Аутаријати: Живот и мистерије наших крајева у праисторији

Некада давно, у далеком времену прије више од двије и по хиљаде година, на брду Прибањ изнад Пала, стајала је градина — утврђење које је штитило мало илирско племе Аутаријата. Са својих камених зидина, Илири су посматрали непрегледне шуме Требевића, Равне планине и Романије, које су их снабдијевале храном, дрветом и љековитим биљем. У подножју брда, долина поред ријеке Миљацке била је жила куцавица њиховог живота — мјесто гдје су напајали стоку и прикупљали воду за свакодневне потребе.

Живот на овом простору био је истовремено једноставан и богат. Људи су улагали велику мудрост у обликовање камена и глине, ковање гвожђа, али и у обреде и ритуале којима су славили своје богове. Њихове шуме биле су дом како дивљим животињама, тако и причама које су преносили са кољена на кољено. Овдје, у срцу Балкана, Аутаријати — моћно илирско племе, живјели су у складу с природом и развијали културу која је оставила трагове до данас.

На брду Прибањ и даље леже остаци те древне градине, док на катуништу у њеној близини можда још увијек одзвања ехо старих прича. Миљацка, која и данас тече својим током, свједок је времена када је ово поље било центар живота.

Аутаријати су своје градине градили на стратешким узвишењима, обично на брдима са природним заштитама, како би имале преглед над долинама и прилазима. Њихове градине биле су окружене каменим зидовима грађеним техником сувомеђа, без употребе везива, што је зидовима давало чврстину и издржљивост.

Камење је пажљиво слагано у слојеве, прилагођавајући се природним облицима терена. Унутар градина налазила су се насеља са једноставним дрвеним кућама и складиштима за храну, док су централни дијелови били резервисани за обреде и заједничке активности. Градине су служиле као утврђења у случају напада, али и као мјеста трговине и окупљања за племе, повезујући практичну функцију с друштвеним и културним животом.

Свјетлост ватре и духови шума

Вјера Илира, укључујући племе Аутаријата, била је дубоко повезана с природом и свакодневним животом. Илири су вјеровали у моћ виших сила које су управљале природним појавама. Њихови богови и божанства били су блиско повезани с небом, сунцем, водом, шумама и земљом. Сматрали су да свако дрво, извор или стијена имају духове који их насељавају, а посебно су поштовали планинске врхове као мјеста гдје су богови најближи људима.

Ритуали су били саставни дио њиховог живота, од којих су многи били повезани са обредима плодности, лова, жетве и заштите заједнице. Обреди су се често одвијали у кругу, симболизујући бесконачност и заједништво. Ватра је имала централно мјесто у тим церемонијама, било као симбол свјетлости, живота или жртве боговима.

Један од важних аспеката њихове религије био је принос жртава. Жртвовали су животиње, храну, па чак и оружје, бацајући их у изворе, ријеке или закопавајући их у тумуле као знак поштовања према божанствима.

Аутаријати су вјеровали у загробни живот, што се види из начина сахрањивања. Гробови у тумулима били су опремљени предметима који би преминулом служили у посљедњем путовању — оружјем, накитом, керамиком и храном. Вјеровало се да је душа настављала своје постојање у другом свијету, а обредни ритуали пратили су сваки укоп, како би преминули пронашао мир.

Шуме Требевића и Романије, као и платои на узвишењима попут Прибња, били су сматрани светим. Овдје су се одвијали најзначајнији обреди, често у зору или пред залазак сунца, када су вјеровали да се богови могу најлакше дозвати.

Илири дубоко укоријењени у природи, поштовали су живот и цикличност свијета око себе, чиме су своју вјеру претворили у дио свакодневице, али и у начин преживљавања у суровом, али прекрасном окружењу које су називали домом.

Лов као преживљавање и обред

Лов и прехрана Аутаријата били су нераскидиви дио њиховог свакодневног живота, обликовавши не само њихову исхрану, већ и друштвене обичаје, технологију и ритуале.

Шуме Требевића, Равне планине и Романије биле су неисцрпан извор дивљачи. Аутаријати су лов усавршавали од малих ногу. Ловачке дружине, обично састављене од мушкараца, кретале су на дуге походе, наоружане копљима, луковима и стрелама. Успјешан лов није био само питање снаге, већ и стрпљења и познавања природе. Илири су проучавали трагове животиња, кретање вјетра и звукове шума, како би успјешно надмудрили своју ловину.

Најчешћа дивљач били су јелени, срне, дивље свиње и зечеви, док су у вишим предјелима понекад ловили медвједе и вукове. Дивље птице, попут тетријеба и јаребица, такође су биле дио њихове исхране, а пера су користили за украсе и ритуале.

Осим лова, риболов је био важан извор хране. Ријека Миљацка и околни поточићи снабдијевали су их пастрмком и другом рибом, коју су хватали мрежама од биљних влакана или ручно прављеним копљима. Природа је нудила и изобиље дивљих плодова, попут љешника, купина, дивљих јабука и крушака, које су сакупљале жене и дјеца.

Храна је била једноставна, али хранљива. Месо дивљачи сушено је на сунцу или димљено у ватришту, како би се сачувало за зиму. Риба се такође сушила, док су дивље биљке и плодови кориштени свјежи или у облику пиреа и кашица. Од глине су правили посуде у којима су чували зрна, мед и сухо воће.

Лов није био само средство преживљавања, већ и обредна активност. Прије великих похода, ловци би приносили жртву боговима шуме, остављајући дио своје уловљене хране у подножју светих стабала. Успјешан лов слављен је у кругу заједнице, уз пјевање и плес око ватре, чиме су захваљивали боговима и јачали друштвене везе.

