Огласи
Пожутјели папир под прстима, храпав и груб, носи са собом мирис старе штампарије у Сарајеву, гдје су прије више од сто година отискиване ријечи за „Дабро-босански источник“. Прелиставајући те старе странице, осјети се тегоба времена, тежина под којом је српски народ живио у Босни и Херцеговини под окупацијом Аустроугарске.
Пале, тада мало мјесто под планинама, носило је у себи више од обичних тежњи: жељу за црквом, за мјестом гдје ће се једном скупити све молитве које су вијековима тихо окренуте ка небу из дубоких шума и лединишта. Народ, чврст попут стијена, окупио се 1907. године и подигао прву српску школу, али су њихове мисли и срца већ гледала ка новом подухвату – изградњи цркве. Вриједни одбор, под вођством свештеника Ђорђа Грабежа, заједно са предсједником одбора Ристом Шушићем и бројним члановима, упрегнуо је све снаге да се овај сан оствари, несебично прикупљајући средства и неуморно радећи на сваком кораку ка том узвишеном циљу.
Људи овог краја, њихова свакодневица и тегоба, били су испреплетани са вјечитом тежњом за светим храмом. Тежак, који је научио трпјети и трпљење му постало урођено обиљежје, сањарио је о мјесту гдје ће се сваке недјеље и празника у заједничкој молитви окупљати душом и тијелом. Њихова вјера била је тихи али одлучан пламен, упорно чуван у срцима, док су од уста откидали за прилоге цркви и школи. Јединствени у трпљену и још одлучнији у пожртвованости, учили су своју дјецу да сањају о времену када ће се у паљанском пољу уздићи храм на славу Бога и Пресвете Богородице.
Тог узвишеног дана, на освјештање цркве одазвало се мноштво људи из свих крајева – Горажда, Сарајева, Рогатице, Вишеграда и других мјеста. Тако је „Источник“ овјековјечио тај дан и оставио нам запис о духу једног времена.
У наставку, изворни текст из „Источника,“ штампан 31. августа 1909. године:
Освећење српске православне цркве у Палима код Сарајева, 30. авг. 1909.
На подножју планине Јахорине и под обронцима горе Романије прострло се је паљанско поље окићено у около брдима обраслим јеловим и омаровим шумама, украшено свима природним богатствима: романтичним пропланцима, дебелим шумским хладовинама, здравом водом, чистим ваздухом, сталним зеленилом и свјежином, што га имају само планински крајеви. У правцу од истока према западу пресијеца то поље са сјеверне стране главна цеста, с јужне стране источна жељезничка пруга, а на најживљој тачки, гдје се цеста, која води од жељезничке станице, састаје са главном цестом, која иде из Сарајева за Горажде, подигнута је српска православна црква, која је љепотом израде своје украс мјеста и положајем својим нови центар не само мјеста, него и цијеле околине паљанске.
Црква се отпочела градити рано с прољећа 1908. године, а сабирање прилога за градњу цркве и добављање грађевног материјала отпочео је садашњи црквени и школски одбор јоште с јесени године 1904. При првим почецима рада свога око градње цркве са прогласом црквено просвјетне аутономне Уредбе, црквени одбор поред несавладљиве бриге за градњу цркве, једва дочекавши манифестовано право слободног оснивања српских школа, натури себи још један и то много тежи задатак, да у средини неупућеног и сиромашног планинског тежака подигне српску школу и тим удвостручава свој тек отпочети посао. Прилике тадашње за црквени одбор, који је радио иако са великом вољом, али без икаква искуства, бијаху врло тешке и може се рећи за свако друго сеоско мјесто, показаше се тешкоће несавладљиве. Заузимањем предсједника цркв. одбора Ристе Шушића и потпредсједника Васе Тодоровића и пожртвованошћу мјесног пароха Ђорђа Грабежа иако полагано, али успјешно се све незгоде савладаше, парох одмах одлучи се на највећу жртву и на прагу зиме свој парохијални стан у школу претвори, а са породицом се склони у кућицу у којој ни надничарска задруга без опасности по здравље становати не би могла. Одмах затим прихватише се прикупљања прилога за отварање српске школе, за набавку школског намјештаја и учила. Почетком школске године 1905/1906. српска школа у Палима отпоче радити са двије учитељске снаге, а сад тек бриге око уздржавања школе заокупише пажњу управних општинских фактора, а предузећа за градњу цркве морадоше се обуставити, колико због издржавања школе, толико и због тога што земљиште на коме је црквена скупштина одлучила да гради цркву и на коме је сада црква начињена не бијаше јоште ни купљено, а цијена томе земљишту због отворења жељезничке пруге сваки дан скакаше.
