Протојереј Ђорђе (Трифунов) Грабеж (1868–1926) био је утемељивач просвјетног и духовног живота Пала, човјек чији је рад оставио дубок траг између планина Јахорине и Романије.
Занимљива је чињеница да је 1882. године (Шематизам православне митрополије Дабробосанске) у девет села паљанског краја живјело 2448 становника, док је у самом мјесту Пале било тек 212 душа распоређених у 30 кућа, а нико у то вријеме није био писмен. Стари турски јарам је збачен, а нова окупаторска сила је стигла, доносећи ред који је често служио туђим интересима, а не развоју српске Босне.
Упркос свим изазовима, протојереј Ђорђе Грабеж, човјек скромног поријекла и велике вјере, својом посвећеношћу, упорношћу и љубављу према народу означио је читаву епоху. Руководећи се идејом да живот добија пуни смисао кроз службу другима, свој рад је темељио на жртви и несебичној борби за бољу будућност. Чак и у најтежим тренуцима – док је патио због губитка дјеце, борећи се са слабим здрављем и годинама – није престајао да гради.
Године 1926. Ђорђе Грабеж оставио је за собом своју исповијест – не само као личну причу, већ као вјечно свједочанство о времену великих изазова. Тај документ одаје дубину мисије човјека који је жртвовао све за свој народ и носи снажну поруку која чека да буде прочитана и схваћена управо данас. Ова исповијест, сачувана у Хисторијском архиву Сарајева, представља драгоцјен запис о почецима Пала – историји, животу и нади која је обликовала овај крај.
Протојереј Ђорђе Грабеж остао је у сјећању својих савременика као „чудотворац“, а сам је своје дане на Палама описао као најтеже, али и најљепше тренутке свог живота.
Запис преносимо у цјелости:
„Ја, Ђорђе Трифунов Грабеж родио сам се 16. марта 1869. године у селу Буковици. Тих топонима има у Босни мноштво и зато ако вам не кажем да је то у срезу Јајце, нисам ништа рекао. Тачније речено да је било повелико село које се дијелило због своје величине на Горњу Буковицу и Доњу Буковицу. Насељено је православним породицама, које су сe овдје доселиле из Херцеговине у далекој прошлости. То моје село послије свих ратова, а њих није било мало, постајало је све мање и мање.
Мој отац Трифун био је тежак на беговском имању, или како би се рекло чивчија или кмет. Власника земље видио би једном или два пута у години, у јесен када је требало покупити од своје раје половину љетине. Сијао се раж, јечам, овас, кромпир. Од оне половине која му је остајала није могао да прехрани своју бројну породицу, па је дјецу давао у најамни рад, који су аргатовали само за храну. Ја сам неким чудом избјегао да будем додат неким сељацима који су били без дјеце, самохрани.
Отац је говорио да сам се по неким особинама одвајао од остале браће и сестара, ја нисам уочавао те разлике. Када ми је било седам година, вријеме за науковање, у читавом срезу није било школе, а да идем мимо тога отац није имао могућности, јер нико од мојих није ишао у школу и остали су неписмени и у бројној кући нико није знао читати и писати. Турска се није много претргла да се свијет Босне школује, јер су они били опасни по Царство. Ја сам био задужен за овце у чему ми је испомагао један кудров.
Било ми је нешто више од осам година, када је дошло до измјене царства у Босни. Сјећам се као да је јуче било исламски свијет плаче, ускомешао се оће некуда да се сели, а турску власт су отпратили бусајући се у главу песницама, а било је у самоубистава. Католички свијет уватио се у коло, подврискује, пије лумпује, грле се веселе, нико срећнији од њих јер им долази Шваба, истовјерник, пријатељ, заштитник.
Православна српска раја нити плаче нити се весели. Све им је једно. Неко је тада исковао узречицу која је била суштина тога стања Сјаши Мурто, да узјаше Курто. Окупатор и један и други. Све има само му правда фали.
У нечему се разликовао нови од старог окупатора. Почеле су да се отварају школе, а богме је уведен и неки ред у тој распојасаној Босни. Већ сљедеће 1879. године отворена је основна школа у Јајцу. Мој отац Трифун је издвојио од све дјеце нека иде Ћорђо на школовање, па докле могне, да се бар једно описмени. Науковање ми је ишло од руке и у мојој књижици биле су све саме јединице, које су се у то вријеме биле одличне оцјене, а петице су биле слабе. То ми је било лакше него да се бос батргам за овцама, више гладан него сит.
