Револуционарски пут и трагична смрт Трифка Грабежа

Трифко Грабеж, рођен је 11. јула 1895. године у Палама, представља истинску инспирацију и симбол слободе и револуције наших земаља. Његово име остаће заувијек урезано у историју као човјека који је, жртвујући своју младост, стао у прве редове борбе за слободу потлаченог народа, вјерујући у идеале који су обликовали читаву генерацију револуционара.

Син Ђорђа Грабежа, пароха и истакнутог образовног радника, наслиједио је не само његово знање, већ и дубок слободарски дух који ће га пратити све до трагичне смрти. Његов револуционарни пут био је испуњен идеалима и борбом за правду, којој је био безусловно предан.

Борба за идентитет и образовање

Отац Ђорђе Грабеж, као парох у Палама, постао је носилац важних друштвених промјена у Босни. Подизање цркве и српске школе током службовања у Палама свједочи о његовој посвећености образовању и очувању националног идентитета. У вријеме када је окупациона управа настојала да наметне „босански земаљски језик“, забрањујући српске називе, Ђорђе Грабеж остао је непоколебљив у својој борби за права.

Његова борба за црквеношколску аутонимију успјешно је окончана објављивањем царског „Статута црквене и школске управе српско православних епархија у Босни и Херцеговини“ јула 1905. године. Непосредно послије добијања црквено-школске аутонимије, фебруара 1907. године, отворена је прва основна школа на Палама, што је представљало велики корак напријед за образовање у овом крају.

Док је Ђорђе у Палама изнајмио собу, његова жена и четворо дјеце становали су у Сарајеву. Нешто касније, саградио је малу кућицу у близини школе, чиме је учврстио своје везе с локалном заједницом и образовањем.

Ђорђе Грабеж је рукоположен за ђакона 1. јула 1890. године, а за свештеника 20. јула исте године у Сарајеву од митрополита Ђорђа Николајевића. Од 2. августа 1890. године је био парох на Палама.

Напад на учитеља због аустроугарског програма

Трифко Грабеж, син Ђорђа Грабежа, започео је своје образовање у Гимназији у Тузли, гдје је брзо постао познат по свом бунтовном духу. Иако је ова школа била уписана великим бројем младобосанаца, који су често протестовали против аустроугарске власти, Трифко је настао у окружењу гдје су идеје слободе и отпора биле веома живе.

Његова бунтовна природа изашла је на површину када је, не слажући се с програмом наставе, ударио учитеља. Овај инцидент довео је до казне затвора од 14 дана, што показује његову неприлагођеност строгим условима и властима тог времена.

У гимназији, атмосферу су знали обиљежити и протести ученика који су, током интонирања аустроугарске химне, напуштали часове, што је резултирало њиховим избацивањем. Ова појава говори о ширем друштвеном незадовољству и жељи за националним ослобођењем.

Након овог инцидента, Ђорђе Грабеж одлучује да Трифка пошаље у Београд гдје завршава V, VI и VII разред гимназије. Грабеж у Београду упознаје Гаврила Принципа, а за вријеме школовања њих двојица дијеле стан са Владетом Билбијом у Цариградској улици. У седмом разреду Београдске гимназије се придружују „Црној руци“, српској тајној организацији. На суђењу је изјавио да му је отац редовно слао новац за школовање.

Има, националне вјере, много

Чланови „Младе Босне“ који су се борили за национална права Срба у Босни и Херцеговини, били су познати по својој образованости и културној активности. Њихова страст према писању и умјетности манифестовала се кроз поезију, која је често изражавала њихову тежњу за слободом и правдом. Многи су стварали пјесме и стихове који су одражавали дух тог времена и борбу за ослобођење од аустроугарске власти.

Осим књижевног стваралаштва, чланови „Младе Босне“ били су веома религиозни, што је додатно обликовало њихове вриједности и идеологију.

Учење о религији човјечанства оставило је трага на Трифковом учењу па је у току суђења описао прелазак из хришћанске вјере ка вјери нације, што је забиљежено у стенограму:

Предсједник — Имате ли вјере, или сте атеист?
Оптужени — Вјерујем.
Предсједник — Како можете довести вјеру у савез са уништењем Божјег створа?
Оптужени — Вјера не иде тако далеко.
Предсједник — Ваш отац је поп. Какво вам је дао васпитање?
Оптужени — Дао ми је чисто религиозно васпитање у оквиру Светог писма.
Предсједник — Како слушате његове упуте?
Оптужени — Као дијете сам слушао, али друге ствари утјечу на човјека кад дође заједно с омладином.
Предсједник — У омладине нема вјере?
Оптужени — Има, националне вјере, много.

Њихова религиозност је често била повезана с националним идентитетом и борбом за очување српских традиција.

На Палама сазнао да долази Фердинанд

Трифко Грабеж крајем марта 1914. долази кући на Пале за васкршње празнике и у листу „Истина“, чита вијест о доласку Фрање Фердинанда у Босну.

