Огласи
Srbi su narod koji je kroz istoriju pretrpio mnoge golgote i stradanja. Raspete između istoka i zapada, na putu velikih osvajača srpske zemlje su vijekovima pustošene od strane tiranina.
Malo je „crnih knjiga“ o tim stradanjima napisano, a svakako jednu od najvažnijih je napisao Vladimir Ćorović, jedan od najpouzdanijih i najvećih istoričara koje je imao srpski narod. Ćorović je još 1917. godine, kao osuđenik u travničkom zatvoru, došao na pomisao da pristupi prikupljanju dokumenata i bilježenju onoga što su kazivali zatočeni očevidci. Glavninu posla Ćorović je obavio nakon puštanja iz zatvora, a naročito 1918. godine kada se preselio u Zagreb i uspostavio neposrednu vezu sa jugoslovenskim političkim institucijama u inostranstvu.
Ćorovićeva Crna knjiga je pouzdano svjedočenje, govor dokumenata, brojki, fotografija i svjedoka. Iz nje se i naslućuju i vide goleme ljudske patnje, nesreće, glad, boleštine i umiranja nevinog srpskog naroda. Vidi se smišljena surovost austrougarske okupacione vlasti, podržane od vrhova katoličke crkve. Vidi se jasna genocidna politika, čije su posljedice nasilna smrt više desetina hiljada pripadnika srpske nacije na prostorima austrougarskih provincija Bosne i Hercegovine.
Ko su bili šuckori?
Šuckori (njem. Schutzkorps – zaštitne čete, neregularna milicija) su bili pripadnici neregularne milicije koje su okupacione austrougarske vlasti osnovale u austrougarskoj provinciji BiH, nakon aneksije 1908. godine. Šuckori su najčešće bili sastavljeni od lokalnog muslimanskog stanovništva, a bili su poznati po mnogobrojnim ratnim zločinima počinjenim nad Srbima.
Pored zločina, pripisuje im se i etničko čišćenje srpskog stanovništva na području austrougarske provincije Bosne i Hercegovine. Etničko čišćenje Srba se posebno veže za prostore Hercegovine i Podrinja.
Engleski istoričar Džon R. Lampe je zločine nad Srbima koji su činili šuckori nazvao etničkim čišćenjem, a Dr Jozef Redlih (tada profesor javnog prava na Univerzitetu u Beču) je u svom dnevniku 22. novembra 1914. godine napisao da se u austrougarskoj provinciji BiH „sprovodi sistematska politika istrebljenja pravoslavnih“.
Jedan od najpoznatijih detaljnih opisa šuckora, njihovih zločina i sveukupnih dešavanja vezanih za šuckore tokom Prvog svjetkog rata dao je Vladimir Ćorović. Zločine šuckora opisao je u nekoliko navrata Ivo Andrić u svom djelu „Na Drini ćuprija“, za koje je dobio Nobelovu nagradu.
Šuckori su postojali od 1908. do 1918. godine kada se Austrougarska konačno raspala.
Zločini šuckora u Palama
Zločine šuckora na Romaniji u svojoj Crnoj knjizi dokumentovao je i Vladimir Ćorović.
„Na Palama je, posle odlaska Crnogoraca, zaostalo stanovništvo bilo gotovo uništeno. Od „šuckora behu u Koranu pobijeni bez suda i istrage ovi ljudi: sveštenik Risto Čečar, Krsto Pavić, Stjeran Simić, Pero Karavdija, Pero Pantić, Risto Ćosić; na Palama: Jovo Klačar, Risto Čukilo, Lazo Juruk, Pero Kusmuk, Mile Kusmuk sa dva sina i stari Đorđo Klačar, kome je bilo više od sto godina. Zadnja petorica izbodeni su bajonetama.
U Koranu su, dalje streljane: Milka Čukilo, Ljubica Terzić, Milka Karavdija, Mara Simatović i Đuka Bjelorep. Spasoje Šibonja obešen je na stanici na Palama.“
U zloglasnoj Prači ubila su dva šuckora odjednom sedam ljudi, i to: Milana Furtulu, Jovana Jokića, Krstu Vasilja, Miloša i Peru Gluhovića i ženu Stanu Puzić, naravno sve od obesti i s toga, što im nisu imali da plate otkupa.