Када сам завршио школовање у Јајцу било ми је 14 година. За даље није било школе у овом граду. Отац је отишао код мјесног свештеника да се посавјетује, шта да чини са мном, штета би била да остане само на томе. Оба су се сложили да ме упуте на даље школовање у Богословију у Рељеву код Сарајева. Свештеник је написао и препоруку за упис, али би и без тога био примљен јер су гледане оцјене из основне школе.
Препарандија, како се тада називала била је добро организована. Нисмо били војници, али смо живјели, радили по строгим правилима школе. Рано устајање, гимнастика, прање тијела, спремање постељине, оброци, учење, лијегање све је то под строгим надзором особља Препарандије. Било је то бесплатно школовање и није било дозвољено понављање разреда, јер се одмах искључује и дијете враћа родитељима. За оне тврђе било је и батина. Ја их нисам пробао јер сам био вредница и послушко. Оцјене у свједочанству су опет све биле саме јединице, односно одличне оцјене.
Када сам завршио Препарандију у Рељеву нико ме није питао гдје желим да службујем, како мене тако ни друге, иде се тамо гдје те упуте, нема бирања. Добио сам налог да идем за Пале, за које до тада нисам чуо, а нити сам знао гдје су. Никаквог превозног средства тада није било, зато сам се упутио бившом царском џадом преко Хреше и Мокрог стигао у Пале. Пролазећи поред домаћина видим да у марту ложе коље из ограде. То ми се није свидјело.
На крај поља, на оцједитом мјесту групица кућа, боље рећи кућерака, више од брвана, него од чакме.
На другом сјеверном крају, што се називало Ђурђино поље хан, са коњушницом власништво Ђурђе Гује. Сав остали простор је обрастао мјешовитом шумом лишћара и црногорицом. Стока која би се оставила неконтролисана губила се у том густишу паљанског поља. Ово насеље су тада називали Доње Пале. Оно право било је на падинама Равне планине, старо и оно је до тада називано Пале. Али када се почело градити насеље у пољу, ваљало му је дати име, Аустроугарски картографи, који су баш у то вријеме га картирали, написали су назив Пале.
У прво вријеме становао сам као подстанар код овдашњег домаћина у једној собици. Био сам у то прво вријеме без храма и било каквих просторија гдје би обављао богослужење, крштења, вјенчања и све оно што припада тој дужности. Тада сам се осјећао као официр без касарне, судија без суднице, учитељ без школе. Када ми је било 22 године био сам рукоположен за свештеника парохије Пале. Тада ми је речено услове мораш сам стварати. Најчешће сам ишао пјешке до оближњих села, а за она удаљенија доводили су ми какво кљусе и одлазио сам тамо на сахране, крштења, па и вјенчања.
Живјело се тада у потпуном мраку, оном глувом и тешком сеоском мраку, у којем се ту и тамо чује понеки глас у даљини, лавеж паса, довикивање чобана. Смишљао сам како ову средину да обасјам, да је просвијетлим, да је учиним питомијом. У сну све саградим, али дан све то разгради и опет утонем у сурову стварност.
Шваба сипа старо вино у нове бачве, а ја размишљам шта да радим? Оженио сам се и почела се дјеца рађати. Имао сам злу срећу да су често умирала недочекавши годину живота.
Када ми се родило мушко дијете 11. јула 1895. године насавјетовали су ме да му надјенем име Трифун по дједовом имену како би се зауставила трагедија умирања дјеце. Кум је заиста тако и урадио и у књигама рођених тако је записано. Међутим, ради разликовања дједа од унука мало је измијењено и сви су га звали Трифко. Ми Грабежи смо високи, црни, а у таквог момчића је и Трифко израстао. Негдје у те дане у Прачи се у породици мог колеге Димитрија Јевђевића родио Доброслав, па смо ми узајамно један другом крстили дјецу. У то вријеме је у Прачи почела да ради основна школа, а у паљанском крају нема писменог човјека, а да не кажемо жене.
