„Бранко, да видиш овог „плавог“ малишана!!“

Десанка, са својим чувеним шеширом, пришла је право нама, иако смо сједили у последњој клупи…

Нисам вјеровао да су писци из читанке Бранко Ћопић и Десанка Максимовић дошли баш у нашу малу, четвероразредну школу у Подвитезу. Вјероватно сам био запрепашћен од овог чудног догађаја и да сам по обичају (кад нешто слушам пажљиво) опет био отворио уста и разрогачио очи… Да ли то се пјесникиња обраћа мени? Осврћем се. Мој друг из клупе, Ђемо, је био црнопураст дјечак… Да пропаднем у земљу. У нашим селима нису онда расла „плава“ дјеца, него смо били жути, буљави и куштрави, а само црни момци и дјевојке, (бар по народним пјесмама) су били лијепи?!

Сјећам се да нам је тада наш омиљени писац, Бранко Ћопић, рецитовао неку своју пјесму „Оде миш уз Тамиш у гаћама да простиш…“ Бранко је имао симпатичан подваљак и баш смијешне свијетложуте обрве и трепавице, али невјероватну популарност у цијелој СФРЈ. С њима су тада код нас гостовали и Мира Алечковић, Густав Крклец, Григор Витез, Тоне Селишкар… Цијела тадашња пјесничка Југославија!

Те 1966. на крају зиме, домало послије писаца, десило се још веће чудо. Дошла је и телевизиска екипа да направи ТВ емисију о нашој школици на којој је тада постављена спомен-плоча и назив: ОШ „Дан младости“ – Подручна школа „Мале новине“ Подвитез.

Прво су нас снимали како се грудвамо испред школе. Сјећам се да нам то није било нимало тешко, да смо сви то прихватили сасвим природно, да је то дјечје грудвање замало постало право ратиште и да су неке дјевојчице морале вриштећи побјећи…

Али требало је снимити сцену како наш учитељ, Славко Кошарац, доноси и дијели Мале новине, а да их ми, кобајаги, листамо и читамо. Наш учитељ је нас неколико „одликаша“ пребацио у прву клупу, а мене је намјестио да сједим са најбољом ученицом Босом. Кажу нам:

„Сад отворите, листајте новине, па онда погледајте једно у друго!“

Како пред учитељем, цијелим разредом и камером да погледам у дјевојчицу у коју је већина дјечачића била заљубљена? Понављају сцену и некако нам се коначно погледи сусретну, а ја се зацрвеним ко булка… Ваљда се то није видјело на црно-бијелој телевизији…

Е, кад су ме питали шта волиш да читаш, ја сам се ослободим и почнем набрајати:
Стрипове („Тим Тајлор“, „Тарзан“, „Мирко и Славко“) разне занимљивости, дјечје пјесмице, гледао и слао ђачке, ликовне радове… „Хероји нам причају“… Ма све! Тек касније смо сазнали да су нам у омиљеним Малим новинама и Веселој свесци прерано потурали превише тадашње комунистичке идеологије:

„Пази, Славко, метак!“

Једино је, мајка, која је такође редовна читале те новине, прије него их употријеби за потпалу, полугласно негодовала:

„Лажу, ђецо! И партизани и четницу су били српска војска. Не зна се ко су били домаћи издајници“. Мајке су одувијек биле и остале најпресудније за васпитање дјеце.

Власт ко власт. Партија на власти (као и сад) има своју идеологију, а народ ко народ јој се лиска или мудро ћути. Тек се понеки Грк побуни у затвору.

Нико у селима није имао тада телевизор, тек у по којој кући радио-апарат, онај велики ЕИ Ниш. Ту ТВ емисију, снимљену у Подвитезу, нисмо могли гледати јер су је само поједни могли видјети у хотелу на Стамбулчићу или у згради Шумарства у Палама, гдје су тада стигли први телевизори. Већина нас никада дотад нисмо ни знали за телевизију, а камоли да гледамо баш себе на екрану.

Наш омиљени учитељ Славко (кога су тада сви сељани цијенили) је тада имао богату библиотеку у школи у Потвитезу, па смо многи од нас уз Веселу свеску и Мале новине, завољели читање и почели гутати лектиру: Дјечак из пећине, Орлови рано лете, Влак у снијегу, Робинзон… Уз то Учо је, још тада, организовао школску кухињу, за коју смо овако подјесен брали шипурке за џем, који нам је зими са земичкама на великом одмору био права посластица. Послије тога смо, кријући, набављали цртане, па писане (шунд) романе. Ипак смо при крају свега и одласка из Подвитеза, стекли праву навику читања класике: Андрић, Меша, Толстој, Достојевски… Не сјећам се да је неко од нас тада био дебео и да касније није стекао здраву породицу. Већина су постали добри домаћини (изузетне домаћице), врхунски мајстори, строги полицајци, фризерке умјетнице… Неки су од ове подвитежанске сеоске дјечице, које су редовно тукли и родитељи и просвјетни радници, постали: економисти, професори, сликари, писци, директорице, предсједници, а један са ове приложене фотографије постао је прави министар… Оно што је најважније, а нама није то нимало чудно, нико није био ни кокошар ни тајкун, колико знам.

Мом оцу је некад прије рата у тој школи у Подвитезу (1936.) кратко предавао учитељ, неки Илија Грбић, који је помало писао и баш тада покренуо те Мале новине, а које је обновио Алекса Микић послије другог рата, 1956. године у Сарајеву. Ту дјечју штампу су читали сви ђаци основци из српско-хрватске Југославије. Имале су за неколико Титових десетљећа изузетан тираж.

Испоставило се да да је тај учо из мог малог Подвитеза, Илија Грбић, био комуниста и касније чак проглашен за народног хероја, па смо ми тада 1966. године присутвовали ондашњем историјском јубилеју: 30 година од оснивања и 10 година од обнављања тих тада популарних Малих новина.

Пропале су мале новине, учитељи се само понекад још спрдају са „веселом свеском“. Нема више живих села, сеоске дјечурлије. Зарасле су или пропале четвероразредне школице. Наша и дјечја пажња сада траје само неколико минута, кад скинемо поглед са мобилних телефона или са телевизије од хиљаде канала. Слушање, читање, добро говорење и међуљудска комуникација су заиста постали цивилизацијски проблем.

Али… постоје још увијек лијепи топоними попут Витеза и питомог ушушканог Подвитеза.

p.s. Мислим, да се у архиви ТВ БХ 1 у Сарајеву може и сад наћи ова историјска црно-бијела тв-емисија.

(www.palelive.com / Пише: Слободан Ковачевић)