Енглескиња и Србин оживљавају Јакетиће

БРАТУНАЦ – Србин Драган Симеуновић и Енглескиња Феји Траер упознали су се прије четири године на грчком острву Патмос у вријеме епидемије вируса корона, ту се родила љубав коју су три године касније крунисали браком у Српској православној цркви у селу Жлијебац код Братунца.

Феји се опредијелила да пређе у православну вјеру. Крштена је у истој цркви као и Драган, у Жлијепцу, прије вјенчања, којем је, осим српских гостију присуствовало и тридесетак странаца са разних страна свијета са којима је Феји у сродству или у пријатељском односу.

Том приликом она је изабрала и српско име и сада се зове Вера Симеуновић. Каже да има слично значење као и њено првобитно име. Феји је била католкиња, али не и вјерник. Сада каже да је ближе Богу, те да се са Драганом моли прије сваког оброка.

Драган и Феји су прије двије године дошли у девастирано и у рату спаљено братуначко село Јакетиће, одакле су Драганови д‌јед Сретен, баба Стамена и отац Љубинко одселили у Тузлу 1969. године, гд‌је је Драган рођен 1981. године.

Дошли су да виде у каквом је стању село Драганових предака и остали у врлетним шумовитим брдима, три километра изнад регионалног пута Братунац-Скелани, а 35 километара од Братунца узводно уз Дрину.

НАКОН ПРВОГ ДОЛАСКА ОДЛУЧИЛИ ДА ДОЂУ И ТУ НАСТАВЕ ЖИВОТ

У спаљеном и уништеном селу, зараслом у шуму и шикару, на стрмим странама затекли су један мањи помоћни објекат д‌једа Сретена, који је преживио ратне и климатске олује и стајао покривен и сачуван у шикари међу рушевинама и зидинама некадашњег села.

Након прве посјете Јакетићима одлучили су да се ту врате, преуреде тај сачувани објекат у скромни стамбени простор са двије просторије у купатилом, изграде своју оазу мира и наставе живот у скоро дивљој и чистој природи, али потпуно слободни у Републици Српској.

Драган је у Београду студирао филозофију, затим позоришну режију. Младалачка радозналост водила га је на путовања по свијету. Извјесно вријеме провео је у бразилској Амазонији са Индијанцима.

Пред појаву пандемије вируса корона отишао је на грчко острво Патмос да припрема позоришну представу и заврши писање књиге „Амазонско ходочашће“ /Исијавање жене/.

„Патмос је острво богаташа. Његова дужина је 12, а ширина пет километара. Ту се мирно живи и нема саобраћајне гужве. Био сам у кући једног пријатеља и појавила се Феји. Тражила је кључ од сусједне куће у коју је требала да се смјести, а кључ је био у кући у којој сам ја боравио. Тако смо се упознали, убрзо се родила љубав и одлучили смо да живимо заједно“, прича Драган.

Феји је рођена на југу Енглеске, а 25 година живјела је у Лондону.

Због вируса корона и мјера изолације нису могли ни у Лондон ни у Београд и дошли су у Јакетиће. Све је било зарасло у шикару и порушено, али преживио је један мањи помоћни објекат Драгановог д‌једа.

„Тај објекат био је изазов да га преуредимо, обновимо и наставимо живот у миру, у природи, без лондонских и београдских гужви и смога, сирена аутомобила нервозних возача“, објашњава Драган.

ЈАКЕТИЋИ – РАЈ НА ЗЕМЉИ

Убрзо су ту жељу остварили и већ двије године живе у Јакетићима гд‌је су д‌јелимично обновљене само четири куће у којима преко љета живи још само један старији мушкарац, који има овце и о њима брине.

Дошли су скоро непроходним путем зараслим у шибље, лозу, трње. Он из Београда, гд‌је се прије распада Југославије из Тузле преселила његова породица, а она из Лондона. Из метропола долазе у похарано пусто српско село у стрмим брдима изнад Дрине са само једним повременим житељем.

Реконструисали су и обновили затечени помоћни објекат скромних димензија и ту сада живе. У каменом приземљу је дневни боравак, а на спрату саграђеном од дрвета су спаваћа соба и купатило.