Потхвати црквеног одбора бијаху велики, али и свјесност одборника да нада нема права ни у кога до у Бога и у своје руке, диктовала им је да у раду буду промишљени, стални, стрпљиви и дошљедни, а као такви и не само да им није мањкало повјерење околине њихове, него је прегаоштво и одлучност у раду њихову изазивало опште чуђење и ко познаје материјалну снагу тежака нашег и патње његове у пошљедње двије неродне године, тај ће успјех у раду црквеног одбора у Палима двоструко цијенити.
Народ у овом планинском крају не обзирући се на стање своје, упућен на то, да су се прилике указале, да задовољи тежњи, са којом су толика покољења умирала и коју је свака жива хришћанска душа осјећала сваке неђеље и празника, одмах по оснутку и отворењу српске школе подиже и св. храм у коме ће заједничку молитву приносити за опстанак и напредак живе цркве Христове – српског православног народа.
Језгра парохије паљанске је тежак, који је вијековима научио трпјети и трпљење му је постало урођено обиљежје. Жеља његова за св. храмом била је стална, молитва Богу и у највећој пустињи била је топла, али поред свега тога не мања и увиђавност његова била је, да је невоља и од потребе св. храма јача била – јединствен у трпњи, а јоште одлучнији и сталнији у штедњи невјероватном дарежљивошћу и пожртвованошћу устежући од уста и залогаја свог, прилагао је на олтар школе српске и св. храму, као будућем чувару српске школе и ако су ти прилози мали били, били су и чести, с тога и замашни и једино тим прилозима у садашњим по тежака најтежим годинама сазидан је св. храм у Палима у славу Бога и Пресвете Богородице и на дику српског православног народа, који је љепотом и величанственошћу својом јасан доказ колико племенитог срца и религиозног духа тежака нашег, као најглавнијег приложника, толико и пожртвованости његове, јер тим прилозима омогућена је не само градња цркве, него и издржавање српске школе. Да су овакве прилике, као што смо их напоменули пратиле рад при градњи српске православне цркве у Палима, то нам потврђују и ријечи у позиву на освештање цркве: Слабо материјално стање овдашњег планинског српског народа погоршано издатним годинама, узрок је, да се у нашем мјесту тек сад и то право рећи у једно те исто вријеме подиже најпрво српска школа, а у исто вријеме отпочесмо и градњу цркве, која је подигнута једино прилозима српског народа, а уколико ти прилози не могоше потребама удовољити морадосмо се задужити, да српску школу издржимо и градњу цркве довршимо.
Да нам је братска помоћ потребна, то је разумљиво, кад се обазремо на стање и положај нашега тежака, до сада јединог прилагача у раду нашем. Поуздање у братску помоћ црпимо из увјерења, да ма како народ српски у поштено материјално стајао, да је морална снага његова велика и да га урођена самосвијест за самоодбраном и љубав према цркви и школи српској покрећу, да пожртвованошћу за те установе дарежљиво и на вријеме пружа помоћи у свима мјестима, гдје је брза помоћ потребна и гдје наступе таке прилике, да од помоћи народне овиси и опстанак српске школе, као што је то данас у нашем мјесту.
Позиву се је одазвао силан народ из котара сарајевског, фочанског, височког, рогатичког, а било је посјетиоца из котара вишеградског, зеничког, травничког, јајачког и кладањског.
Освештење св. храма обавио је 30. августа о. г. високопреосвештени госп. АЕ Митрополит Евгеније Летица уз асистенцију многобројног свештенства из протопрезвитерата сарајевског и рогатичког, а за вријеме св. литургије одговарало је сарајевско цркв. пјевачко друштво „Слога“. По довршеном освештању и служби божјој био је свечан ручак, који је црквено-школска општина дала у част својих гостију у пространој арени. За ручком наздравио је високопреосвеш. госп. АЕ Митрополит Евгеније Њег. Величанству цару и краљу Фрањи Јосипу 1., на што је пјевачко друштво отпјевало многаја љета. Високопреосвештеном госп. Митрополиту захвалио се је на труду, архипастирској пажњи и очинској бризи о народном црквено-просвјетном напретку паљанске општине предсједник одбора Ристо Шушић. Потпредсједник епарх управн. просвјетног савјета Ристо X. Дамјановић уз здравицу истакао је рад предсједника и потпредсједника црквено-школског одбора Ристе Шушића и Васе Тодоровића и необичан труд пароха Ђорђа Грабежа, који су са црквено-школским одбором предњачећи примјером народу поред српске школе у мало времена подигли и српску цркву. Владо Андрић наздравио је српском тежаку, а Јован Митричевић црквеном куму Ристи Чечару. Бригу око ручка водила је Српска женска задруга из Сарајева и чланице овог друштва задужиле су црквено-школски одбор у Палима благодарношћу, да је ручак на опште задовољство спроведен. По одржаном ручку почео се народ због јаке кише одмах разилазити са овога ријетког и величанственог збора, са кога ће свак понијети лијепе и угодне успомене.