Mile Ninković, Jovo Gluhović, Spasoje Vuković i Krsto Jokić s Romanije spasli su glave samo tako, što su obadvojici platili po sto kruna. Pri svim tim ubistvima sudelovao je zapovednik na Palima Hašim Mušo Musa, dok je žandarmerijski narednik Martin Jelinić sve to gledao i puštao. U ostalom, zanimljivo je, da je on 1917. god. imao imetak od kakvih 100.000 kruna, dok je još 1913. za ženidbu morao da diže zajam od 300 kruna.
Tri brata Tešovića iz Gornje Prače obešena su od muslimanskih šuckora u Baolju o orahovu drvetu. Murat Muslić i Zajko Hadžić iz Ustikoline „uzeli su Nikolu Pejovića iz Ligata i oćerali su ga pokraj vode Kalune i tamo su ga živa oderali i nijesu ga dali ukopati za mjesec dana. Onda su ga pojele zvijeri i tako se nije nikako ukopao“. (Srpska Zora, br. 85,1919.).
Salik Zejnilović, vođa jedne šuckorske patrole, dao je ubiti Janka Petrovića kod Buloga jer su mu tri oficira, koja su se tuda provezla u automobilu, to naredila, pošto im se Petrović samo učinio sumnjiv kao špijun. Sud je rešio Zejnilovića svake krivnje, sa motivacijom dostojnom da se zabeleži za osobenost bosanskog suda toga vremena, „da je bio u bludnji, kad je upute oficira shvatio kao naredbu da ustreli Janka Petrovića“. (Osuda od 4. maja 1916.). Mustafa Vučić ubio je Đorđa Loncu, Spasoja i Peru Obradovića i ranio Vasiliju Lonco, pa ih opljačkao. Alija Hadžović, isto tako, ubio je i opljačkao Pavla Delića. I Vučić i Hadžović bili su šuckori i vršili ta zločinstva u službi, i to u samoj sarajevskoj okolini.
Pod vodstvom zloglasnog Mustafe Vučića došlo je u selo Bjelogorce oko 400 šuckora i oko 40 vojnika Banaćana, koji su tu povezali 44 stanovnika i poveli ih put Sarajeva. Uz put su pucali na njih, te 4 ubili (Mihajla Jokića, Kostu, Tomu i Milana Gavrilovića), a 4 ranili u Kadinu Selu. Istoga dana popalili su selo i pobili Ristu i Simu Lizdeka, a Aleksu i Maksima Lizdeka i Božanu ženu Lazara Lizdeka zapalili su s kućom zajedno.
Žandari i šuckori zatvoriše u oktobru 1914. na Bulozima Aćima Papricu sa ženom i decom u kuću i tu ih zapališe. To isto učiniše i sa Simom Kovačevićem i njegovom porodicom, „samo jedan sin njegov kroz vatru iskoči, ali i njega uhvate i živa ga u zemlju zakopaju“. Uz to se navode i ova nečoveštva: Iliji Marinkoviću, starcu od 80 godina, odsekli živom ruke do lakata, „ženi mu proterali jezik kroz vilice, a snahu mu i njeno troje dece onde poklaše“. Za stogodišnjeg starca Stjerana Lazarevića se kazuje, da su ga ubili i dali krmcima, „koji su ga više dana jeli“. Đorđa Mitrovića kneza sa još 16 ljudi i žena „ubiše i razneše na bajonetima“. (Srpska Zora, br. 37,1919.).
Austrougarski vojnici
Svjedočenje Sava Ljubibratića
Saborski poslanik, dr. Savo Ljubibratić, zatvoren je 26. jula kao taoc za istočnu prugu Sarajevo-Uvac. Tu su ga tako mučili, da je već 20. avgusta bacio krv, a tek početkom oktobra bio prenesen u tvrđavnu sarajevsku bolnicu i tu bio držan pod naročitom paskom. Lekari, među njima i bečki profesor Tirk, konstatovaše bolest (Hämoptoe) i propisaše mu apsolutan mir, jer bi svako uzbuđenje moglo imati teških posledica.
