Огласи
Срби су народ који је кроз историју претрпио многе голготе и страдања. Распете између истока и запада, на путу великих освајача српске земље су вијековима пустошене од стране тиранина.
Мало је „црних књига“ о тим страдањима написано, а свакако једну од најважнијих је написао Владимир Ћоровић, један од најпоузданијих и највећих историчара које је имао српски народ. Ћоровић је још 1917. године, као осуђеник у травничком затвору, дошао на помисао да приступи прикупљању докумената и биљежењу онога што су казивали заточени очевидци. Главнину посла Ћоровић је обавио након пуштања из затвора, а нарочито 1918. године када се преселио у Загреб и успоставио непосредну везу са југословенским политичким институцијама у иностранству.
Ћоровићева Црна књига је поуздано свједочење, говор докумената, бројки, фотографија и свједока. Из ње се и наслућују и виде големе људске патње, несреће, глад, болештине и умирања невиног српског народа. Види се смишљена суровост аустроугарске окупационе власти, подржане од врхова католичке цркве. Види се јасна геноцидна политика, чије су посљедице насилна смрт више десетина хиљада припадника српске нације на просторима аустроугарских провинција Босне и Херцеговине.
Ко су били шуцкори?
Шуцкори (њем. Сцхутзкорпс – заштитне чете, нерегуларна милиција) су били припадници нерегуларне милиције које су окупационе аустроугарске власти основале у аустроугарској провинцији БиХ, након анексије 1908. године. Шуцкори су најчешће били састављени од локалног муслиманског становништва, а били су познати по многобројним ратним злочинима почињеним над Србима.
Поред злочина, приписује им се и етничко чишћење српског становништва на подручју аустроугарске провинције Босне и Херцеговине. Етничко чишћење Срба се посебно веже за просторе Херцеговине и Подриња.
Енглески историчар Џон Р. Лампе је злочине над Србима који су чинили шуцкори назвао етничким чишћењем, а Др Јозеф Редлих (тада професор јавног права на Универзитету у Бечу) је у свом дневнику 22. новембра 1914. године написао да се у аустроугарској провинцији БиХ „спроводи систематска политика истребљења православних“.
Један од најпознатијих детаљних описа шуцкора, њихових злочина и свеукупних дешавања везаних за шуцкоре током Првог свјетког рата дао је Владимир Ћоровић. Злочине шуцкора описао је у неколико наврата Иво Андрић у свом дјелу „На Дрини ћуприја“, за које је добио Нобелову награду.
Шуцкори су постојали од 1908. до 1918. године када се Аустроугарска коначно распала.
Злочини шуцкора у Палама
Злочине шуцкора на Романији у својој Црној књизи документовао је и Владимир Ћоровић.
„На Палама је, после одласка Црногораца, заостало становништво било готово уништено. Од „шуцкора беху у Корану побијени без суда и истраге ови људи: свештеник Ристо Чечар, Крсто Павић, Стјеран Симић, Перо Каравдија, Перо Пантић, Ристо Ћосић; на Палама: Јово Клачар, Ристо Чукило, Лазо Јурук, Перо Кусмук, Миле Кусмук са два сина и стари Ђорђо Клачар, коме је било више од сто година. Задња петорица избодени су бајонетама.
У Корану су, даље стрељане: Милка Чукило, Љубица Терзић, Милка Каравдија, Мара Симатовић и Ђука Бјелореп. Спасоје Шибоња обешен је на станици на Палама.“
У злогласној Прачи убила су два шуцкора одједном седам људи, и то: Милана Фуртулу, Јована Јокића, Крсту Васиља, Милоша и Перу Глуховића и жену Стану Пузић, наравно све од обести и с тога, што им нису имали да плате откупа.
Миле Нинковић, Јово Глуховић, Спасоје Вуковић и Крсто Јокић с Романије спасли су главе само тако, што су обадвојици платили по сто круна. При свим тим убиствима суделовао је заповедник на Палима Хашим Мушо Муса, док је жандармеријски наредник Мартин Јелинић све то гледао и пуштао. У осталом, занимљиво је, да је он 1917. год. имао иметак од каквих 100.000 круна, док је још 1913. за женидбу морао да диже зајам од 300 круна.