Г. Г. – Источник 31.08.1909.
Важни датуми и догађаји
- Јесен 1904. – Црквени и школски одбор у Палама започиње сакупљање прилога и набавку грађевинског материјала за изградњу цркве.
- Прољеће 1905. – У новинама је објављен оглас којим се тражи пројекат за изградњу цркве у Палама.
- Почетак јула 1905. – Лазар Дрљача, двадесетчетворогодишњи несвршени грађевински техничар, предаје пројекат за изградњу цркве у Палама, који је изабран као најбољи.
- Почетак рада школе у Палама 1. фебруар 1907. – Отварање српске школе у Палама.
- Петровдан, 12. јул 1908. – Обављено освештање темеља цркве у Палама. Освештање врши прота Васо Поповић, присуствује преко 1000 људи.
- Анексија Босне и Херцеговине, 5. октобар 1908. – Политички изазов у периоду градње.
- 30. август 1909. – Освећење цркве обавља Митрополит Евгеније Летица уз присуство свештенства сарајевског и рогатичког протопрезвитерата.
Важне личности
1. Митрополит Евгеније Летица – Дабробосански митрополит који је обавио чин освећења цркве 30. августа 1909. године. Српски теолог, митрополит бањалучко-бихаћки (15. новембра 1900 — 27. децембра 1907) и митрополит дабробосански (20. децембра 1907 — 1920).
2. Прота Василије Васо Поповић (1860–1938) – Освештао темеље цркве 12. јула 1908. године. Био је и члан црквеног суда, као и конзисторијални савјетник српско-православног богословског училишта у Рељеву. Био је Митрополит бањалучко-бихаћки, значајно је допринио духовном и друштвеном животу кроз освећење храмова и хуманитарне акције. Као свештеник, учитељ и уредник црквеног часописа „Дабро-босански источник,“ служио је народу у најтежим временима.
3. Прота Ђорђе Грабеж – Рођен 16. марта 1869. у селу Буковице, био је парох на Палама од 1890. године и заслужан за изградњу прве српске школе и цркве. Током Првог свјетског рата провео је више од три године као талац због своје духовне и националне посвећености, а касније је одликован црвеним појасом. Упокојио се 25. септембра 1926. године.
4. Ристо Чечар – Кум цркве.
5. Ристо Шушић – Предсједник црквеног одбора одговоран за прикупљање прилога и организацију градње. Био је и предсједник Српског учитељског удружења, механџија, трговац, члан Управног одбора српске народне банке у Сарајеву. У љето исте године, након ванредне скупштине друштва „Слога“, постао је њен предсједник.
6. Васо Тодоровић – Потпредсједник црквеног одбора. Рођен 1877. године у Сарајеву, одиграо је кључну улогу у развоју Пала, доприносећи оснивању прве школе 1907. и изградњи цркве 1909. године. Као индустријалац и визионар, након Првог свјетског рата основао је и водио више предузећа у дрвној индустрији. Захваљујући свом залагању за заједницу, често је био консултован од стране државе.
7. Лазар Дрљача (1882–1970) – Пројектант цркве у Палама. Српски сликар, један је од значајних експресиониста двадесетог вијека, познат по аскетском начину живота и пејзажима које је стварао у природи. Образовао се у Сарајеву и Бечу, гдје је завршио Академију умјетности, а живио и радио у Паризу и Италији.
8. Ристо Хаџи Дамјановић – Потпредсједник епархијског управног просвјетног савјета и члан главног одбора за подизање споменика Сими Милутиновићу Сарајлији из Сарајева. Био је представник српске православне црквено-школске општине Босне и Херцеговине и један од најспремнијих и најдаровитијих Срба тог времена у Босни.
9. Владо Андрић – Министар аграра и народни посланик из Власенице.
10. Јован Митричевић – знаменити сарајевски златар и подузетник, био је познат по својој изузетној вјештини, а његови радови били су истакнути на изложбама у Бечу и Паризу. Током каријере, залагао се за заједницу кроз бројне хуманитарне акције и подршку српским иницијативама, а службовао је и као подначелник Сарајева. Након Сарајевског атентата 1914, његова кућа и радионица су демолирани.
(www.palelive.com)