Чврсто сам одлучио да је паљанском простору најпреча школа од свега другог. Замолио сам овдашњег сусједа, који је у то вријеме имао дораслу дјецу за школу, да уступи дио своје куће да у њој почне да ради школа. Не мало сам се изненадио када ми је љутито одговорио: „Што ти попе не уступиш своју собу за такве потребе, него си се раширио као бег у Херцеговини!“ Нисам му ништа одговорио у тој срџби, већ сам послије тога сјео на воз и отпутовао за Сарајево. Тамо ме примио митрополит Летица и све сам му изложио, замисао о отварању школе и како ме је прекорио један Паљанин. Да та моја „Херцеговина“ се састоји од једне барачице од 20 квадрата, гдје сам обављао све свештеничке послове и гдје је становала моја четворочлана породица. Паљанин ћути и мути по својој ћуди неразријешен.
Послије дугог разговора, митрополит ми је предложио да своју породицу преселим у Сарајево, да ту просторију оспособим за школу, да повремено путујем код својих од Пала и натраг када сам слободан. Вратио сам се својој породици, спаковали смо се и преселили се у Сарајево, а своју „Херцеговину“ уступио за школу. Отишао сам код Васа Тодоровића, директора пилане у Палама да издвоји један дио резане грађе и од тога да његови људи направе дугачке клупе и исто тако дугачке столове. Убрзо је то било припремљено. Васо је уступио пећ бубњару, дао је отпадног материјала за ложење, израђена је и школска табла на три ногаре. Телал је огласио уз бубањ идући по селу и на пијаци: „Чуј и почуј народе, у Палама се отвара Православна основна школа, само за први разред. Ко има дораслу дјецу нека дође код свештеника Грабежа у Палама и нека забиљежи своје дијете!“ Од јада сам био у Палама тијелом и одијелом, а мислима у Сарајеву, гдје ми је пород.
Владика је наговорио Крста Савића учитеља из Сарајева, да дође у Пале и почне учити дјецу. Поред свештеничких послова ја сам предавао предмет Наука о вјери и моралу. Крсто је предавао све остале предмете. Почели смо са 30 ученика, а како је настава одмицала број се сваки дан увећавао и на крају те 1907/08. школске године број је нарастао на 120 ученика. Морало се подијелити у два одјељења, а узраст ученика био је од седам до 17 година. Мада је то била православна школа, она је то била само у наслову, а дјеца су била поред православне и католичка и јеврејска, који су чинили око једну трећину.
У току ове прве школске године у припомоћ је дошла и учитељица Љубица Гргурев. Ово двоје учитеља су једва издржали три школске године и дубоко разочарани односом родитеља, напустили Пале.
Готово сва дјеца долазила су у школу у народној ношњи, а на ногама нису имали ништа од обуће. Кожа на табанима временом толико задебља, да се има осјећај као да је одоздо залијепљена дебела волујска кожа. Најтеже је било што дио коже између прстију, који се није могао преобратити као и табани. Било је то кроз сва годишња доба.
Теке су биле непознаница, кроз све четири године служила је за потребе писања и рачунања као и забиљешке камена таблица, која је касније прелазила од старијег на млађи нараштај брата или сестре. Школа није имала никакве расвете, настава је почињала у осам часова и дјеца су могла да стигну пјешке до удаљених мјеста Горњег Прибња, Горњих Пала, Ћемановића, Раковца. У прво вријеме за новоуписане није било клупа нити столова зато су сједала по поду прекрштених ногу, а у одјељењу је било по 60 дјеце.
На упражњено мјесто учитеља дошла је из Сарајева млада, плавокоса, љепотица Лепосава Лалић. Она ће овдје остати све до избијања Великог рата. Мој Трифко, када се почео осјећати мушко чешће је сједао на воз да ме посјети, али ми се чини више због Лепе учитељице него због мене.
Мој сљедећи корак, послије школе, која је у приличној мјери прихваћена од овдашњег свијета, било је изградити цркву за парохију. Тај ће посао бити далеко тежи. У прољеће 1905. године дали смо оглас у новинама којим тражимо пројекат за изградњу цркве у Палама. Приспјело је више радова, али смо од свих изабрали рад Лазара Дрљаче, несвршеног ученика средње металне школе у Сарајеву. Лазар је родом од Крупе на Уни из села Блатнице. Освјештавање темеља обављено је три године касније на Петровдан 12. јула 1908. године.