Три брата Тешовића из Горње Праче обешена су од муслиманских шуцкора у Баољу о орахову дрвету. Мурат Муслић и Зајко Хаџић из Устиколине „узели су Николу Пејовића из Лигата и оћерали су га покрај воде Калуне и тамо су га жива одерали и нијесу га дали укопати за мјесец дана. Онда су га појеле звијери и тако се није никако укопао“. (Српска Зора, бр. 85,1919.).
Салик Зејниловић, вођа једне шуцкорске патроле, дао је убити Јанка Петровића код Булога јер су му три официра, која су се туда провезла у аутомобилу, то наредила, пошто им се Петровић само учинио сумњив као шпијун. Суд је решио Зејниловића сваке кривње, са мотивацијом достојном да се забележи за особеност босанског суда тога времена, „да је био у блудњи, кад је упуте официра схватио као наредбу да устрели Јанка Петровића“. (Осуда од 4. маја 1916.). Мустафа Вучић убио је Ђорђа Лонцу, Спасоја и Перу Обрадовића и ранио Василију Лонцо, па их опљачкао. Алија Хаџовић, исто тако, убио је и опљачкао Павла Делића. И Вучић и Хаџовић били су шуцкори и вршили та злочинства у служби, и то у самој сарајевској околини.
Под водством злогласног Мустафе Вучића дошло је у село Бјелогорце око 400 шуцкора и око 40 војника Банаћана, који су ту повезали 44 становника и повели их пут Сарајева. Уз пут су пуцали на њих, те 4 убили (Михајла Јокића, Косту, Тому и Милана Гавриловића), а 4 ранили у Кадину Селу. Истога дана попалили су село и побили Ристу и Симу Лиздека, а Алексу и Максима Лиздека и Божану жену Лазара Лиздека запалили су с кућом заједно.
Жандари и шуцкори затворише у октобру 1914. на Булозима Аћима Паприцу са женом и децом у кућу и ту их запалише. То исто учинише и са Симом Ковачевићем и његовом породицом, „само један син његов кроз ватру искочи, али и њега ухвате и жива га у земљу закопају“. Уз то се наводе и ова нечовештва: Илији Маринковићу, старцу од 80 година, одсекли живом руке до лаката, „жени му протерали језик кроз вилице, а снаху му и њено троје деце онде поклаше“. За стогодишњег старца Стјерана Лазаревића се казује, да су га убили и дали крмцима, „који су га више дана јели“. Ђорђа Митровића кнеза са још 16 људи и жена „убише и разнеше на бајонетима“. (Српска Зора, бр. 37,1919.).
Свједочење Сава Љубибратића
Саборски посланик, др. Саво Љубибратић, затворен је 26. јула као таоц за источну пругу Сарајево-Увац. Ту су га тако мучили, да је већ 20. августа бацио крв, а тек почетком октобра био пренесен у тврђавну сарајевску болницу и ту био држан под нарочитом паском. Лекари, међу њима и бечки професор Тирк, констатоваше болест (Хäмоптое) и прописаше му апсолутан мир, јер би свако узбуђење могло имати тешких последица.
Ипак, њега у таком стању преместише из болнице у једну малу собу, која је имала по два метра ширине и дужине ни 1-80 метра висине, у којој је у диму и студени било још девет војника. Неколико дана доцније одведоше га пре зоре једног језовито хладног јутра, на станицу Пале, где је вагон, у ком је он био, застао пред једним редом вешала. Један од војника пратилаца упозори Љубибратића на та вешала и рече му, да је с тога доведен овамо, да ту буде обешен. Мало иза тога доведоше на његове очи четири мушкарца и три жене и убише их управо покрај његова вагона. Њему је примећено, да ће и њега задесити иста судбина, јер је и он то исто, што и ови погинули. Пошто је ту држан неко време изведоше га, уз злостављање и погрде, на оно место, где су преноћиле малопрашње жртве. Ту му наредише да седне и да се нипошто не миче. На том месту остао је Љубибратић од 10 сати пре подне, па до 11 у вече и чим је покушао, да макар мало промени свој положај, притрчавао би војник и претио му, да га прободе.
