Прича о легендарном игралишту ФК Романија

Када је 1930. године фудбалска репрезентација Југославије освојила четврто мјесто на Свјетском првенству у Уругвају, медијски одјек те вијести допро је чак и до Пала.

Фудбал је убрзо постао тема разговора у домовима, а млади Паљани нису остали имуни на нови спорт који је стигао у њихов крај. Међу њима је била и група одважних младића предвођених Милошем Јанковићем, Николом Продановићем и Мирком Скулићем. Они су, у недостатку бољег терена, своје фудбалске вјештине почели да упражњавају на пространој ливади у Ђурђином пољу.

Док су младићи јурили лопту и падали у прашину, старије генерације су гунђале: „Па ово није спорт! Како могу овдје пред црквом да шутирају лопту?“ Но, дух „Вихора“, како су назвали свој клуб 1934. године, није се могао тако лако угасити.

У самом срцу Пала, на мjесту где данас пролазе улице и чује се жамор, некада се налазило игралиште које је обиљежило многе генерације младих Паљана. Иако је у почетку била само ливада, са скромним условима за игру, овај терен је постао уточиште за све оне који су вољели фудбал. Успомене на тај период, када су играчи сами одржавали терен, а дјеца посматрала кроз рупе у огради, и данас живе у сјећањима старих играча и љубитеља фудбала.

У то вријеме, мјесто гдје се играо фудбал било је једноставно – игралиште, и баш тако су га и звали. Није то био стадион, какве данас видимо са трибинама и рефлекторима, нити терен са савршено обрађеном травом и линијама исцртаним као по лењиру. Не, то је било једно скромно игралиште на којем су се млади окупљали да заједно шутирају лопту, често босоноги или у опанцима, са срцем које је куцало брже од било ког секундомјера.

Фудбалска прича на Палама није увијек била тако весела. Када је Други свјетски рат почео, фудбал је замијенила борба за слободу, а многи играчи „Вихора“ узели су пушке у руке. Тек након рата, 1946. године, фудбал се вратио у Ђурђино поље, али сада под именом ФК „Милан Симовић“, у част народног хероја. Ускоро, име клуба се мијења у „Романија“, а играчи, без опреме и са минималним средствима, почињу обнову игралишта.

У сезони 1967/68 „Романија“ је играла на стадиону на Корану, на мјесту данашњег Занатског центра јер је матични терен у Ђурђином пољу узоран и посијана је трава. Изграђен је спортски објекат са свлачионицом. Комплетно игралиште је опасано новом дрвеном оградом висине 2 метра, а са западне стране су изграђена два реда клупа за гледаоце.

То је значило да дјеца више нису могла слободно да улазе на терен, када би се стајање унутар терена напунило. Али њихова жеља да виде шта се дешава на утакмицама није јењавала. У тим данима, слика која остаје урезана у сјећање јесте група дјеце која се пењу на ограду, загледана у оно што се дешава унутра. Ту, уз један дашак вјетра и мирис траве, могла су се чути њихова шапутања и узбуђени коментари.

„Види ли се шта, Петре?“ упита Јован, стојећи на прстима да би и сам видио терен.

„Наши су напали! Ма, само да не примимо го,“ шапуће Петар, не одвајајући поглед од терена.

„Чујеш ли? Кад ће судија свирати крај?“ пита мали Милан, док се напреже да нешто види кроз рупу у огради.

„Још није подигао руку… Мора да је скоро!“ одговара Петар, са осмјехом ширим од ограде на коју се ослонио.

„Мој ћаћа каже да ће нам дати нове лопте ако побиједимо!“ додаје Јован.

Играчи, који су тада давали све од себе на терену, нису могли ни замислити колико су инспирисали те мале посматраче. Иако су многи од њих били боси и без праве опреме, љубав према фудбалу и снажан дух који је носио „Романију“ преносио се са генерације на генерацију. То игралиште је било више од мјеста за утакмице – било је симбол снажне воље, упорности и заједништва.

А онда, у августу 1986. године, дошло је до револуције – отворен је нови спортски центар са два модерна фудбалска терена. Са новим теренима, „Романија“ је имала све што јој је било потребно за будућност, али је дух старог игралишта, са босим играчима и дрвеном оградом, остао у срцима свих Паљана.

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир / Црно бијеле фотографије су дигитализоване и обојене)