Тај чин освјештења обавио је прота Васо Поповић. Градња је била готова 30. августа 1909. године и посвећена Успењу пресвете Богородице Великој Госпојини. Чин освјештења извршио је митрополит дабробосански Еугеније Летица. И поред љетњег пљуска није спријечио да се на паљанском пољу нађе свијет из Чајнича, Вишеграда, Рогатице, Високог, Сарајева, Калиновика и свих оближњих мјеста. Никада паљанско поље није запамтило више људи, коња, радости и весеља као те Велике Госпојине. Добио сам од митрополита јавну похвалу за свој предани рад на отварању школе, а ево и цркве.
Срећни дани брзо пролазе, наишли су и црни. Мој јединац Трифко нашао се у колу Младе Босне, која је извршила убиство престолонаследника на царску столицу на Видовдан 28. јуна 1914. године. Није му пошло за руком бјекство из Босне, већ је ухваћен са Лепом у Прачи, спроведен за Сарајево, мучен у истражном затвору. Из тога доба добио сам крадимице писмо од Трифка гдје ми је дијелом описао чиме и како га муче у затвору. На дан атентата Трифко је имао 18 година 11 мјесеци и 17 дана.
То по аустроугарским законима није још био пунољетан, недостајало је година и 13 дана, зато није могао бити осуђен на смрт, већ на 20 година тешке робије. Није издржао муке више од године, умро је у Терезину (Чешка) 1916. године.
Како сам у то вријеме остао при чистој свијести сами Бог зна. Све звијезде су се погасиле, све моје наде потопљене. Ишао сам попут луде незнајући нити шта да радим, нити зашто живим. Када се завршио тај Велики рат црквене власти су ме премјестиле у Нишиће у тамошњу парохију. Овдје сам се задржао само неколико година. Опет су ме премјестили у Которац у сарајевском пољу. Ничега се више не сјећам послије 1926. године.
Моји најтежи, али истовремено и најљепши дани били су они паљански. Ту сам истрошио све своје снаге и умне и духовне. Ту су ми се рађала дјеца и умирала, нисам посустајао. Почели су ме називати чудотворцем. Није ту било никаквих чуда већ рад упоран, искрен, заносио сам се идејом да ћу средину преуредити и не мало се преварио. Нема тврђег материјала на овој планети од човјека, за тај посао кратке су деценије, па и вијекови.
Да рекнем још и ово. Мудри Платон је истицао да држави неће много штетити ако је обућар рђав мајстор. Атињани ће бити нешто лошије обувени. Али ако учитељи буду то само по имену, ако они буду рђаво своје обавезе извршавали, онда ће и посљедице бити другачије. Рђав посао који излази из њихових руку створиће читава незналачка покољења која ће упропастити будућност отаџбине.“
Хапшење и страдање
Свештеник Ђорђе Грабеж je ухапшен, убрзо након хапшења сина Трифка 30. јуна 1914. године у башти испред своје куће у Палама. Затворен је у ћелију, а потом кориштен као живи штит за заштиту стратешких објеката. Његов живот постао је низ понижења и мучења која су тежила да сломе не само његово тијело, већ и дух.
Данима је живио под жељезничким мостом између Илиџе и Блажуја, излажући се опасности да погине у случају саботаже. Након тога је држан затворен у чекаоници жељезничке станице Прача, одатле извлачен као симбол срамоте пред аустријском војском.
Војници су му пљували по лицу и мантији, гађали га камењем и називали га „мечком“, користећи га као мету за своје подсмијехе.
Свештеник је трпио страшне услове, излагање хладноћи, гладовање и сталне увреде. Његово тијело је слабило под теретом тортура – најприје није могао да хода, а потом су се развиле озбиљне болести плућа усљед непрестаног боравка на вјетру и киши.
Провео је више од три године као талац, штитећи стратешке објекте, и то упркос великом личном терету и патњама које су га задесиле.
Није познато када је ослобођен, али је остало записано да су га у септембру 1917. године црквене власти премјестиле из Пала у Нишиће код Сарајева. Овдје се задржао неколико година, па је премјештен у Которац, гдје је наставио своју службу, упркос нарушеном здрављу, служећи народу пуних шест година.
Његова посвећеност и труд нису остали непримјећени – 27. јануара 1919. године митрополит Евгеније Летица одликовао га је црвеним појасом, а 1921. године митрополит Петар Зимоњић унаприједио га је у чин протопрезвитера, што је представљало признање за његову ревност и неуморну службу цркви и народу.
Преминуо је у Сарајеву 25. септембра 1926. усљед туберкулозе.