Тог дана прошло је поред њега неколико хиљада војника, којима је таоц показиван као кривац и зачетник рата, на што су га многи пљували, грдили и претили убиством, док га је стража „спасавала“ тим, што је изјављивала, да ће и тако бити до мало убијен. Око 11 сати ноћи спремљен је са још 27 људи и две жене у оклопљени вагон и доведен до Корана, јер се даље није смело из страха од Црногораца и Србијанаца, који су се туда јављали. За време вожње морали су читаво време гледати преда се, а ко се усудио да дигне главу и погледа на поље или на кога друга, осетио је с места кундак на леђима. У Корану су их увели у једну дрвену бараку, па им ту одузели новац с примедбом, да ће сјутра бити стрељани. А сјутра дан казало им се, да се већ спремају гробови за њих и они су доиста могли видети кроз пукотине дасака, како се копа и изасипа земља. Тих 27 људи и две жене, сви из села Граба трновске општине, бише доиста и поубијани тај дан без икаква претходног суда и расправе.
Љубобратића су опет довели на Пале, поново са напоменом, да ће сад бити тамо убијен. То је било једног понедељка средином октобра 1914. На Палама је остао на истом месту, где је био и дан пре, до четвртка, до 11 сати ноћи, одакле је опет враћен у Коран. За тих пет дана добио је само комад хлеба и нешто цигарета од два војника, од којих је један зато био кажњен, и један чај од једног официра. Пошто је у Корану, у муци, провео десет дана би упућен у Доњу Прачу. У тами, он је у Корану био упао у подрум и озледио ногу, па сад није могао да држи размак од 200 корака пред четом, како му је било заповеђено, па је и ради тога био тучен и грђен. У Прачи је најзад затворен ради велеиздаје и после неког времена преведен у Бању Луку. По службеном саопштењу (Хрватска бр. 892) смакнуто је на Палама 20. и 21. октобра 50 мушких и две жене; и то први дан 14, а други 38 особа.
Мучења и злочини у Прачи
Антун Фарчић, учитељ из Веле Луке с отока Корчуле, саопштио нам је овај случај од веродостојна сведока: У Прачу је једног дана доведено пет кљастих, стараца, који више не могоше да иду. Ту су их све пет стрељали. Једног старца, који се беше сакрио у сено, запиташе војници: „Гдје су ти синови?“ Он одговори: „У царској војсци“. Тад га упиташе, где је српска војска, а он рече, да не зна. На то му свезаше руке железном жицом тако, да му се жица усекла у месо. Старац је јаукао, а војници га злостављаху ударцима, док га један не убоде бајонетом у грло. После њих стрељане су и две жене, пошто су једној силом отргли децу од ње. А све се то догодило по наредби надпоручника Хајдера.
Свештеник Димитрије Јевђевић из Праче доведен је 28. јуна у тамошњи војнички логор и ту био затворен у једној ковачници заједно са још 10 других грађана и радника. Други дан превели су га на станицу Сјетлине. За три дана није му нико ништа рекао, зашто се то све с њим тако ради. У Сјетлинама му би заповеђено, да на питање: „ко је“ не одговара, да је Србин, него Влах или Хришћанин и забранише му сваку везу са породицом. Сјутри дан га изведоше пред станицу. Шест људи, под заповедништвом једног заставника, опколише га и набише пушке. Свезаше му руке и наредише, да с њима маршира, а кад је он ишао даље својим кораком, дрекну на њ један војник, да ће га убити не ухвати ли корак са њима. Кад га је после тога пратио један војник у Прачу заповеди му, да стоји на једној нози са претњом, да ће га убити, ако другу ногу спусти на тле. То је трајало све дотле, док се Јевђевић изморен није срушио на земљу. Други му је пут тај исти војник био толико стегао ланце, да га је несретник бар десетак пута заклињао, да попусти, на што је онај мирно одговарао: „И без тога ћеш ових дана крепати, па боље за те, ако то буде прије!