Сликарство је чудна умјетност, цијели свијет саткан је у њему

ИСТОЧНО САРАЈЕВО – Није уметност с неба пала, то је један посебан, лијеп свијет и штета је што људи не поимају колико је битна у њиховим животима и колико из ње могу да науче, рекао је у интервјуу Срни академски сликар из Источног Сарајева Борко Мочевић.

Разговарала: Дубравка Благојевић

Мочевић, коме је сликарство базична дјелатност из које, каже, настаје све, бави се и вајарством, сценографијом, а обавља и функцију техничког директора Народног позоришта у Источном Сарајеву.

Он је навео да мора реализовати и идеју у вези са лошим обичајем српског народа који понекад одбацује оно што је његово и одриче се традиције, културе и историје.

„Синула ми је та идеја и много истражујем о њој, тако да тренутно радим и на концепту нове изложбе која треба да врати неке наше симболе којих смо се одрекли“, рекао је Мочевић.

Истичући да му је претходна година била веома активна и да ју је обиљежило много важних изложби, Мочевић је подсјетио да је представљао Републику Српску у Галерији „Круг“ у Будимпешти, да је имао изузетно успјешну изложбу у Институту савремене културе у Сегедину, као и у Културно-информативном центру Амбасаде БиХ у Загребу.

„Била је то веома добра изложба која ме и обрадовала, али истовремено и разочарала, јер сам био први Србин који је након много година излагао у Загребу. Организација је била одлична, посјећеност такође, али ниједан представник Срба није дошао, иако су добили позив и молбу да дођу и отворе изложбу. Не знам зашто нису дошли“, рекао је Мочевић.

Он је најавио да ће 1. новембра, са још неколико признатих умјетника из БиХ, учествовати на великој међународној изложби у Тивту.

УМЈЕТНИК И ЊЕГОВ ДУХ

Говорећи о разлогу због којег је почео да се бави сликарством, осим неспорног талента, Мочевић је објаснио да је генерално истраживао свијест, подсвијест, дух који у принципу сви имамо у себи и који је кључ свега, али да он и његов дух нису исти.

„Ја нисам сликар – он је сликар. Ја сам био математичар, физичар, прагматичар. Он је волио да слика и да сам се ја питао, не бих се бавио сликарством. Међутим, он је одвукао на своју страну“, рекао је Мочевић.

Он каже да би о овој теми могао да прича нашироко, јер је истражује већ годинама и покушава да успостави комуникацију са својим духом, да ли могу нешто заједнички да ураде.

„Међутим, очигледно не може. Кад се пробуди, он ради оно што је њему воља, ја радим неке сасвим друге ствари, тако да, у принципу, вјежбам руку да бих њега задовољио, а он је тај који ствара. Било би супер кад бих могао да имам комуникацију, онда бих могао много више тога да урадим, али он просто неће“, прича Мочевић.

Сликарство је, истиче, чудна умјетност, јер је цијели свијет саткан у сликарству, што значи да је и цијели живот саткан у сликарству.

„Људи то површно гледају. Када сликате, кад ставите бијело платно пред себе, онда је цијели живот у томе, постајете тада творац. Морате да имате идеју, визију, композицију, концепт, да клешете из нечега, да нешто акцентирате, нешто ставите у периферију, а тако је и у животу, јер и у њему морате да имате идеју, визију, мисију, композицију и концепт и да идете ка свом циљу“, рекао је Мочевић.

Сваки пут када кренете у нову слику, истиче он, стварате нови живот и нови свијет – то је сликарство, то је нешто много више од промишљања и тако генерално треба схватити умјетност.

„Мој живот нема везе са сликарством. Ја волим море. Мој дух је тај који воли да слика, а ја се лијепо осећам кад он то ради. Мени је лијепо кад сам сам са собом, у ствари, он са мном или већ како, и кад се ухватим у коштац са бијелим платном“, објашњава Мочевић.

Тако да он, каже, некдa мало досади и некдa оде у неке друге гране, некадa човјеку треба неки искорак у нешто друго, али врло брзо опет ме повуче да радим оно што је у суштини моје – да сликам.

Појаснио је да се порука слика не одражава само у апстрактном сликарству и да се она може послати и у приказу цвијећа, пејзажа, зависи како га доживљавате, како га преносите, како га постављате. „Значи тај дух, ако је у питању прави умјетник, треба разграничити шта је то што је уметност и шта је то што је рекреација. Ту су те кључне разлике“, истакао је он.

Додао је да није баш свака апстракција умјетност и да је нека напросто мрљање.

Мочевић каже да је прије двије године, када је имао изложбу слика из ликовног опуса „Аутопортрет“ на Црвеном тргу у Москви, осјетио шта је кључна разлика између наше и њихове публике и колико су Руси далеко изнад нас.

„Код нас људи по протоколу обиђу, погледају, виде шта им се свиђа, шта им се не свиђа, иде коктел, и то је то. У Русији сам први пут доживео да видим групу људи који стану пред слику, дуго је гледају и причају. И онда неко из те групе дође до мене, па ме нешто пита, па се опет врате тамо и даље разговарају, па пређу до друге слике. Они нису дошли да буду виђени, они су дошли да посматрају слике, да промишљају. Е, то је кључна разлика. То ми овде немамо“, навео је Мочевић.

Али, каже, све је то процес од малих ногу.

МЛАДИ И УМЕТНОСТ

Када је ријеч о младима, Мочевић истиче да је невјероватно колико младих талената увијек има и шта они позитивно раде, али да у систему образовања треба предузети радикалне мјере.