Породична гробница протојереја Ђорђа Грабежа
Протојереј Ђорђе Грабеж, након доласка у Пале 1890. године, водио је живот обиљежен великим породичним губицима. Имао је четворо дјеце, али је само једно од њих доживјело старост. Најстарија кћерка Даринка, рођена око 1890. године, преминула је у раном дјетињству. Милена (удата Јокић), друга кћерка, рођена 1893. године, једина је доживјела позне године. Умрла је 1969. године сама, у скромном стану у Сарајеву, без породице.
Трифко, најпознатији члан породице, рођен је 1895. године и постао је видовдански херој. Његов живот трагично је окончан 21. августа 1916. године у затвору у Терезину, гдје је подлегао мучењима. Најмлађа кћерка Олга, рођена 1900. године, преминула је у 18. години, двије године након братове смрти.
Олга је сахрањена у породичну гробницу на гробљу Свети Марко у Сарајеву, заједно са својим оцем Ђорђем и мајком Јеком, рођеном Црногорчевић (1869–1929). Гробница се налази на лијевој страни од улаза и капеле Светог Марка, гдје вриједан споменик чува успомену на ову породицу.
ПОРОДИЧНА ГРОБНИЦА ПРОТОЈЕРЕЈА ЂОРЂА ГРАБЕЖА рођен у Буковици код Јајца 16 марта 1868. умро у Сарајеву 25. септембра 1926. Супруга Јока рођ Црногорчевић 20/IX 1869. - 2/IV 1929. Олга • 31/III 1900 - 18/XI 1918.
Без икаквих обиљежја у Палама
Живот и дјело Ђорђа Грабежа оставили су дубок траг у историји Пала, али и у срцима оних који знају цијенити жртву и посвећеност. Његова служба, која је била спој духовне и просветне мисије, показала је снагу људског духа и вјеру у могућност преображаја друштва, чак и у најтежим околностима.
Као свештеник, педагог, отац и свједок великих трагедија, Ђорђе Грабеж је постао симбол упорности и несебичне љубави према свом народу.
На нама је да сачувамо његову причу, да је пренесемо будућим генерацијама, како би Пале, али и цијели наш народ, увијек памтили и поштовали оне који су својим животима градили темеље наше будућности.
Заборав је највећи непријатељ прошлости, а у Палама, Ђорђе Грабеж је, на жалост, остао тек име у причама старијих и врло оскудним записима историчара. Његов неуморни рад на просвећивању и духовном уздизању овог краја заслужује много више од равнодушног заборава. Одсуство обиљежја, назива школе, бисте, или макар назива улице у његову част, говори о томе да нисмо испунили дуг према човјеку који је својим животом исписао странице историје овог мјеста.
Вријеме је да се осврнемо на његову жртву и визију, да пренесемо његову причу новим нараштајима и да се потрудимо да име Ђорђа Грабежа поново заузме своје заслужено мјесто у колективном памћењу. Нека се његово дјело не изгуби у забораву, већ нека постане инспирација да саградимо мост између прошлости и будућности, како бисмо његову визију о бољем и просвећенијем друштву претворили у стварност.
Нека сјећање на Ђорђа Грабежа остане као трајна инспирација за све који стреме бољем и праведнијем свијету.
(крај)
(www.palelive.com / Писао: Станишић Владимир. Истраживали: Спасоје Вуковић, Владимир Клачар, Владимир Станишић. Фотографије са гробља Свети Марко – Спасоје Вуковић, Фотографије ОШ Пале, Архив Васић. Хисторијски архив Сарајево, под Школа у Палама, преписао Мојсије Ђерковић. Захвалност свештенику Велимиру Дивљановићу и свим људима који су учестовали у прикупљању информација)
Повезано:
Ријечи из тамнице: Писма Трифка Грабежа мајци и оцу
30/09/2024
Откривено гдје се налазила кућа видовданског хероја Трифка Грабежа
30/09/2024
Револуционарски пут и трагична смрт Трифка Грабежа
30/09/2024
Из пера Источника 1909. године: Освећење српске цркве у Палама
10/11/2024
Сјећање на прву школу у Палама: Снага образовања у тешким временима
Bravo Vlado. Nažalost iz ovog zapisa vidimo da se svijest ljudi nije puno promjenila. Pogotovo dio priče oko izgradnje škole. Godinama se govori kako OS Pale treba dati novo ime, evo i prilike da se to uradi.