“ Кад је воз долазио на станицу вукао је један војник Јевђевића за конопац, као какву животињу, од кола до кола, а подивљали су му војници пљували у лице. Војник, и који је највише тих недела без опомене чинио на очиглед својих старијих, беше Суљо Кукавица из Рогатице. Једног дана стрпали су Јевђевића у марвена кола од Сјетлина до Устипраче, у којима су били смештени само коњи, усплахирени и затворени, који су се грували и фркћали око њега претећи, да га сваки час ударе или угризу. Тако је било све до 15. августа. Тај дан јави му поручник Шериф Козмић, да је стигла наредба, према којој се има с таоцима још строжије поступати. Исто вече, у поноћи, морао је Јевђевић устати, обући се брзо, па је онда окован одведен једно три километра у шуму и тамо био свезан за једно дрво и ту остао читаву хладну ноћ до самог јутра. Док је он тако привезан стајао дотрчао је један од војника и, у том систематском мучењу људи страшећи их смрћу, стао да циља на њ псујући и претећи најгрубљим начином. Тај се призор мучења понављао исте ноћи и после за пуних десет дана, јер су војници имали посебног уживања у тој преплашеној бризи за живот и у том избезумљавању на доглед смрти. Једне ноћи, пред зору, он је случајно чуо, како су се војници препирали о том, ко ће га чувати. Један говораше: „Ако ја данас дођем, убићу га за сигурно“; други одговори: „Тако и треба,“ а трећи додаде: „Ако га убијеш немој на мјесту, ђе је свезан, него мало подаље, да можеш пошље казати, како је шћео бјежати.“ Тек што је тај дан стигао до железничке кућице, свезаше га, и то за обе руке. Војник му рече, да мора ићи на страну, а како га не може оставити сама, мора и он ићи с њим мало даље од пруге. Видевши Јевђевић, да ствар овог пута може не бити само претња, учини се, да га страшно боле стомак и ноге и да уопште не може да се дигне с места. Војник је до зоре покушавао неколико пута да га одмами, а кад је видео да је узалуд, запрети му овако: „Данас ће се овђе просути твоја пасја цријева, а сјутра ћемо ти овђе убити и сина, нек се и његова цријева ш њима помијешају.“ У ствари био је и Јевђевићев син код оближње стражарске куће као таоц. У зору нађе поп у својој соби на клинцу један коноп, који је висио до јастука. Један војник рече: „Данас долази обрст, који ће повјешати све таоце на штреци!“ И у тим толиким мукама Јевђевић није смео коме да се потужи, јер су му сви претили, да ће, покуша ли пријавити сигурно бити убијен.
Од 15. августа ишла је дневно патрола са конопима у село и доводила везане сељаке. Заставник Грич ишао им је неколико пута у сусрет и тукао беднике воловском жилом. Преслушавали су их редовно овако: од три војника један је држао воловску жилу, други пушку наперену на дотичног сељака, а трећи је преслушавао. Кад би сељак на неко питање одговорио, да не зна ништа, почео би га онај војник немилосрдно тући, док би други с пушком пазио на сељакове покрете. Јевђевић је био присутан, кад су преслушавали Спасоја Балића. Тог су човека тукли тако нечовечно, да су га после морали држати читаву недељу затворена, док се мало не изгубе модрице и отеклине.
Свједочанства о злочинима на романијском платоу
вештеник Симо Беговић ухваћен је пред црквом у Сокоцу. Жандари су наперили на њ пушке, прогласили га затвореним и нису му дали ни да се опрости са женом и децом. Окована одвукли су га у Рогатицу. Од 2. августа употребљавали су га у Месићима као таоца. Ту су тешко изубијали рогатичког пароха Атанасија Косорића, одвукавши га у подрум, и то с тога, што се пронио глас, да му слуга у врећи носи бомбе, да дигне станицу у зрак, док му је он у ствари доносио од куће јело и карлсбадском водом закухане хлебове. Човека су злостављали животињски не хтејући сачекати ни да се лично увере, шта је у врећи и да у повољном случају добију непосредан доказ у руке за још љући прогон.
