Огласи
На просторима Романије, гдје се планински вјетрови сусрећу са шумом омара и јела, вијековима живе народне легенде. Ове приче, често преношене с кољена на кољено, представљају спону са прошлошћу, преносећи сјећања на хероје, догађаје и традицију. За Србе који су живјели испод Романије, у селима попут Јеловаца и околних крајева, та планина била је симбол снаге. Врхови Романије, а посебно Дјевојачка стијена знана као „Дјева“ или „Ђева“, доминирали су пејзажом, дижући се изнад села као вјечити чувари који су надгледали људе и чували успомене на прошлост.
Сјећање на легенду о Мари Работић, коју је сачувао и записао Михајло Мирон у својој пјесми, једна је од тих прича које су живјеле у народу као симбол слободе и одважности. Мара је у предањима описана као пастирка која је чувала овце по планинским пашњацима и пјевала у данима среће. У Мироновим стиховима оживљавају њена љепота и чедност:
„Јеси ли гледао, кад залази сунце
у крвавом мору бисернијех пена?
Јеси ли гледао тад моје врхунце,
свако вече како пламти једна стена?
Ту у једно доба беше дева једна,
пастирка моја и лепа и чедна.
Чувала ми овце по горама цветним
и певала песме у данима сретним.“
Марино бјежање испред турских војника, који су хтјели да јој отму невиност, представља дубоко укоријењен симбол тежине живота под османским притиском. У посљедњем тренутку, суочена са неподношљивом опасношћу, Мара је изабрала скок са стијене као чин очаја, али и слободе:
„За њом су лудили сви готово ловци,
фрулама је мамили млађани пастири,
на широком друму чезнули трговци.
Али једно вече под блеском пушака
стиже Тоска с четом обесних Турака,
у чалмама белим, са душама црним,
хтеде јој узети невиност из груди.
А она очајна као срна лака,
када је зверови гоне гладни,
худи, полеће са стене и са ње се сруши.“
Овакве приче, уткaне у народно сјећање, преношене су усменим путем, од родитеља на дјецу, од дједова и бака на унуке, чувајући кроз генерације дух отпора и храбрости. Сваки пут када сунце зађе иза романијских врхова, као да сјај крви девојке Мари пламти на стијени, симболизујући њено дјевичанство и чистоту.
„С тога свако вече, кад залази сунце
у крвавом мору бисернијех пена,
све се мени чини њена крв се пуши,
наткриљује сјајем све моје врхунце,
девичанством њеним пламти она стена.“
Тако су многе легенде преживљавале кроз генерације, носећи у себи дјелић идентитета и снаге народа који се у тешким временима ослањао на вјеру и легенду о прошлости.
Михајло Мирон и романијска легенда о дјеви
Један од најпознатијих записа легенде о Романији налази се у збирци пјесама „Романија” аутора Михајла Мирона, објављеној 1926. године. Мирон, одушевљен природом и историјом ових предјела, својим је писањем желио сачувати успомену на храбре људе и догађаје који су обликовали ову планину. У његовом дјелу, поред описа природних љепота Романије, Мирон преноси и легенду о Дјеви или Ђеви – једној од најљепших стијена на Романији, чија висина и мистичност инспиришу поштовање.
Кроз Миронову поезију, легенда о дјеви постала је доступна широј јавности и добила је облик књижевног дјела, који је истовремено преносио вриједности романијског краја и освјетљавао дио прошлости који је живио у народу као прича.
Михаило Мирон је био српски пјесник и драмски писац, рођен у Пјешивцима, код Стоца, 25. новембра 1879. године. Гимназију је похађао и завршио у Мостару, након чега је од 1905. студирао филозофију и класичну филологију на Бечком универзитету.
Након Првог свјетског рата, Мирон је објавио двије збирке пјесама: „Заратустрин рат“ (1921) и „Романија“ (1923), у којој је сачувана и легенда о дјеви са Романије. Био је сарадник у часописима „Гајрет“, „Народ“ и СПКД „Просвјета“. Миронов драмски рад укључује изведбу његовог дјела „Старина Новак“ у Народном позоришту у Сарајеву 1927. године, као и „Херцег Стјепан“ и трагикомедију „Ловци“, игране на истој сцени 1930. и 1935. године. Мирон је радио као професор у Тузли и Сарајеву све до 1941. године, када је пензионисан.
Преминуо је 16. априла 1964. године, а сахрањен је у Бријежђима код Пала, на парцели коју је посједовао. 1977. године, поред њега је сахрањена његова супруга Милица Мирон – дјечија књижевница, публициста, драмски писац.
Историјска позадина догађаја: Турски војници и арнаутско племе Тоска
Историјска позадина ове легенде сеже у вријеме Османског царства, када су ови простори били под турском влашћу. Османско царство је владало великим дијелом Балкана, гдје су имали војну, политичку и културну доминацију.
Арнаутско племе Тоска, које се помиње у легенди као дио османске војске, потиче из јужних области данашње Албаније. „Арнаути“ је термин који су Османлије користиле за Албанце, а проширио се на Балкан током османске владавине. Користио се за описивање албанског становништва из оба пламена – Тоска и Гега. Тоске су били познати као борбено племе и често су служили као војници у османској војсци. Током година, арнаутске трупе су биле ангажоване широм Балкана како би успостављале ред и спроводиле власт Османлија. Према народном казивању, око 1821. године, арнаутске трупе из племена Тоска дошле су на простор Романије са задатком да угуше побуне у Сарајеву, које се било одметнуло од централне османске власти.
Питање тачности ових предања остаје отворено, јер не постоје писани извори који потврђују да су Тоске или други турски војници боравили на Романији управо те године. Ипак, историјски је познато да су османске власти често користиле арнаутске јединице као војну подршку у кризним областима, што може објаснити основе за ово народно предање. Самим тим, могуће је да је прича о Тоскама на Романији задржала дјелимично историјску основу, мада је легенда вјероватно током времена добила додатне елементе. Почетак 19. вијека је било вријеме незадовољства и отпора, те је већ 1831. године почела Буна Хусеин-капетана Градашчевића која је окончана годину дана касније, његовим поразом у паљанском пољу.
Приче о храбрим дјевојкама попут Маре, које су бирале смрт прије него да изгубе слободу и част, дио су културне баштине Романије и указују на вриједности које су биле дубоко укоријењене у народу.
(www.palelive.com)
