Огласи
Са великом радошћу и побожношћу Српска православна црква данас прославља Васкрсење Господа нашега Исуса Христа – Празник над празницима и тријумф живота над смрћу. То је дан када се отворише врата вјечности, а човјек би призван да опет живи у заједници са Богом. Васкрс је темељ хришћанске вјере, како свједочи апостол Павле: „Ако Христос није васкрсао, узалуд је вјера ваша“ (1. Кор. 15, 17).
По Јеванђељу, у први дан седмице, жене мироносице дођоше на гроб да помажу тијело Господње, али нађоше камен одваљен и анђела који им рече: „Што тражите Живога међу мртвима? Није овде, јер устаде!“ (Лк. 24, 5–6). Ова радосна вијест објављена је најприје побожним женама, потом апостолима и од тада се непрестано преноси са покољења на покољење.
Васкршње празновање у Цркви почиње у поноћ, када вјерници са упаљеним свијећама долазе у храм да учествују у Васкршњој Литургији. Са упаљеним свијећама вјерници у тишини чекају радосни тренутак када ће из олтара одјекнути прве ријечи побједоносне пјесме: „Христос воскресе из мертвих, смртију смрт поправ и свима у гробовима живот дарова“. „Христос васкрсе!“ тада постаје глас свакога срца, а одговара се: „Ваистину васкрсе!“, исповиједајући тако вјеру у побједу Спаситељеву и обећање вјечнога живота.
Васкршња Литургија је врхунац богослужења. У њој се чита Јеванђеље по Јовану на различитим језицима, што симболизује да је вијест о Васкрсењу намијењена свим народима и цијелом свијету. Тог дана, вјерници се причешћују Тијелом и Крвљу Христовом, као ученици Господњи на Тајној вечери.
Посебно мјесто у обичајима има фарбање васкршњих јаја. Прво јаје се боји у црвено, у знак проливене крви Христове и новог живота. То јаје сматра се „чуваркућом“ и чува се током цијеле године. У дому се празник дочекује у молитви, љубави и заједништву, а породица се окупља око трпезе у духу васкршње радости.
Васкрс је позив сваком хришћанину да обнови своју вјеру, да се ослободи гријеха, да прашта, љуби и живи у свјетлости Васкрслог Христа. То је празник мира, љубави и наде – празник када небо додирује земљу, а срце човека постаје храм Божији.
Нa Првом васељенском сабору, одржаном у Никеји 325. године нове ере, Црква је установила да се Васкрс празнује у прву недјељу која долази иза пуног Месеца, а који се појављује послије прве равнодневице, с тим да то не може бити прије 4. априла, нити послије 8. маја.
Данас овакав канонизовани принцип одређивања датума Васкрса примјењују све православне цркве, односно цркве које су остале на ортодоксној, правовјерној линији.
Народни обичаји везани за Васкрс
„На Ускрс изјутра народ се умива свежом и неначетом водом, у коју су претходно стављени црвено обојено јаје, босиљак и здравац. Приликом умивања јајетом се трља по лицу, да би били црвени као јаје и здрави.
После седмонедељног поста омрси се обојеним јајетом. У селима источне Србије причешћивало се куваном копривом испод неке младе воћке. Срби у Босни исповедали су се под леском и причешћивали њеним пупољком. Свако чељаде добије ускршње јаје.
Изузетно се чобанима не дају ускршња јаја због неке сточне болести.
Сваком посетиоцу куће на Ускрс даје се ускршње јаје. Прво обарено и обојено ускршње јаје чува се годину дана, а назива се „чуваркућа“; понегде се оно закопа у њиву са усевима као жртва божанству које штити усеве. Корубе од ускршњих јаја бацају се у мравињак, да би кокошке обилато носиле.
У народним обичајима о Ускрсу истиче се култ природе, њено ускрснуће, које се приказује ипредставама биља (гранчица и цветова) на ускршњим јајима и њиховом црвеном бојом, која симболише живот нове природе“. (Српски митолошки речник – Ш. Кулишић, П.Ж. Петровић, Н. Пантелић)
(www.palelive.com)
