Сретење – свесрпски загрљај са слободом

ИСТОЧНО САРАЈЕВО – Сретење Господње није само историјски и политички значајан датум, већ је дубоко укоријењен у вјерској традицији српског народа, а вјера је управо та која је сачувала идентитет народа, истакла је магистар историје Свјетлана Самарџија.

„За Републику Српску, али и за све српске земље Сретење се урезало као црквенодржавотворан празник и дан који веже и интегрише српски народ ма у којим и чијим се границама данас налазио“, рекла је Срни Самарџија, самостални стручни сарадник за меморијализацију и културу памћења града Источно Сарајево.

Она је навела да се српски идентитет развијао под окриљем хиљадугодишњег Источног римског царства.

Говорећи о историјским чињеницама, Самарџија је напоменула да не треба заборавити да се Сретење нарочито празнује од шестог вијека, тачније, од времена цара Јустинијана првог /627-565/ и да је тој царевој одлуци претходио велики помор људи и земљотрес у Антиохији 544. године.

„Да, тај исти цар је основао важно црквено упориште, архиепископију Јустинијану Приму, Новелом 11. од 14. априла 535. године, као и да из тог времена ми данас имамо остатке сакралних објеката, неке археолошки истражене, а неке не“, рекла је Самарџија.

Као примјер навела је манастирски комплекс на Златици у околини Подгорице који припада том периоду, намјерно узимајући у симбиозу са овом причом и Зету.

„Кажем то, јер државотворне и црквенотворне идеје Саве Немањића у 12. вијеку дубоко су укоријењене у државоправним актима Јустинијана, монашким типицима и ортодоксији, али и светородности средњовјековних династија. Говорим у множини, јер прије Немањића имамо кнеза Јована Владимира, чија је мученичка смрт на олтару постала појам жртве за вјеру и земљу“, рекла је она.

Самарџија је рекла да су Немањићи знали за Јована Владимира и да се он поштовао као светац говори и чињеница да су његове мошти око 1215. године, за вријеме краља Стефана Првовјенчаног пренесене у Драч, а онда у Елбасан гд‌је су и данас.

„Од тог времена појам српског идентитета уско је повезан са мариторијумом, свједочењем вјере, мучеништвом, светородношћу. То вријеме, као нуклеус, изњедрило је кнеза Лазара, али и Ђорђа Петровића, чија снага и јунаштво су запањили и Наполеона“, додала је она.

Према њеним ријечима, буђење националне свијести у српском народну током 19. вијека праћено је православном вјером, као најважнијим елементом који је сачувао идентитет народа у околностима када је нестало српског царства 1371. године.

Она је рекла да је за све вријеме османске владавине Српска православна црква била носилац државне идеје и духовног окупљања заснованог на већ утемељеним светосавским начелима и византијској правној основи.

Самарџија је навела да се буђење националне свијести види код Петра Првог Петровића, а ту борбу за слободом потпуно је у д‌јело спровео Ђорђе Петровић отпочевши устанак на Сретење 1804. године.

„На исти датум 1815. након Другог српског устанка основана је Кнежевина Србија, а 1835. године, такође на исти датум донесен је први Устав модерне Србије. Важност Карађорђевог устанка најбоље се огледа кроз Његошево д‌јело `Горски вијенац`, гд‌је он лик Ђорђев везује за косовски мит, величајући његово јунаштво“, подсјетила је Самарџија.

Она је у изјави Срни рекла да је Сретење дан који се поистовјећује са ријечју слобода.

„Један велики човјек, блаженопочивши митрополит Амфилохије је Сретење назвао `загрљајем Бога и човјека`, а у контексту српске историје Сретење је свесрпски загрљај са слободом. Српски народ, како се види, слободу заснива на жртви, а жртва је љубав“, истакла је Самарџија.

Она је рекла да је сигурна да баш због тога и опстају толико дуго на историјској сцени.

„Због тога наша пјешадија бива бржа од француске коњице хитајући ка Србији у Великом рату и због тога настављамо живот и након Јасеновца, Велике, Корићке јаме, Велебита, Крушчице, `пасијег гробља`, егзодуса“, поручила је Самарџија.

Она је нагласила да српске борбе нису биле освајачке, већ ослободилачке.

„Због свега, свако Сретење носи огроман значај, јер у себи носи настанак модерне српске државе, чији коријен је толико дубок и неразд‌јељив је од православне вјере. Тај коријен данас виђамо на фрескама наших најљепших метохијских манастира у ликовима наших владара“, навела је Самарџија.

Најбоље је, каже она, то преточиле у вјечне стихове Десанка Максимовић:

„Ја знам ко сам
По звону
Што са задужбина немањићких пева,
По јасности његова гласа,
По томе што ме од Студенице до Милешева
Прадедови гледају са иконостаса
И што сваки у руци држи храм“.

(www.palelive.com / Срна)