Алекси Вучинићу из Блажуја, пошто су га везали, спалили су жигицом бркове, не давши му ни да се макне тим, што су му под грло ставили бајонет. Исто су то учинили и Сави Копривици. По наредби једног наредника испребијали су седамдесетогодишњег старца Ристу Еру, џемат-башу из Касидола. У гарнизонском затвору у Сарајеву стрпали су Беговића са 37 других људи у једну собу. Беху то сељаци из Рогатице, Вишеграда, Фоче и Чајнича. Сваки новодошли био је сав крвав, јер би га већ на дворишту дочекали са батинама. Чула се јасно команда: „Још, још, још јаче!“ и онда страшно запомагање. Већина би их без свести падала на тле, на што би их онда односили и као врећу убацивали у затвор. Неки Јовица из Горње Праче беше сав обливен крвљу и модар и тако изубијан, да није могао ни лежати. Он се потужио код војног лечника, да су га изубијали војници по наредби надпоручника Козмића; овај му је дао хладне облоге и ствар, наравно, тим завршио. При делењу такозване каве кључари су редовно тукли затворенике. Врелу чорбу и каву морали су људи пити готово на душак и под ударцима, а кад би улазили у собу сваки би још добивао по тежак ударац. Лимене зделе за јело нису никад чишћене и по неколико би пута на дан дошле на разна уста. У дворишту биле су бараке, у којима су се патили мушки и женске готово голи и боси. Ту није било ни сламњаче, ни покривача.
Шуцкори Велија Карахмет, Мехмед и Ферхат Алагићи и Алија Драгуљ, дошли су у октобру 1914. једне ноћи Триши Гладанцу у Зовик (кот. Рогатица) и ранивши и изударавши његову жену Петру дознадоше од ње где се Триша сакрио и убише га. Онда скидоше убијеном сат и ципеле, а жени повезачу и замакоше у ноћ. Исти Велија Карахмет убио је у Гојкуши старца Малишу Делића и мртву му откинуо једно уво. Алија Крагуљ и Алија Добрача убили су старца од 75 година, Милана Вукојчића, у Сочицама. На суду су се бранили тим, да су то учинили по наредби свог официра, који им је рекао да му похватају и доведу сву мушку чељад породице Вукојчића. Старац да је, с пушком у руци, покушао да бежи и да је убијен на бегу. Официр их је, веле, ради тога и похвалио.
Муслимански шуцкори навели су на почетку рата аустријске војнике на кућу Станише Станишића из Џимрија (кот. Рогатица) и убили га. У Шеховићима стрељано је 28 Срба са Гласинца и Соколовића, а у Кнежини 10. Селим Хоџић, шумар на Кошутице, убио је на Игришту код Хан Пијеска 5 Срба: три Мелозовића и два Лековића. Зајко Дадић из Неправдића (код. Рогатица) убио је Јована Грчића из истог села. Шуцкори Мухарем и Бећир Вражалица у оближњу шуму и ту га заклали и заклана још даље боли ножевима.
Аџо Омановић из Крамер Села (кот. Рогатица) убио је 1. новембра 1914. Маришка Бајића из Бурата, а у кући Неђе Перовића у Гривцима, „скинуо је са зида икону Светог Ђорђа и кандило, обоје згазио ногама и опљачкао кућу“. Продро је, даље, у кућу, Васиља Војновића у Сочицама и заклао га. (Српска Зора, бр. 64, 1919.).
Махмуд Карић из Врхлазја (кот. Рагатица) довео је пред кућу Ђорђа Шибалије у Сочицама више аустријских војника и онда извео Ђорђа и петоро његове браће и све су их пострељали. Мехо Фериз из Враголова (кот. Рогатица) убио је у Сочицама Јефту Кнежевића у његовој кући. Шуцкори су Неђи Боровини из Вјетреника живом огулили главу. Алија Добрача из Враголова убио је Данила Перовића из Поткома „одсјекавши му претходно нос и извадивши очи“. (Српска Зора, бр. 66, 1919.).
Покрај жандарске касарне у Жљебовима убијени су од жандара Лазар Тошић из Жљебова и Ђоко Боровица из Вјетреника.
Жандарски наредник Калчић је „ради тога, што је Ђуро Елез из Добропоља утекао с фронте г. 1914., убио његова два брата Марка и Васиља код њихове куће у Добропољу, такођер и Митру жену четвртог брата Милете који је онда био у војништву. Митра и Марко подлегли су ударцима након мало дана, док је Васиљ живио и узалуд се лијечио још годину дана“. (Српска Зора, бр. 79,1919.).
(Опширније у „Црна књига“ Владимир Ћоровић – Патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918. године)
