Огласи
6. новембар 1918. године био је дан који ће остати урезан у памћење народа Босне и Херцеговине и ширег јужнословенског простора. У тренутку када је Први свјетски рат изнурио Европу и нагризао саме темеље царства, ослобођење и уједињење српског и других јужнословенских народа више нису били само сан. Србија, која је већ на почетку рата у Нишкој декларацији прокламовала ратне циљеве као борбу за уједињење „свих неслободних Срба, Хрвата и Словенаца,“ постала је предводник у остварењу ове идеје. Борбе, страдања и велика офанзива на Солунском фронту отворили су пут за стварање нове државе Јужних Словена.
Док су јесењи дани одмицали, а војници Антанте продирали дубоко на Балканско полуострво, Тимочка дивизија је под командом војводе Степе Степановића незадрживо марширала кроз Македонију, Косово и Србију, враћајући ослобођене територије свом народу. Овај напредак омогућио је и продор према Босни и Херцеговини, гдје су вијести о уласку српске војске распириле наду и одушевљење међу становништвом, али и поспјешиле дјеловање новоформираних органа власти.
Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба основано је у Загребу 19. октобра 1918. године, док су у Сарајеву у октобру и новембру конституисани Народно вијеће и Народна влада за Босну и Херцеговину, на чијем челу се нашао Атанасије Шола. Народна влада је већ 1. новембра, након повлачења генерала Саркотића са мјеста земаљског поглавара, преузела управу над Босном и Херцеговином, тиме постављајући темеље новог политичког поретка.
Истовремено, српска војска се приближавала границама Босне и Херцеговине, а сарајевско Народно вијеће убрзо је реаговало. Њихови представници — Милан Јојкић, Хамид Сврзо и Вјекослав Јелавић — упућени су на састанак са командантом Друге српске армије, војводом Степом Степановићем, са молбом да српска војска помогне у успостављању реда и безбједности у Сарајеву. Војвода Степа је одмах прихватио ову молбу, формирајући Сарајевски одред под командом пуковника Милана Недића. Одред, који се састојао од 14. пјешадијског пука Тимочке дивизије, једне брдске батерије и коњичког ескадрона, добио је задатак да обезбиједи ред, заштити становништво и државну и приватну имовину.
6. новембра 1918. године, у послијеподневним сатима, на станицу Бистрик у Сарајеву стигао је воз са српском војском. Град са тијесним улицама и мостовима на Миљацки врвио од народа који је чекао тај воз са нестрпљењем и надом. Из сваког кутка Сарајева сливале су се ријеке људи, који су заузимали сваки метар простора у нади да ће видјети првог српског војника. Многи су заузели и кровове, само да би били што ближе тренутку слободе.
Када се воз појавио на станици, одушевљење је прерасло у узвике и аплаузе. Народ је готово са прекинутим дисањем гледао према првом вагону, очекујући први корак ослободиоца на сарајевско тло. Први је изашао потпуковник Живан Ранковић, командант 14. пука Тимочке дивизије, и његов енергичан корак дочекао је громогласни узвик „Живјела српска војска! Живио краљ Петар!“
За њим су изашли и остали војници, док се око њих народ окупљао у загрљајима и пољупцима, пјевајући и бацајући цвијеће пред ноге војника. Пуцњава топова са тврђаве огласила је тренутак када је воз са српском војском стигао, и тај звук још више распламсао осјећај слободе који је у граду пулсирао.
Док је српска војска улазила у град, са зидова су висиле заставе Срба, Хрвата и Словенаца, као симбол јединства и заједничке наде. Градски тргови, улице, куће и јавне зграде били су украшени, а становници су поздрављали ослободиоце са прозора и балкона. Након што су прве војне јединице прошле кроз улицу која је водила до центра града, свуда се чула пјесма и весеље. Народно вијеће и Народна влада Босне и Херцеговине упутили су телеграме српској влади и регенту Александру, захваљујући на „братољубивој помоћи“ и признавајући историјски значај доласка српске војске за стабилизацију и изградњу нове југословенске државе.
Присуство српске војске у Босни и Херцеговини допринијело је одржавању реда и сузбијању пљачке и социјалних немира. Тимочка дивизија била је распоређена широм земље, са посадама у свим значајнијим мјестима, гдје су у првим мјесецима мировног живота чинили основу безбједности. Сарајево је тада, као никад прије, осјетило атмосферу братства и заједништва, а народ је спонтано организовао скупове и слетове, поздрављајући долазак нове ере.
Сарајево и Босна и Херцеговина добили су нову будућност и кренули ка изградњи државе која ће ујединити све јужнословенске народе.
Закључак овог осврта на историјски дан ослобођења Сарајева, 6. новембар 1918, води нас до помало тужне чињенице: данас у Сарајеву нема обиљежја која би подсјећала на славни улазак српске ослободилачке војске и моменат који је донио слободу граду и његовим становницима. У периоду између два свјетска рата, оваквих обиљежја је било. Неколико значајних улица, тргова и објеката носило је називе који су славили те историјске тренутке и личности.
Примјера ради, касарна која је некада носила назив по цару и краљу Фрањи Јосифу, након ослобођења је преименована у част краља Петра I Карађорђевића, симбола ослобођења и југословенског уједињења. Такође, „Филиповића логор“ преименован је у „Логор регента Александра„, док је касарна принца Еугена понијела име војводе Степе Степановића, команданта Друге армије која је продрла у Босну и Херцеговину.
И сама обала Јохана Апела преименована је у Обалу војводе Степе Степановића, што је симболично подсјећало на пут којим су војници ушли у град. Поред ових назива, Аустријски трг у Сарајеву је носио име по потпуковнику Живану Ранковићу, који је предводио јединице Тимочке дивизије у самом уласку у Сарајево. Улице и објекти који су носили ове називе представљали су подсјетник на дане у којима су становници Сарајева, без обзира на националност и вјеру, поздравили своје ослободиоце са великим усхићењем и братском љубављу.
Нажалост, сва ова обиљежја су временом уклоњена или преименована, и данас нема ниједног трага који би Сарајлије подсјећао на те тренутке када је ослобођење и уједињење донесено на врата њиховог града.
(www.palelive.com / Фото: Каталог изложбе Тимочани у Сарајеву 1918.)