„О Ускрсу сам отишао на Пале и остао мјесец и по дана, а када сам око 1. маја стигао у Београд, већ ми је рекао Принцип да су он и Чабриновић одлучили да изврше атентат на престолонасљедника…“

Трифко тада није ни помишљао на атентат, али га је Принципово одушевљење озбиљно подстакло. Принцип се није одмах одлучио да увуче Грабежа у завјеру, па је у истрази рекао да није хтио да уплиће Грабежа у атентат „јер је он племенита душа и скроман човјек“.

Туберколоза и отров

Грабеж је већ прије атентата боловао од туберкулозе, болести која је била веома распрострањена у том периоду и која је представљала озбиљан здравствени проблем, нарочито у условима оскудних медицинских средстава и недовољно развијених метода лијечења.

Туберкулоза је у то вријеме била неизљечива, али су постојале мјере којима се могло ублажити стање болесника. Међутим, без модерних антибиотика, попут стрептомицина који је откривен тек средином 20. вијека, животни вијек обољелих од туберкулозе био је значајно скраћен. Животни вијек је зависио од тежине болести и општег здравственог стања обољелих, али многи пацијенти нису живјели дуже од неколико година након постављања дијагнозе.

Млади у Босни прије Првог свјетског рата често су оболијевали од туберкулозе због лоших животних услова, укључујући сиромаштво и недостатак хигијене.

У то вријеме Аустроугари су почели градити болнице, па је тако у Касиндолу настала прва болница, која је у вријеме Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца функционисала као санаторијум. Санаторијумски третман је укључивао изолацију болесника, јер је туберкулоза веома заразна, а у то вријеме није постојала ефикасна терапија лијековима.

Нема доказа који би потврдили да су атентатори из „Младе Босне“ одабрани због болести попут туберкулозе, али је познато да је неколико њих, укључујући Трифка Грабежа и Недељка Чабриновића, већ били обољели од туберкулозе прије атентата. С обзиром на то да су неки од њих знали да имају кратак животни вијек због болести, можда су осјећали мање страха од смрти, што би могло објаснити њихову спремност да се укључе у опасну мисију.

Принцип, пошто је пуцао у надвојводу, покушао је да се убије, најприје револвером, а затим, кад је у томе био спријечен, стрпао је отров у уста, но доза није била довољна, или је отров био извјетрио. Грабеж, Васо Чубриловић, као и Цветко Поповић, такође су рекли да су били спремни да се послије атентата убију. У истрази, као и на суђењу, открило се да је Милан Цигановић рекао Принципу, Грабежу и Чабриновићу, док су били у Београду, да се послије атентата морају убити. У ту сврху дао им је и отров цијанкалијум.

Грабеж није пуцао

О разлозима који су навели Грабежа да не баци бомбу на престолонасљедника постоји пет верзија. У истрази, 16. јула 1914. он је изјавио да није имао снаге за тако нешто. На суђењу је, међутим, рекао да су га два детектива опазила. Истражни судија Пфефер у својој књизи наводи да Грабеж није пуцао због војвоткиње.

Грабежов пријатељ Јевђевић, који је видио Грабежа сутрадан послије атентата, пише у својој књизи да се Грабеж поколебао због тога што је на улици видио многе старе жене и дјецу па није хтио да баци бомбу међу њих. Можда најважнији разлог лежи у томе што се Грабеж до посљедњег тренутка колебао у погледу атентата.

Вријеме са учитељицом

Остало је записано да је Трифко доста времена проводио с Лепосавом Лалић из Сарајева, „учитељицом у његовом родном мјесту“. Возом је одлазио до Сарајева гдје је често боравио у Влајнићевој посластичарници.

Након атентата је побјегао на Пале и код рођака Црногорчевића је сакрио пиштољ и бомбу. Припремио је план бјекства у Србију. Планирао је да пјешке дође до Вишеграда, али његова дјевојка Лепосава Лалић за то није била способна.

Грабеж није био опрезан, јер је још прије атентата у јавном купатилу изгубио неке своје документе, међу којима и посљедње школско свједочанство. То је полиција открила још 30. јуна.

Кренули су возом са паљанске станице према Вишеграду 29. јуна. На станици у Прачи Гаврило се среће са Доброславом Јевђевићем. У разговору Грабеж пита Јевђевића „од куда црна застава на станици“. Чувши њихову причу, један жандарм у близини посумња, затражи документе и ухапси га.

Није имао специјалну пропусницу за путовање, а пронађени пасош је говорио да је 30. маја 1914. године дошао из Србије. Ухапшен је и спроведен у Сарајево под сумњом да је он онај трећи човјек с којим су Грабеж и Принцип допутовали из Србије.

Писмо оцу

У једном писму оцу, које је успио да прокријумчари из затвора, он је исцрпно описао како је био мучен.

По свој прилици, атентатори нису били мучени у суду и код истражног судије, али су били злостављани у полицији. Нарочито Грабеж. Та мучења је организовао полицијски чиновник Виктор Ивасјук, мршав човјек оштрог носа и необично примакнутих очију.

