Огласи
У овом тексту, укратко, биће описано оснивање Републике Српске и 9. јануар као симбол слободе и дан рођења инситуције која гарантује опстанак Срба на овим просторима. Настала у миру и демократским путем, симболизује побједу правде и истине.
Републичке, односно, националне размјерице између Загреба и Љубљане са једне, као и Србије и Црне Горе са друге стране, заоштравале су се почетком посљедње деценије прошлог вијека. Мимоилажења су била реторичка, вербална и политичка, поготово након прекида 14. сједнице СКЈ, јануара 1990. године. Савезно извршно вијеће и Предсједништво СФРЈ нису били цивилно упориште на које би се ослонила ЈНА, у својим безуспјешним дјеловањима на простору Словеније и Хрватске. ЈНА је „de facto“ (у пракси) постала доминантно србијанско-црногорска војска која је бранила права Срба ван ове двије Републике.
Национална и етничка подјела, у вези са политичкком будућности Југославије у БиХ је била на самосталну државу или „скраћену“ Југославију (Србија, Црна Гора) и, евентуално, ФНРЈ Македонија.
У 1991. години долази до заоштравања међуетничких односа. Изјава Алије Изетбеговића, лидера СДА у Скупштини СР БиХ: „Жртвовао бих мир за сувереност БиХ, а мир у БиХ не би дао за суверенитет“, доводи до заједничке иницијативе СДА-ХДЗ, коалиционих партнера, о суверенитету БиХ на дневни ред без сагласности српских посланика у Скупштини. До гласања о овом питању није дошло јер су посланици СДС-а искористили могућност институције Савјета за националну равноправност, супститута данашњем Вијећу народа, по процедури предали 20 потписа, како би ова тема била скинута са дневног реда.
У прољеће и љето 1991. године, општине у којима су већина били Срби, почињу оснивати Српске аутономне области (САО). Видјевши како би могао убрзо почети српско-муслимански сукоб, поједини муслимански интелектуалци и дисиденти: Мухамед Туњо Филиповић и Адил Зулфикарпашић, крећу у директне и дискретне преговоре о мировном рјешењу са Слободаном Милошевићем, лидером СПС и првим предсједником Републике Србије, уз посредство Николе Кољевића и Радована Караџића.
Скоро да је „историјски споразум“ био прихваћен, међутим, Алија Изетбеговић га је резигнирано одбио, иако је био предвиђен за првог заједничког предсједника скраћене Југославије.
У међувремену, јула исте године у посјети Истамбулу обрео се Изетбеговић, гдје је самоиницијативно аплицирао у Организацији конференције исламских земаља, без знања хрватских партнера. На репризи наметнутог гласања о наводном суверенитету државе у Скупштини СР БиХ 14. и 15. октобра 1991. године, муслиманско-хрватска коалиција се овај пут није освртала на правно утемељен (по важећем Уставу БиХ) Савјет за националну равноправност, и уз напуштање српских посланика на челу са предсједником скупштине Момчилом Крајишником, у касним послијеподневним сатима изгласала самосталност БиХ.
На ову одлуку, без разговора, договора и преговора, Срби и њихови представници нису пристали. Српски посланици су мирно и јединствено одговорили формирањем Националног парламента 24. октобра. Новоформирана скупштина је донијела одлуку да изађе пред грађане српске националности са законским рјешењем и питањем да ли су за останак СФР Југослоавији. На плебисцит (референудум) који је одржан 10. и 11. новембра 1991. године, изашло је 1 350 000 гласача, од којих се потврдно за останак у Југославији изјаснило 96,4 одсто.
Два мјесеца након распада Скупштине БиХ као централног органа власти државе, 29. децембра 1991. године Предсједништво БиХ уз супростављање српских чланова: Николе Кољeвића и Биљане Плавшић је затражило од Европске заједнице признање државне независности. То је био одговор на позив ЕЗ републикама СФРЈ да поднесу захтјев, како би их она признала на међународној конференцији о Југославији. Овим потезом Европска заједница се директно ставила на страну заговарача дисолуције Југославије.