Ipak, njega u takom stanju premestiše iz bolnice u jednu malu sobu, koja je imala po dva metra širine i dužine ni 1-80 metra visine, u kojoj je u dimu i studeni bilo još devet vojnika. Nekoliko dana docnije odvedoše ga pre zore jednog jezovito hladnog jutra, na stanicu Pale, gde je vagon, u kom je on bio, zastao pred jednim redom vešala. Jedan od vojnika pratilaca upozori Ljubibratića na ta vešala i reče mu, da je s toga doveden ovamo, da tu bude obešen. Malo iza toga dovedoše na njegove oči četiri muškarca i tri žene i ubiše ih upravo pokraj njegova vagona. Njemu je primećeno, da će i njega zadesiti ista sudbina, jer je i on to isto, što i ovi poginuli. Pošto je tu držan neko vreme izvedoše ga, uz zlostavljanje i pogrde, na ono mesto, gde su prenoćile maloprašnje žrtve. Tu mu narediše da sedne i da se nipošto ne miče. Na tom mestu ostao je Ljubibratić od 10 sati pre podne, pa do 11 u veče i čim je pokušao, da makar malo promeni svoj položaj, pritrčavao bi vojnik i pretio mu, da ga probode.
Tog dana prošlo je pored njega nekoliko hiljada vojnika, kojima je taoc pokazivan kao krivac i začetnik rata, na što su ga mnogi pljuvali, grdili i pretili ubistvom, dok ga je straža „spasavala“ tim, što je izjavljivala, da će i tako biti do malo ubijen. Oko 11 sati noći spremljen je sa još 27 ljudi i dve žene u oklopljeni vagon i doveden do Korana, jer se dalje nije smelo iz straha od Crnogoraca i Srbijanaca, koji su se tuda javljali. Za vreme vožnje morali su čitavo vreme gledati preda se, a ko se usudio da digne glavu i pogleda na polje ili na koga druga, osetio je s mesta kundak na leđima. U Koranu su ih uveli u jednu drvenu baraku, pa im tu oduzeli novac s primedbom, da će sjutra biti streljani. A sjutra dan kazalo im se, da se već spremaju grobovi za njih i oni su doista mogli videti kroz pukotine dasaka, kako se kopa i izasipa zemlja. Tih 27 ljudi i dve žene, svi iz sela Graba trnovske opštine, biše doista i poubijani taj dan bez ikakva prethodnog suda i rasprave.
Ljubobratića su opet doveli na Pale, ponovo sa napomenom, da će sad biti tamo ubijen. To je bilo jednog ponedeljka sredinom oktobra 1914. Na Palama je ostao na istom mestu, gde je bio i dan pre, do četvrtka, do 11 sati noći, odakle je opet vraćen u Koran. Za tih pet dana dobio je samo komad hleba i nešto cigareta od dva vojnika, od kojih je jedan zato bio kažnjen, i jedan čaj od jednog oficira. Pošto je u Koranu, u muci, proveo deset dana bi upućen u Donju Praču. U tami, on je u Koranu bio upao u podrum i ozledio nogu, pa sad nije mogao da drži razmak od 200 koraka pred četom, kako mu je bilo zapoveđeno, pa je i radi toga bio tučen i grđen. U Prači je najzad zatvoren radi veleizdaje i posle nekog vremena preveden u Banju Luku. Po službenom saopštenju (Hrvatska br. 892) smaknuto je na Palama 20. i 21. oktobra 50 muških i dve žene; i to prvi dan 14, a drugi 38 osoba.