Грабеж је тврдио да га је Ивасјук потапао у воду и вршио многе друге тортуре. До тог тренутка, упркос полицијском терору и мучењу, Грабеж није хтио ништа да призна.

На саслушању је изјавио да је све порицао пред полицијом јер је био увјерен да Принцип и Чабриновић ништа нису издали и да је он био ухапшен само зато што се школовао у Србији.

Грабеж је написао да је био предат детективима који су га ужасно мучили, „али ни њима нисам хтио ништа да признам“. Грабеж је назвао Сарајевски атентат „највећим револуционарним актом који је изведен у историји“.

Његов отац Ђорђе Грабеж је у септембру 1917. године премјештен из Пала у Нишиће код Сарајева. Прогоњен је као и други свештеници. Провео је више од три године као талац.

Одликован је 27. јануара 1919. године црвеним појасом од митрополита Евгенија Летице. У чин протопрезвитера је проведен 1921. године од митрополита Петра Зимоњића. Поред оронулог здравља савјесно је обављао своју службу још пуних шест година. Изморен болешћу и скрхан жалошћу упокојио се 25. септембра 1926. године.

„Што побијате оно што сваки поштен човјек мисли“

Грабеж је на суђењу изјавио да је био мучен. Након једног фалсификованог писма и суочавања са Принципом и Илићем признао је своју кривицу.

Током суђења подвлачио је да Словени не уживају једнака права с другим народима, да је њихов културни развитак угрожен, да немају довољно основних школа, гимназија ни универзитета. Грабеж је 4. јула пред судијом изјавио:

„Ја и Принцип расправљали смо више пута о тешком положају народа у Босни, о апсолутисгичком режиму у Босни, тешком положају сељака и о насиљима вршеним над Србима. Затим смо говорили о политичком уједињењу свих Југословена са Србима под Аустријом, било под хрватским, српским или словеначким именом, у било ком облику, или као република или као федеративна држава, а у ту федерацију требало би укључити и Бугаре.“

Сви првооптужени истакли су да им је циљ био револуционарно уништење Аустро-Угарске и ослобођење Јужних Словена. Председник се упустио у једну дискусију са Грабежом око овог питања, напоменувши да „у војсци има много Словена који се боре за Аустрију“. На то му је Грабеж добацио: „Кад се војници словенски боре за аустријску ствар, онда су несвјесна маса.“

Државни тужилац је одмах скочио: „Молим да се то констатује, јер ја ћу га због тога гонити.“ Председник је оповргао његово тврђење, на што је Грабеж добацио: „Што побијате оно што сваки поштен човјек мисли.“

Трагична смрт у оковима

Трифко Грабеж је осуђен на двадесет година тешке тамнице и пост сваког трећег мјесеца. Три главна атентатора, Принцип, Чабриновић и Грабеж, послати су на издржавање казне изван Босне и Херцеговине, у Војни затвор у Терезину.

Принцип, Чабриновић и Грабеж напустили су Сарајево 2. децембра 1914.

Трифко Грабеж је преминуо 21. августа 1916. у ћелији Гаврила Принципа, јер је Принцип због погоршања стања био пребачен у болницу.

Од октобра 1915. до јуна 1916. др Мартин Папенхајм, познати психијатар, у то време доцент, а касније професор Бечког универзитета, боравио је у Терезину проучавајући случајеве поремећаја нервног система услед експлозије зрна и разне абнормалне типове, те је том приликом записао:

„Грабеж је лежао слаб и исцрљпен. У лицу није изгледао толико слаб, те ми није ни на крај памети било да је самртник. Рече да му изгледа да му је стомак попустио и ослабио, због чега не може да прима храну. Од тога је толико ослабио да не може ни да стоји ни да хода. Рекох му да не изгледа рђаво и да ће се опоравити, јер и ја често патим од стомака, па то за неко вријеме прође… те се опростих, у нади да ћемо се сјутра опет видјети и да ћемо имати на стражи боље војнике, који нам неће сметати… Међутим, сутрадан је Трифко освануо мртав у ћелији. Умро је од исцрпљености услијед сталне, дуготрајне глади.“

Гаврило Принцип се најдуже борио од свих младобосанаца и био је жив све до неколико мјесеци пред пропаст Хабсбуршке Монархије. Умро је 28. априла 1918. Једна рука била му је ампутирана, а тијело је било ослабило харањем туберкулозе.

Симбол жртве за слободу

Живот Трифка Грабежа, обиљежен младалачким бунтом и револуционарним идејама, постао је нераздвојиви дио борбе за ослобођење од аустроугарске власти.

Покрет Млада Босна, којем је припадао, окупљао је младе људе спремне да свој живот посвете идејама националног ослобођења и правде.

Њихова борба, ма колико трагична била, представљала је важан корак ка стварању нових, слободних простора за будуће генерације. Њихова жртва је постала симбол идеала за које су се борили, остављајући неизбрисив траг у историји.

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)