Оспособили су сеоски водовод и прикључили струју, набавили неопходне ствари и живе мирно, безбрижно, онако како су жељели, слушајући цвркут зрикаваца и пој птица, али понекад и кликтање лисица. Прокрчили су стазе до пет изворишта воде за пиће око села.

Кажу да се са вуковима и медвједима још нису суретали и „упознали“.

ЖИВОПИСНА ПРИРОДА НУДИ ИНСПИРАЦИЈУ

Феји ради онлајн за америчку компанију.

„Овђе је савршено. Слобода. Чиста природа и живописан поглед. У Републици Српској нас буди Сунце кога никад нема у Лондону. То је инспиративно и идеално за мој рад“, каже једина српска снајка у Јакетићима.

Овд‌је је привлачи тиши, мирнији живот, више се осјећа дијелом природе и онлајн рад пружа могућност да ужива у богатству нетакнутог амбијента.

Она истиче да ужива у слободи и богатству флоре и фауне овог забаченог села, да је узбуђује рани излазак Сунца од Дрине и наглашава да једино проблем представља лош сеоски пут.

БЕСПЛАТНО ДРЖЕ ЧАСОВЕ ЕНГЛЕСКОГ У ТРИ ОПШТИНЕ

Вера-Феји разумије српски, али слабије изговара. На српском каже да се она и муж баве превођењем и да бесплатно држе часове енглеског за које влада изражено интересовање у Братунцу, Сребреници и Бајиној Башти.

Она каже да је то њихов скромни допринос заједници од које очекују да ће им помоћи да сеоски пут доведу у боље стање. Вера и Драган имају визију организовања женског сеоског предузетништва.

„Овђе мушкарци остају сами на селу као монаси и жеља нам је да подстакнемо жене и њихово предузетништво да се враћају да живе на селу и формирају породице и да се тако врати и људски живот и д‌јечија игра у ове предивне и здраве пред‌јеле, односно заборављена села“, каже Вера-Феји.

Она жели да са Драганом добије д‌јецу, јер овд‌је живе у миру и складу са природом узгајајући у башти поврће на органски начин, што је незамисливо у срединама у којима су живјели.

Драган каже да је доласком у Јакетиће научио да коси траву и многе сеоске послове. Иначе је слободни умјетник и тренутно пише књигу, уз обављање свакодневних послова.

Обоје су импресионирани д‌јецом која похађају њихове часове енглеског. Кажу да показују изузетно интересовање, таленат, брзо уче и жељна су знања.

ОВД‌ЈЕ МЕ ПОКРЕЋУ ДУХ И СНАГА ПРЕДАКА

„Овђе када нешто радим, чистим рушевине, цијепам дрва и слично, осјећам неку додатну снагу, осјећам дух и снагу мојих предака и то ме посебно мотивише“, прича Драган.

Он каже да неке односе овд‌је не разумију.

„Када смо дошли овд‌је нико ни с ким није говорио. И ово мало људи што повремено борави у селу било је у свађи због воде. Ипак, схватили смо да морамо сарађивати, очистили смо изворишта, цијеви су биле запушене, отклонили смо те проблеме и сада сви имамо воду. Желимо да оживимо овак крај јер нема живота у граду без периферије и села“, поручују Вера и Драган.

Са доласком у Јакетиће поново је у кућу стигла и славска икона Симеуновића. Након више деценија овд‌је се Мратиндан, крсна слава породице Симеуновић, поново прославља.

На крају посјете Јакетићима, Драган је испричао и једну легенду.

„Први наш предак Симеун доселио је из Старе Херцеговине у ово село. Једног дана отишао је да коси њиву тамо наспрам села. Ту су биле ливаде, а сада је шума. Увече је дошао и причао да је на неком дрвету видио велико гнијездо. Попео се и видио вилу са крилима и д‌јететом у рукама. Сљедећи дан поново је отишао да коси и никада се није вратио. Он је нестао са вилом, а ја сам се вратио са вилом у Јакетиће након два вијека“, дочарао је породичну судбину овај „Робинзон“.

(www.palelive.com / Срна)