењавање и говорна култура морају постојати као престижна категорија која оплемењује, васпитава и надограђује личност, отвара је према разумијевању и његовању разних видова културе, струке и науке, према систематичном напретку и развоју критичког мишљења, што школовање нуди кроз базична знања.

„Не може се разговарати ни умовати о нечему што се не познаје! Свјетски дан писмености неминовно нас враћа и писму као цивилизацијској тековини човјечанства!“, поручила је Бабићева.

Међународни дан писмености обиљежава се 8. септембра, након што га је утемељио Унеско 1967. године. Идеја о обиљежавању дана писмености појавила се у септембру 1965. године у Техерану, на Свјетској конференцији министара образовања, о теми искорјењивања неписмености.

(www.palelive.com / Срна)