Mučenja i zločini u Prači
Antun Farčić, učitelj iz Vele Luke s otoka Korčule, saopštio nam je ovaj slučaj od verodostojna svedoka: U Praču je jednog dana dovedeno pet kljastih, staraca, koji više ne mogoše da idu. Tu su ih sve pet streljali. Jednog starca, koji se beše sakrio u seno, zapitaše vojnici: „Gdje su ti sinovi?“ On odgovori: „U carskoj vojsci“. Tad ga upitaše, gde je srpska vojska, a on reče, da ne zna. Na to mu svezaše ruke železnom žicom tako, da mu se žica usekla u meso. Starac je jaukao, a vojnici ga zlostavljahu udarcima, dok ga jedan ne ubode bajonetom u grlo. Posle njih streljane su i dve žene, pošto su jednoj silom otrgli decu od nje. A sve se to dogodilo po naredbi nadporučnika Hajdera.
Sveštenik Dimitrije Jevđević iz Prače doveden je 28. juna u tamošnji vojnički logor i tu bio zatvoren u jednoj kovačnici zajedno sa još 10 drugih građana i radnika. Drugi dan preveli su ga na stanicu Sjetline. Za tri dana nije mu niko ništa rekao, zašto se to sve s njim tako radi. U Sjetlinama mu bi zapoveđeno, da na pitanje: „ko je“ ne odgovara, da je Srbin, nego Vlah ili Hrišćanin i zabraniše mu svaku vezu sa porodicom. Sjutri dan ga izvedoše pred stanicu. Šest ljudi, pod zapovedništvom jednog zastavnika, opkoliše ga i nabiše puške. Svezaše mu ruke i narediše, da s njima maršira, a kad je on išao dalje svojim korakom, dreknu na nj jedan vojnik, da će ga ubiti ne uhvati li korak sa njima. Kad ga je posle toga pratio jedan vojnik u Praču zapovedi mu, da stoji na jednoj nozi sa pretnjom, da će ga ubiti, ako drugu nogu spusti na tle. To je trajalo sve dotle, dok se Jevđević izmoren nije srušio na zemlju. Drugi mu je put taj isti vojnik bio toliko stegao lance, da ga je nesretnik bar desetak puta zaklinjao, da popusti, na što je onaj mirno odgovarao: „I bez toga ćeš ovih dana krepati, pa bolje za te, ako to bude prije!“ Kad je voz dolazio na stanicu vukao je jedan vojnik Jevđevića za konopac, kao kakvu životinju, od kola do kola, a podivljali su mu vojnici pljuvali u lice. Vojnik, i koji je najviše tih nedela bez opomene činio na očigled svojih starijih, beše Suljo Kukavica iz Rogatice. Jednog dana strpali su Jevđevića u marvena kola od Sjetlina do Ustiprače, u kojima su bili smešteni samo konji, usplahireni i zatvoreni, koji su se gruvali i frkćali oko njega preteći, da ga svaki čas udare ili ugrizu. Tako je bilo sve do 15. avgusta. Taj dan javi mu poručnik Šerif Kozmić, da je stigla naredba, prema kojoj se ima s taocima još strožije postupati. Isto veče, u ponoći, morao je Jevđević ustati, obući se brzo, pa je onda okovan odveden jedno tri kilometra u šumu i tamo bio svezan za jedno drvo i tu ostao čitavu hladnu noć do samog jutra. Dok je on tako privezan stajao dotrčao je jedan od vojnika i, u tom sistematskom mučenju ljudi strašeći ih smrću, stao da cilja na nj psujući i preteći najgrubljim načinom. Taj se prizor mučenja ponavljao iste noći i posle za punih deset dana, jer su vojnici imali posebnog uživanja u toj preplašenoj brizi za život i u tom izbezumljavanju na dogled smrti. Jedne noći, pred zoru, on je slučajno čuo, kako su se vojnici prepirali o tom, ko će ga čuvati. Jedan govoraše: „Ako ja danas dođem, ubiću ga za sigurno“; drugi odgovori: „Tako i treba,“ a treći dodade: „Ako ga ubiješ nemoj na mjestu, đe je svezan, nego malo podalje, da možeš pošlje kazati, kako je šćeo bježati.“ Tek što je taj dan stigao do železničke kućice, svezaše ga, i to za obe ruke. Vojnik mu reče, da mora ići na stranu, a kako ga ne može ostaviti sama, mora i on ići s njim malo dalje od pruge. Videvši Jevđević, da stvar ovog puta može ne biti samo pretnja, učini se, da ga strašno bole stomak i noge i da uopšte ne može da se digne s mesta. Vojnik je do zore pokušavao nekoliko puta da ga odmami, a kad je video da je uzalud, zapreti mu ovako: „Danas će se ovđe prosuti tvoja pasja crijeva, a sjutra ćemo ti ovđe ubiti i sina, nek se i njegova crijeva š njima pomiješaju.“ U stvari bio je i Jevđevićev sin kod obližnje stražarske kuće kao taoc. U zoru nađe pop u svojoj sobi na klincu jedan konop, koji je visio do jastuka. Jedan vojnik reče: „Danas dolazi obrst, koji će povješati sve taoce na štreci!“ I u tim tolikim mukama Jevđević nije smeo kome da se potuži, jer su mu svi pretili, da će, pokuša li prijaviti sigurno biti ubijen.