Подсјетио је на вријеме свог школовања када су наставници пратили талентовану дјецу у свакој сфери и „гурали“ их, подстицали.

„Свакa генерација има таленте и свако дијете у себи има дух, свако дијете је злато. Лако ћемо и дјецу промијенити и научити када промијенимо себе. Много треба радити на томе и мислим да су криве наше генерације, а дјеца су у принципу добра. Она желе, али немају од кога да виде и да науче. То је мало већи проблем“, оцијенио је Мочевић.

Он каже да је имао среће, јер је имао од кога да учи. „Учио сам у старту од Владимира Војновића који је опет ученик Исмета Мujeзиновића, Добривоја Бељкашића… Бојим се да нове генерације немају шта да виде, а опет, то смо криви ми, па систем цјелокупно, а и ми смо дио система“, рекао је Мочевић.

КУЛТУРА НЕКАДА И САДА

Умјетност нас, нагласио је овај магистрант сликарства, чини срећним и испуњава живот, и то је добро.

„Међутим, сви ми, у принципу, негдје некада тражимо неко признање, признање у смислу да представимо то што радимо и добијемо неко уважавање за наш рад. То уважавање у друштву изостаје и људи уопште не разумију смисао културе“, навео је Мочевић.

Испричао је искуство са изложбе у Загребу, када је њихов највећи критичар Мирослав Гашпаровић желио да се виде и да да критику и осврт на изложбу. „Ја то нисам желио док не види слике, јер нећу да утичем на његов став. Рекао сам – дајте своју критику онако како видите, може она бити негативна и позитивна, а, на срећу, била је фантастична“, навео је Мочевић.

Код нас је проблем и критика, рекао је, ако некоме дате негативну критику, аутоматски сте му непријатељ, што је погрешно. Много је квалитетнија и продуктивнија негативна критика него позитивна.

„Морамо имати јаку критику да бисмо гурали ствари напријед. Било ко када се бави било којим послом, негативну критику треба да прихвати као нешто добронамјерно. То није случај код нас у друштву. Негативна критика је непријатељство. А та позитивна критика је пут ка кичу, лошем понашању и свему осталом“, указао је Мочевић.

Он сматра да фали много ствари да се сложи и да би цијело друштво требало ментално да се реорганизује, да би кренуло у неком мало другом смјеру.

Говорећи о изазовима са којима се умјетници сусрећу у овим временима и шта би друштво, односно систем, требало да уради да побољша положај једног умјетника, Мочевић је навео да Република Српска нема Удружење ликовних умјетника.

„Контактирао сам са неким удружењем у Бањалуци које, на жалост, није активно. Они кажу да је крива Влада која не да новац, али није. Криви смо сами ми, јер нисмо увезани у систем“, рекао је Мочевић.

Он сматра да би требало да иницијативу за оснивање удружења покрене Бањалука и да се избори за средства. „Не треба кривити Владу или неке институције, јер, ако им не тражите, неће вам ни дати средства или, ако тражи неко ко је некомпетентан и нерелевантан, исто неће добити ништа“, навео је Мочевић.

Он истиче да мора да постоји неко ко ће се изборити за то удружење, јер овако није могуће организовати ни годишњу изложбу у Републици Српској, а камоли нешто више.

ПОДРШКА КУЛТУРИ КАО СМИСЛУ ЖИВОТА

Истичући да се култури мора посветити већа пажња, Мочевић каже да се не даје много материјалног за њу, али да није ни суштина у том материјалном, иако се неке ствари не могу радити без финансијских средстава.

„Мислим да би друштво требало много више да поведе рачуна о култури, јер је то наша суштина“, рекао је он.

Сматра и да ствари не треба рјешавати у неким затвореним круговима. „Фали нам доста међусобног разговора. Немамо адекватну комуникацију између институција и нас који се бавимо неком врстом културе. Дешавају се неки ‘шумови’ између нас и оних који доносе одлуке, тако да треба радити на томе“, истакао је Мочевић.

У сваком случају, каже, није лоше, иде набоље, а култура је суштина живота и зато се мора подржати по сваку цијену.

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ ЧЕКА СВОЈУ ПУБЛИКУ

Мочевић, који је и технички директор Народног позоришта Источно Сарајево, отвореног у мају ове године, каже да се улаже много труда у рад ове установе културе.

„Трудимо се да стигнемо све оне за којима много каснимо. Мој основни план је да направим нешто од ове институције. Имам неки концепт тоталне реорганизације културе, морамо мало овде ствари да средимо, каскамо у многим сегментима, као што је отварање галерије која нам је неопходна“, рекао је Мочевић.

Године пролазе, каже, а град са око 70.000 становника нема галерију.

„Не критикујем, ево, имамо ново позориште, што нико у региону није направио у последњих 50 година, тако да је то велика ствар, али још мало фали да би се направила нека организација, да добијемо озбиљну галерију, да се неке ствари мало сложe, да се да нова намјена Културном центру. Борим се за то, бићу упоран“, поручује Мочевић.

Он сматра да су криви људи који се баве културом и који нису поставили ствари на право мјесто и презентовали то на прави начин. „Имамо неки план да то урадимо, па ћемо видјети шта ће бити. А мислим да ће бити добро“, рекао је Мочевић.

Он је напоменуо да је Народно позориште већ имало добрих представа, те да је ово тек почетак и да још хватају неке конце.

„Ради се, али позоришtu треба времена, треба да се створе неке навике код публике. Наше је да се трудимо да се људи осјећају лијепо у позоришту, да будемо квалитетни, па ћемо видјети резултате за коју годину, можда и за који мјесец“, истиче Мочевић.