Огласи
Рамиз је био шерет. А какав би и могао бити дјечак рођен тик испод Новакове пећине? Несташан, радознао, веселог духа и ведре нарави. Босоного дјетињство обиљежили су му чобански дани по падинама Романије, Котлића, Кашана и Царевих Вода. Комад хљеба, шака сира торотана, флаша рашчињеног киселог млијека и мајчине ријечи: „Немој да би направио каква зијана,“ испраћали су га сваког јутра. А дочекивали су га раздрагани такмаци, са већ испланираним даном. Клис док не спадне роса, па карбит, од чије су експлозије одјекивале романске стијене, камена с рамена, ашлама подно Черемиџијине куће… „Дан никада, али године прођоше“, рече Лаушевић.
На испит зрелости, у војску, бива послат у Београд. Ишао је он у Сарајево, знао је сваки корак од Бистрика до Бјелава, али Београд… Заслијепио га је већ по самом доласку. „Размишљам да останем,“ писао је бабу, „узоран сам војник, старјешине ми нуде службу и чин. Бићу водник. Официр.“ Нећкао се бабо: „Стоке је пуно, фале једне вриједне руке.“ А опет, Рамиз официр, прија му помисао како ће се шеирити пред гранaпом у Подвитезу. Чвор пререже дедо Рашид: „Нека га,“ вели, „нек иде за својим хајром. Има чељади, срадиће се љетина, никад није остала.“
Млад, здрав, стасит, па још у униформи. Рамиз је био магнет за београдске дјевојке. И не прође дуго, загледа се у једну.
„Прошла су та времена, мајко, ми смо Југословени, нема више подјела Србин, Муслиман,“ увјеравао је мајку затечену спознајом да ће јој снаха бити Српкиња. „Влахиња ће ми родити унучад,“ гунђала је у себи већ остарјела Фадила. „Шта ће село рећи, како ћу на очи ‘оџи Наилу…“
Вјенчање је било скромно. Пред матичарем општине Врачар стајали су само младенци и свједоци, Софијина школска другарица и Рамизов колега с класе.
Вољели су се, сами бог зна колико, али родитељске сузе бијаху јаче и од љубави. Свако јутро се будио растрзан. Гледао би уснулу жену и тек рођену кћерку како безбрижно спавају у дрвеној бешици, а кроз главу су му одјекивале материне ријечи: „Зар Влахиња да ми рађа унучад…“
Није издржао. Подеран од бола, стезао их је у наручју на вратима једнособног војног стана на Новом Београду. Стезао и обећавао: „Не брините, ништа вам неће фалити, долазићу ја сваки дан, ово је само због мојих. Нена каже да се дедо на ахирет преселио од туге за мном.“
И долазио је. На почетку сваки дан, па сваки други… Дане су замијенили викенди. Викенде мјесеци, све док једно јутро Софију не пробуди одсјечно куцање на вратима. Салутирaше јој два под конац обучена војника: „Поручник Рамиз Кадрић је преминуо јутрос у гарнизону, у кофeру су његове личне ствари…“ Џеназа је обављена на „Лешћу,“ без вјерских мотива, на посљедњи пут је отпремљен са заставом и петокраком, уз звуке пјесме „Уз маршала Тита.“
Остала је сама. Она и дијете од десет година. Једина успомена на највећу љубав њеног живота. Ех, како то судбина зна намјестити. Дјевојче би бабовог духа, а мајчине љепоте. Предодређено за успјех. У току школске приредбе њен таленат за глуму примјети рођени брат режисера Зорана Чалића, а како је у току био кастинг за улоге у касније познатом серијалу „Жикина династија,“ тако се и тринаестогодишња Риалда обре на њему. Харизмом и појавом задивила је комплетну филмску екипу, па дилеме није ни било, Риалда нестаде, а роди се Марија…
„Знам да имам родбину на Палама, знам и да смо некада ишли тамо, али се не сјећам никога, а и не желим да се сјетим,“ препричавао је сусрет са Риалдом Рашид, Рамизов брат и њен амиџа.
Отишао је да је види када је постала популарна, али тада је већ било касно.
Риалде више нема, нема ни Рамиза, ни Софије. На Палама више нема ни Кадрића. Остала је само стара кућа и успомена коју ће ова прича сачувати за вјечност.
(www.palelive.com / Пише Давор Цицовић, Фото: Руђо, Википедиа)