Od 15. avgusta išla je dnevno patrola sa konopima u selo i dovodila vezane seljake. Zastavnik Grič išao im je nekoliko puta u susret i tukao bednike volovskom žilom. Preslušavali su ih redovno ovako: od tri vojnika jedan je držao volovsku žilu, drugi pušku naperenu na dotičnog seljaka, a treći je preslušavao. Kad bi seljak na neko pitanje odgovorio, da ne zna ništa, počeo bi ga onaj vojnik nemilosrdno tući, dok bi drugi s puškom pazio na seljakove pokrete. Jevđević je bio prisutan, kad su preslušavali Spasoja Balića. Tog su čoveka tukli tako nečovečno, da su ga posle morali držati čitavu nedelju zatvorena, dok se malo ne izgube modrice i otekline.
Svjedočanstva o zločinima na romanijskom platou
Sveštenik Simo Begović uhvaćen je pred crkvom u Sokocu. Žandari su naperili na nj puške, proglasili ga zatvorenim i nisu mu dali ni da se oprosti sa ženom i decom. Okovana odvukli su ga u Rogaticu. Od 2. avgusta upotrebljavali su ga u Mesićima kao taoca. Tu su teško izubijali rogatičkog paroha Atanasija Kosorića, odvukavši ga u podrum, i to s toga, što se pronio glas, da mu sluga u vreći nosi bombe, da digne stanicu u zrak, dok mu je on u stvari donosio od kuće jelo i karlsbadskom vodom zakuhane hlebove. Čoveka su zlostavljali životinjski ne htejući sačekati ni da se lično uvere, šta je u vreći i da u povoljnom slučaju dobiju neposredan dokaz u ruke za još ljući progon.
Aleksi Vučiniću iz Blažuja, pošto su ga vezali, spalili su žigicom brkove, ne davši mu ni da se makne tim, što su mu pod grlo stavili bajonet. Isto su to učinili i Savi Koprivici. Po naredbi jednog narednika isprebijali su sedamdesetogodišnjeg starca Ristu Eru, džemat-bašu iz Kasidola. U garnizonskom zatvoru u Sarajevu strpali su Begovića sa 37 drugih ljudi u jednu sobu. Behu to seljaci iz Rogatice, Višegrada, Foče i Čajniča. Svaki novodošli bio je sav krvav, jer bi ga već na dvorištu dočekali sa batinama. Čula se jasno komanda: „Još, još, još jače!“ i onda strašno zapomaganje. Većina bi ih bez svesti padala na tle, na što bi ih onda odnosili i kao vreću ubacivali u zatvor. Neki Jovica iz Gornje Prače beše sav obliven krvlju i modar i tako izubijan, da nije mogao ni ležati. On se potužio kod vojnog lečnika, da su ga izubijali vojnici po naredbi nadporučnika Kozmića; ovaj mu je dao hladne obloge i stvar, naravno, tim završio. Pri delenju takozvane kave ključari su redovno tukli zatvorenike. Vrelu čorbu i kavu morali su ljudi piti gotovo na dušak i pod udarcima, a kad bi ulazili u sobu svaki bi još dobivao po težak udarac. Limene zdele za jelo nisu nikad čišćene i po nekoliko bi puta na dan došle na razna usta. U dvorištu bile su barake, u kojima su se patili muški i ženske gotovo goli i bosi. Tu nije bilo ni slamnjače, ni pokrivača.