Свака република је по Уставу из 1974. године имала право на самосталност, али једино и искључиво уз сагласност осталих република у заједничкој држави. Од тада почиње мајоризација српских представника у централним органима и одлуке се више не доносе консензусом, што је флагрантно кршење Устава.
Мајоризација је постала свакодневница, а реакција муслимана који су глорификовали добросусједске односе, националну традицоналност и међународне заједнице је изостала.
На основу новембарског плебисцита, Скупштина српског народа у БиХ је прогласила Српску Републику, касније Републику Српску, 9 јанура 1992. године.
Дакле, у мирнодопском периоду, док ратна дејства на простору БиХ нису почела, основана је и институционално уобличена Република Српска, као гарант опстанка српског народа на овим просторима „са лијеве стране ријеке Дрине“.
Миша Глени, британски новинар, историчар и добар познавалац прилика на Балкану, аутор прве књиге о савременој БиХ, изнио је мишљење да међународна заједница није смјела остати нијема на захтјев о останку у Југославији једног од три конститутивна народа.
Српски народ, први пут у историји БиХ, по званичним пописима није био релативна већина од пописа из 1971. године, када су то постали муслимани. Тек од ратне 1993. године они ће се почети изјашњавати као Бошњаци.
Савезни Устав из 1974. године, у својим одредбама за БиХ донекле се разликовао од других устава република, јер је имао могућност отцјепљења општина у саставу СР БиХ и припајње сусједним републикама. Ову уставну могућност је укинула једнопартијска комунистичка власт крајем осамдесетих година двадесетог вијека а успоставила нову установу – Савјет за националну равноправност.
Сједиште Скупштине српског народа у БиХ било је у центру Сарајева, а почетком ратних дејстава у априлу 1992. године, свој рад Скупштина наставља у Српском Сарајеву, тачније, у приградској општини Пале. Скупштина је прокламовала 21. новембра 1991. године принцип да општине и мјесне заједнице у којима се апсолутна већина грађана изјаснила за останак у Југославији формирају Српске аутономне области. Тако су створене: Аутономна регија Крајина, Српска аутономна област Романија, САО Херцеговина и САО Семберија.
Поновићемо неоспорну чињеницу још једном: непуна два мјесеца прије него што је неуставни референдум о независности БиХ од 29. фебруара и 1. марта 1992. године био извјестан, уз подршку СР Њемачке, Скупштина српског народа у БиХ прогласила је 9. јануара, на дан Светог архиђакона Стефана, оснивање Републике српског народа Босне и Херцеговине – Дан рођења Републике Српске.
Устав Српске Републике донесен је на засједању Народне скупштине, 28. фебруара 1992 године. Уставом се, између осталог, предвиђа окупљање и сарадња свих земаља региона у којима су Срби били већина, чак и прије 1941. године.
Српска Република прогласила је самосталност и останак у „скраћеној“ југословенској федерацији 7. априла 1992. године.
Као формално-правни субјекат она није мијењала статус, иако је на отварању конференције у Лондону, љета 1992. године, прихватила да буде ријешено њено питање у оквиру ентитета БиХ.
На сједници, 12. маја 1992. Скупштина је донијела одлуку о формирању Војске Републике Српске, а за комаданта Другог војног дистрикта, каснијег начелника главног штаба ВРС, именован је генерал Ратко Младић.
На истој сједници донијета је одлука о проглашењу шест „стратегијских циљева“ српског народа у БиХ: 1 – државна граница, 2 – коридор Семберија-Босанска Крајина, 3 – коридор у Подрињу и избрисати Дрину као границу међу Србима, 4 – државна граница на Уни и Неретви, 5 – подјела Сарајева са државним органима и 6 – приступ Јадранском мору.
Скупштина је 12. августа 1992. године одлучила да промјени име Српска Република у данашње Република Српска. Придјевска именица Српска је била по узору на Европске државе: Фрнацуску, Грчка, Финску….
