ИСТОЧНО САРАЈЕВО – Марица Бозало прича да јој је син убијен тридесетак метара од куће у насељу Прљево Брдо у Источном Новом Сарајеву и да бол која се уселила у њихова срца не јењава деценијама.

„Горана су једнако вољела и д‌јеца и одрасли јер је знао са свима да се дружи и разговара“, прича за Срну Марица и додаје да се и данас након толико година живо сјећа тог трагичног дана.

Она каже да је тог дана било мирно, да се није пуцало и да су изашли да купе сијено око куће док су се д‌јеца играла около.

Присјећа се да је Горан, кога су сви звали „Мрква“, са другарима играо жмурке око куће када се од‌једном чула снажна детонација.

Граната је пала међу д‌јецу и од ње је погинуо Горан, док је четворо његових другара рањено.

„Одвезли смо Горана до болнице у Касиндолу, али му није било спаса. Злотвори су га убили и његов млади живот угасио се у 20.10 часова“, прича отац Радомир.

Марица и Радомир и данас 29 година након трагедије у души носе живу рану која ће, како кажу, бити ту док су живи.

„Тај 20. јуни 1995. године наш је црни дан. Уништио нас је“, каже Марица.

Породица Бозало прича да су прије рата живјели у Добрињи у близини студентских домова и да су на почетку рата одатле избјегли и отишли код родбине у Београд, али су се касније, како кажу, вратили по своју несрећу.

Истичу да је Горан волио спорт, да је био рођени фудбалер, освајао медаље на скијању, играо стони тенис и билијар.

„Знао је да се дружи са д‌јецом од двије и са старцима од 72 године“, каже отац Радомир.

БРАТ ИГОР ПРЕСТАО ДА ПРИЧА НАКОН ГОРАНОВЕ СМРТИ

Марица прича да је њен син Игор, који је старији од Горана двије године, тешко поднио братовљеву погибију.

„Стално је питао зашто он, зашто нисам ја“, каже Марица и додаје да је Игор свој револт према овој трагедији исказивао тако што није хтио да прича.

Напомиње да га је покушала измјестити из тог трагичног амбијента и да га је послала код рођака у Бијељину, а потом у Игало, али да то није помогло.

„Иван није хтио да прича. У школи је на сваком часу ћутао и није хтио да одговара.
То је био неки његов револт и повлачење у себе“, прича Марица.

Породица Бозало тренутно живи у Аустралији, гд‌је им је и син Игор који се оженио и има троје д‌јеце.

„Да нисмо отишли одавде моја супруга, а ни други син не би данас били живи, јер је туга и бол свакодневно раздирала цијелу породицу“, констатује Радомир.

Породица Бозало је на њиви код куће поставила и спомен-плочу на којој је Марица оставила цвијеће, као и испред куће у комшилуку гд‌је је Горан погинуо.

Марица прича да је њен муж засадио бор када им се родио Игор, а потом и други двије године касније када је рођен Горан.

„Не знам шта је у питању, да ли неки Божији знак или ко зна шта, али бор који је засађен када је рођен Игор нарастао је велики, док је овај други, засађен када је рођен Горан, остао мали. Као да и ти борови свједоче о судбини моје д‌јеце“, каже Марица.

СПОМЕН-БИСТА СА МАЈЧИНИМ СТИХОВИМА

У знак сјећања на дванаестогодишњег Горана Бозала, који је 20. јуна 1995. године страдао од гранате испаљене из дијела Сарајева под муслиманском контролом, недавно је у насељу Прљево Брдо у Источном Новом Сарајеву откривена спомен-биста.

На спомен-бисти уписани су стихови које је мајка Марица посветила свом убијеном сину који је сахрањен недалеко од њихове куће на гробљу Миљевићи.

Откривањем ове спомен-бисте обиљежено је страдање не само Горана него све д‌јеце која су погинула од 1992. до 1995. године.

(www.palelive.com / Срна)