Огласи
Празник Цвијети обиљежава се у Православној цркви увијек у недјељу, седам дана прије Васкрса, дан након Лазареве суботе (Врбице). Посвећен је свечаном уласку Господа Исуса Христа у Јерусалим, када га је народ дочекао као цара и месију, простирући своје хаљине и гранчице палми и маслина по путу, поздрављајући га ријечима: „Осана Сину Давидову!“
У нашем народу, гдје палме не расту, симболично се користе врбове гранчице, па се оне освештавају на Врбицу и носе у храм и дом, као знак благослова и живота. Цвијети су празник радости, побједе живота над смрћу, и указују на Христово страдање и васкрсење које слиједи.
У црквеном календару Цвијети спадају у ред Господњих празника, иако немају статус једног од дванаест великих празника, ипак се празнују са великом побожношћу и свечаношћу. Богослужења тог дана су свечана, а храмови украшавени цвијећем и зеленилом.
Празник Цвијети позива све вјернике да Христу отворе срце, као што су му Јерусалимци отворили капије града. Он симболише улазак Спаситеља у наше животе и подсјећа нас на потребу да у вјери, смирености и љубави дочекујемо Његову благодат.
Празник Цвијети свечано се прославља још од трећег вијека нове ере.
У Србији и српском народу Цвијети су и народни празник, на Цвијетну недјељу 1815. године војвода Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка, дигао је у Такову народ у борбу против турске власти.
О народним обичајима о празнику Цвијети у Српском митолошком рјечнику пише сљедеће:
ЦВЕТИ су у недељу испред Ускрса, припадају кругу пролећних обичаја. То је дан празновања
пробуђене природе. У суботу уочи Цвети, која се назива и Цветна субота, Лазарева субота, Врбица (по градовима), деца се такмиче ко ће највише набрати разноврсног цвећа.
Она највише беру красуљак, да би била красна, дреновину, да би била јака, љубичицу, да би била љубазна, и врбове гранчице, да би била напредна. Убрано цвеће и биље се не уноси под кров куће, већ се држи у дворишту, у посуди с водом. Изјутра се деца грабе ко ће први да устане, умије се и искити цвећем.
Овог дана скупљају се младићи и девојке на одређено место, па међусобно мењају цвеће и на тај начин откривају своје жеље и љубав. Тада се не игра у колу и не весели, јер траје ускршњи пост и настаје Велика или Страсна недеља (седмица). У нашим западним крајевима нема личности која се на Цвети не би закитила цветом ради здравља, а девојке и да би се удале те године.
Убрано цвеће уочи Цвети стави се у воду са златним или сребрним прстеном, па се сутрадан умива том водом. Од Цветнице до Пресвете (Духова) душе умрлих су у ливадским цветовима, па се зато тада цвеће не бере.
(Српски митолошки рјечник – Нолит)
(www.palelive.com)