Новооснована држава СРЈ (Србија и Црна Гора) 27. априла 1992. године одбила је да у њен састав уђе Република Српска и никад је није признала као државу, првенствено због притисака са запада и увођења међународних санкција крајем маја 1992. године. Скупштина Републике је 17. децембра 1992. године умјесто трочланог Предсједништва (Плавшић, Кољевић и Караџић) увела функцију инокосног предсједника Републике Српске – Радована Караџића.
Крвави грађански рат је чекао БиХ након објављавања резултата референдума о независности 1. марта 1992. године. Референдум је био неуставан, јер није изашло потребних 67 одсто грађана на плебисцит, што је био услов из тада важећег Устава СФРЈ.
Тзв. независност БиХ „обиљежена“ је убиством старог свата на Башчаршији. Необјективним признањем Европске економске заједнице и САД независности БиХ, 4. априла 1992. године, крвави вјерски, етнички и национални рат се није могао избјећи…
Вође националних покрета су преузеле одговорност за предстојеће догађаје.
Проглашење Републикe српског народа БиХ
Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, као легитимни, слободно и демократски изабрани представник и заштитник његових права и интереса, остварујући његову плебисцитом изражену вољу и на њој засновану своју одлуку да се приступи формирању Републике Српске Босне и Херцеговине, на засједању одржаном 9. јануара 1992. године доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине.
Декларација о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине
I
На подручијима српских и аутономних регија и области и других српских етничких цјелина у Босни и Херцеговини, укључујући и подручја на којима је српски народ остао у мањини због геноцида који је над њим извршен у Другом свјетском рату, на основу плебисцита одржаног 9. и 10. новембра 1991. године на коме се српски народ изјаснио за останак у заједничкој држави Југославији, оснива се и проглашава РЕПУБЛИКА СРПСКОГ НАРОДА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ.
II
Република се налази у саставу савезне државе Југославије као њена федерална јединица.
III
Територијално разграничење са политичким заједницама других народа Босне и Херцеговине, као и разрјешење других међусобних права и обавеза, биће извршено мирним путем и договорно, уз уважавање етничких, историјских, правних, културних, економских, географских, комуникационих и других битних критеријума и уз поштовање принципа и правила међународног права.
IV
Основе друштвеног, политичког и државног система Републике уредиће се њеним Уставом.
V
Уставом Републике гарантоваће се пуна равноправност и једнакост народа и грађана пред законом и заштита од било којег облика дискриминације.
VI
До избора и конституисања нових органа и институција које ће бити установљени Уставом Републике, функције државних органа у Републици обављаће садашња Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини и Министарски савјет.
VII
Средиште органа Републике је у Сарајеву.
VIII
До доношења устава, закона и других прописа Републике, на њеном подручју ће важити савезни прописи, као и прописи досадашње СР Босне и Хецеговине, осим оних за које Скупштина српског народа утврди да су у супротности са савезним Уставом.
IX
Органи власти досадашње СР Босне и Херцеговине представљаће заједничке органе националних заједница у прелазном периоду, до коначног територијалног разграничења и разрјешења других права и обавеза. У прелазном периоду заједнички органи консензусом доносе неопходне одлуке и акте.
X
Ова Декларација ступа на снагу даном доношења, а увешће се у живот даном евентуалног признавања независности Босне и Херцеговине. Увођење Декларације у живот одложиће се на неодрђено вријеме, под условом да захтјев за признавање независности Босне и Херцеговине његови подносиоци повуку до 15. januara 1992. године.
XII
Декларација ће се објавити у „Службеном гласнику српског народа у Босни и Херцеговини“.
Предсједник Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини
др Момчило Крајишник
Ову Декларацију прочитао је Војислав Максимовић у Скупштини српског народа БиХ.
Аутор: Никола Кубуровић, мастер историје. Тренутно живи на Палама, а ради у Источном Сарајеву, гдје је и стекао своја прва радна искуства. Положио је стручни (државни) испит за наставника. Свој рад, као и стучне и научне текстове заснива првенствено на националној, али општој, историји савременог доба.