Аутаријати су свој ловачки инстинкт и дубоко поштовање природе претварали у одржив начин живота, гдје се сваки улов користио до посљедњег комада, било као храна, одјећа, алат или украси. Лов је био више од обавезе — био је дио њиховог идентитета и свједочанство о вјештинама и издржљивости једног народа који је живио у складу са својом земљом.

Тајне мајстора

Аутаријати су били врсни занатлије, а њихови занати нису само задовољавали свакодневне потребе, већ су били и одраз моћи, умјетности и иновативности. Међу занатима, ковање оружја заузимало је централно мјесто, али су били вјешти и у обради коже, дрвета, изради грнчарије и накита.

С почетком жељезног доба, Аутаријати су усавршили технику ковања гвожђа, чиме су стекли значајну предност у борби и лову. У малим ковачким радионицама, обично смјештеним унутар градина, ковали су мачеве, копља, бојне сјекире и ножеве. Наковњи су били груби, израђени од камена и метала, док су мехови, направљени од коже, омогућавали јаку ватру потребну за обликовање метала.

Посебно су цијенили симетрију и практичност оружја. Њихови мачеви били су дуги, танки и прилагођени брзим ударцима, док су копља имала чврсте и оштре врхове, идеалне за пробијање.

Обрада коже била је од виталног значаја за прављење одјеће, обуће, торби и чак јакни за заштиту током хладних зима. Кожа се прерађивала природним техникама — сушењем, димљењем и третирањем биљним екстрактима. Дрво, с друге стране, користили су за израду ручно резбарених алата, дршки за оружје, лукова, стрела и посуђа.

Грнчарство је било један од основних заната. Илири су од глине правили једноставне посуде за складиштење хране и воде, али и украшавали те предмете мотивима који су одражавали њихову свакодневицу и вјеровања. Умјесто точкова за грнчарију, често су обликовали посуде ручно, пажљиво заглађујући површине прије печења у отвореној ватри.

Иако су живјели у суровим условима, Аутаријати су посвећивали пажњу украшавању. Од бронзе и сребра израђивали су фибуле, наруквице и појасеве, док су перле од кости и ријетког камења биле резервисане за високе слојеве друштва. Накит није био само естетски предмет, већ и симбол моћи и заштите.

Управо је кроз занате, а посебно ковање оружја, ово племе оставило свој траг у историји, показујући не само како су преживљавали, већ и како су стварали. Њихови артефакти и данас свједоче о вјештинама које су обликовале живот на Балкану прије више од двије хиљаде година.

Радост међу звијездама

Живот Илира, иако испуњен изазовима опстанка, није био лишен забаве, знања и дубоке везе са свемиром. Њихов свакодневни живот био је обогаћен друштвеним активностима, посматрањем природе и ноћног неба, као и ритуалима који су доносили радост и заједништво.

Илири су били народ који је живио у складу са природним циклусима, а ноћно небо им је пружало како утјеху, тако и навигацију. Посматрање звијезда није било само поетски чин, већ и практичан. Преко положаја звијезда могли су предвиђати смјену годишњих доба, оријентисати се током путовања или планирати ритуале. Вјеровали су да су звијезде повезане са њиховим боговима, а свијетлећи небески објекти често су били тумачени као поруке или знаци.

Најљепше ноћи проводили су на узвишењима, попут платоа Романије, гдје су млади и стари заједно посматрали небо, дијелили приче о митским бићима и замишљали како се њихови богови играју међу звијездама.

Жене су имале значајну улогу у илирском друштву, али су вјероватно биле укључене у уређене бракове, гдје су савези племена били важнији од личних избора. Плодност је имала централну улогу у вјеровањима, па су жене биле поштоване као мајке и чувари породичне линије. Док су нека племена могла практиковати моногамију, у оквиру богатијих или водећих слојева могла је постојати и полигамија, гдје је глава породице имао више жена, што је често био симбол моћи.

Илири су се забављали кроз игре, пјесму и плес, који су били саставни дио њихових обреда, али и свакодневног живота. Дјеца су проводила дане играјући једноставне игре с камењем, дрвеним штаповима и лоптицама од животињске коже.

Музика је била важан дио забаве. Од једноставних фрула и добоша, направљених од дрвета и животињских кожа, до пјевања у хору, музика је била израз заједништва. Посебно су пјевали током обреда и прослава, славећи успјехе у лову или берби.

Приче су биле средство забаве, али и преношења знања. Старији чланови заједнице приповједали су о јунацима, боговима, али и о опасностима које вребају у шуми или на планинским стазама. Те приче су градиле везу међу генерацијама и чувале историју и вјеровања племена.

Гозбе су биле посебан вид забаве и друштвеног окупљања. Уз ватру, уз храну од дивљачи и сакупљених плодова, заједница би славила живот и природне дарове. Плес и пјесма били су нераскидив дио ових догађаја, а највеће славље било је резервисано за успјешан лов или значајан обред.

Илири су своју радост налазили у једноставним стварима — у свитању, мирису шума, звуку ријеке Миљацке и заједништву своје заједнице. Њихова забавна страна није била одвојена од свакодневице, већ се прожимала кроз све аспекте живота, чинећи га испуњеним и складним.

Тако је живот Илира, упркос изазовима, био обиљежен тренуцима радости, маште и дубоке духовности. Они су показивали да чак и у најсуровијим условима људски дух налази начин да ствара, слави и сања.

(www.palelive.com)