Древни чувар Орловаче: Звијер из Леденог доба

У пећини Орловача, смјештеној недалеко од Пала, истраживачи су 2014. године  открили изузетан фосилни траг прошлости – лобању пећинског медвједа (Ursus spelaeus). Ова звијер је шетала Балканом прије више од 16.000 година, остављајући иза себе мистерију коју данас полако распетљавамо.

На удаљености од око 100 метара од улаза у пећину, након великих поплава које су задесиле Републику Српску, група истраживача, предвођена стручним сарадником за природна добра Младеном Самарџићем и географима Јеленом Голијанин и Невеном Рудићем, открила је лобању пећинског медвједа која је величином превазилазила све раније пронађене. Овај налаз није само још један фосил — он представља дио дуго изгубљене историје Балкана.

Лобања је већа за 10 центиметара од оне која је изложена у музејској поставци пећине, што указује на то да је медвјед који ју је носио био један од највећих примјерака ове врсте. Са старошћу процијењеном на најмање 16.000 година, овај налаз бацио је ново свјетло на живот у пећинама Романије током Леденог доба. Поред лобање, пронађени су и други остаци костију, што указује на могућност да је пећина Орловача била природно склониште за ове моћне животиње.

Пећински медвјед и његов данашњи насљедник са Романије

Пећински медвјед, који је некада лутао пространим пејзажима Балкана, био је много већи и моћнији од данашњег браон медвједа (Ursus arctos), који данас живи на планини Романији. Величина пећинског медвједа била је импресивна: мужјаци су могли тежити и до 1000 килограма, док је његова дужина износила око 3,5 метра. У поређењу са тим, данашњи медвједи на Романији су мањи — мужјаци теже између 300 и 600 килограма, са дужином до 2,8 метара.

Изглед пећинског медвједа одражавао је суровост средине у којој је живио. Имао је јаче мишиће, дебље крзно и масивнију лобању, прилагођену животу у хладним и неприступачним подручјима. С друге стране, браон медвједи на Романији имају мање компактно тијело, прилагођено блажој клими и различитом типу пејзажа.

Што се тиче исхране, пећински медвјед је био претежно биљојед, конзумирајући биљке, коре дрвећа и воће, али је повремено јео и месо. Његова исхрана је у великој мјери зависила од доступности хране током различитих годишњих доба. Данашњи медвједи са Романије су свеједи и конзумирају разноврсну храну — од биљака и воћа до риба и мањих животиња. Промјена у исхрани може бити резултат климатских промјена и доступности хране, али и еволуцијских адаптација.

Трагична судбина краља пећина

Пећински медвјед је владао европским пећинама хиљадама година, али његова доминација је нагло прекинута крајем Леденог доба. Питање које је дуго мучило научнике јесте — зашто су ови моћни предатори изумрли?

Један од главних фактора изумирања пећинског медвједа био је крај Леденог доба и са њим повезане климатске промјене. Како су температуре порасле, екосистеми су се драматично мијењали. Шуме, које су некада пружале довољно хране за ове биљоједе, почеле су да се повлаче, што је довело до недостатка хране и присиљавања медвједа на адаптацију или одумирање.

Поред тога, конкуренција за пећине са другим животињама, попут пећинских лавова и хијена, као и повећано присуство људи, можда су додатно погоршали ситуацију. Неки научници сматрају да су људи такође могли ловити пећинске медвједе, не само због меса већ и због крзна и костију које су користили у свакодневном животу.

На крају, пећински медвјед није успио преживјети прелаз у ново климатско доба. Његово изумирање је одраз ширих промјена које су погодиле читаву планету током тог периода, остављајући за собом само фосилне остатке који данас пружају увид у једно давно прошло доба.

Животиње Леденог доба на Романији: Сусрет титана

Током Леденог доба, Романија и Балкан били су дом разноврсних и величанствених животиња које су дијелиле хладне просторе са пећинским медвједом. Поред пећинских медвједа, ту су обитавали и вунасти мамути (Mammuthus primigenius), велике звијери са дугим крзном и закривљеним кљовама, које су се храниле травом и кором дрвећа.

Још један доминантан становник тих простора био је вунасти носорог (Coelodonta antiquitatis), чије дебело крзно га је штитило од хладних вјетрова. На Романији су се могли видјети и величанствени јелени са огромним роговима, познати као мегалоцероси, који су пасли на отвореним тундрама.

Пећински лавови (Panthera spelaea) и пећинске хијене (Crocuta crocuta spelaea) били су врхунски предатори тог доба, ловили су крупни плијен и такмичили се за територију. У овом суровом свијету, опстанак је био борба против хладноће, глади и предатора.

Ледено доба, које је трајало око 2,5 милиона година, завршило се прије око 11.700 година, остављајући за собом топлије климатске услове и драматичне промјене у екосистемима. Са топљењем леда, многа станишта су нестала, што је довело до изумирања великих врста попут мамута и пећинског медвједа.

Људи Леденог доба: Живот у хладним пећинама Романијског платоа

Док су звијери лутале планинским просторима, и људи су успијевали да се прилагоде изазовима Леденог доба. Неандерталци и рани модерни људи су насељавали пећине широм Балкана, укључујући и просторе Романијског платоа. Пећине, попут Орловаче, пружале су им заклон од сурових климатских услова и опасности које су вребале на отвореним пространствима.

Људи Леденог доба били су ловци-сакупљачи, који су се ослањали на лов крупних животиња попут мамута, јелена и дивљих коња. Коришћењем једноставних камених алатки, које су се с временом усавршавале, успијевали су да обраде кожу и месо, али и да граде склоништа у пећинама. Пећине су такође служиле као мјеста ритуала, што показују различити пронађени цртежи на зидовима пећина, који су можда имали духовно значење.

У пећинама су остављали трагове свог постојања — фрагменте керамике, алатке од кремена, кости животиња и огњишта која су одржавала топлоту током дугих зима. Живјели су у малим заједницама, гдје је сарадња била кључна за опстанак. Њихова способност да се прилагоде изазовима Леденог доба помогла је човјечанству да преживи и изађе из тог суровог периода као доминантна врста на Земљи.

Док се лед повлачио и клима постајала топлија, људи су се постепено почели кретати у нова подручја, али пећине су остале свједоци њихове борбе за опстанак. Пећине као што је Орловача сада носе насљеђе како праисторијских људи, тако и древних звијери које су некада дијелиле овај сурови свијет са њима.