Šuckori Velija Karahmet, Mehmed i Ferhat Alagići i Alija Dragulj, došli su u oktobru 1914. jedne noći Triši Gladancu u Zovik (kot. Rogatica) i ranivši i izudaravši njegovu ženu Petru doznadoše od nje gde se Triša sakrio i ubiše ga. Onda skidoše ubijenom sat i cipele, a ženi povezaču i zamakoše u noć. Isti Velija Karahmet ubio je u Gojkuši starca Mališu Delića i mrtvu mu otkinuo jedno uvo. Alija Kragulj i Alija Dobrača ubili su starca od 75 godina, Milana Vukojčića, u Sočicama. Na sudu su se branili tim, da su to učinili po naredbi svog oficira, koji im je rekao da mu pohvataju i dovedu svu mušku čeljad porodice Vukojčića. Starac da je, s puškom u ruci, pokušao da beži i da je ubijen na begu. Oficir ih je, vele, radi toga i pohvalio.
Postrojavanje muslimanskih vojnika u Italiji 1915. godine
Muslimanski šuckori naveli su na početku rata austrijske vojnike na kuću Staniše Stanišića iz Džimrija (kot. Rogatica) i ubili ga. U Šehovićima streljano je 28 Srba sa Glasinca i Sokolovića, a u Knežini 10. Selim Hodžić, šumar na Košutice, ubio je na Igrištu kod Han Pijeska 5 Srba: tri Melozovića i dva Lekovića. Zajko Dadić iz Nepravdića (kod. Rogatica) ubio je Jovana Grčića iz istog sela. Šuckori Muharem i Bećir Vražalica u obližnju šumu i tu ga zaklali i zaklana još dalje boli noževima.
Adžo Omanović iz Kramer Sela (kot. Rogatica) ubio je 1. novembra 1914. Mariška Bajića iz Burata, a u kući Neđe Perovića u Grivcima, „skinuo je sa zida ikonu Svetog Đorđa i kandilo, oboje zgazio nogama i opljačkao kuću“. Prodro je, dalje, u kuću, Vasilja Vojnovića u Sočicama i zaklao ga. (Srpska Zora, br. 64, 1919.).
Mahmud Karić iz Vrhlazja (kot. Ragatica) doveo je pred kuću Đorđa Šibalije u Sočicama više austrijskih vojnika i onda izveo Đorđa i petoro njegove braće i sve su ih postreljali. Meho Feriz iz Vragolova (kot. Rogatica) ubio je u Sočicama Jeftu Kneževića u njegovoj kući. Šuckori su Neđi Borovini iz Vjetrenika živom ogulili glavu. Alija Dobrača iz Vragolova ubio je Danila Perovića iz Potkoma „odsjekavši mu prethodno nos i izvadivši oči“. (Srpska Zora, br. 66, 1919.).
Pokraj žandarske kasarne u Žljebovima ubijeni su od žandara Lazar Tošić iz Žljebova i Đoko Borovica iz Vjetrenika.
Žandarski narednik Kalčić je „radi toga, što je Đuro Elez iz Dobropolja utekao s fronte g. 1914., ubio njegova dva brata Marka i Vasilja kod njihove kuće u Dobropolju, također i Mitru ženu četvrtog brata Milete koji je onda bio u vojništvu. Mitra i Marko podlegli su udarcima nakon malo dana, dok je Vasilj živio i uzalud se liječio još godinu dana“. (Srpska Zora, br. 79,1919.).
(Opširnije u „Crna knjiga“ Vladimir Ćorović – Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rata 1914-1918. godine)
(www.palelive.com / Foto: Wikipedia…)
