Огласи
Послије страшног таласа геноцида након убиства аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда и аустроугарске објаве рата Србији, српском народу на простору Босне и Херцеговине је уливена нада након српске побједе на Церу.
Српска војска је почетком септембра 1914. године форсирала ријеке Саву и Дрину и продрла на територију Аустро-Угарске. Аустроугарска команда је одмах са двије армије прешла у контраофазниву и борбе су се поново пренијеле на територију Србије. Да би везале дио непријатељских снага и олакшале положај своје главнине на основном правцу непријатељског напада, црногорска војска и Ужички одред Српске војске извршили су почетком октобра 1914. године продор у правцу Сарајева и избили на подручје Романије. Тада су дијелови црногорске војске ушли у Пале, а њихове патроле и претходнице до Козје ћуприје надомак Сарајева.
У циљу заштите од истребљења овдашњег становништва, црногорска Врховна команда формирала је 28. августа Дрински одред, у чији су састав ушли: Дурмиторска бригада, Голијски батаљон, Зетска бригада. За комаданта Дринског одреда постављен је Митар Мартиновић. Одред је 31. августа кренуо у свој побједоносни поход у правцу Сарајева. Већ 2. септембра одред је ушао у Фочу и продужио низ долину Дрине и заузео Горажде. Шестог септембра одред је дошао на Јабуку, гђе се састао са Санџачком војском Јанка Вукотића, а 10. септембра запосједнути су положаји на Храњену и око Праче. Јахорина је заузета, а потом и Сјетлина 11. и 12. септембра, као и доминантно узвишење Ођа, изнад паљанског поља. Путеви су сада водили низ долину Паљанске Миљацке.
Из правца Вишеграда и Рогатице наступао је Ужички одред. Он је водио жестоке борбе са аустроугарском војском на Гласинцу и успјели су да заузму Романију и Мокро. Тако је дошло до спајања два одреда једног Црногорског и другог Ужичког овђе на паљанском простору.
„Ево, нас, Паљани, браћо наша, долазимо вам у помоћ!“ Кликтали су црногорски ратници и попут силовитог оркана стуштили се у котлину тјерајући омрзнутог окупатора и његове регименте према Сарајеву, а ноге им добиле крила од страха. Било је то 15. септембра када су се Паљани грлили и љубили са смјелим ратницима и послије славља наставили у незадрживом јуришу у правцу Сарајева. Зауставили су се код Козје Ћуприје. Ту су остали неко вријеме. Кроз паљански крај уочаване су групе црногорских младих жена и ђевојака у правцу првих ратничких линија Козјој Ћуприји и Требевићу. Он су у својим торбама носиле из далеких црногорских брда хљебове од ражи и кукурузовине, као и пресвлаку својој браћи, мужевима. Како су се више приближавале ватреној линији, неке су том приликом и рањене. У критичним моментима пребацивале су муницију својим момцима. Путовале су пјешке по неколико дана, ноћивале једна уз другу у некој изби, промрзле и изнурене, али срећне што могу бити од користи својим најмилијима.
Кад су се црногорски војници приближили Сарајеву у септембру 1914. године, народни пјевач је ту атмосферу преточио у стихове:
„Сабор чини Мехремићу Мујо,
у Сарајеву, у бијелу граду,
сакупио Сарајлије Турке,
па им Мујо овако говори,
Чујете ли, браћо моја драга,
на Пале су стигли Србијанци,
на Требевић црни Црногорци,
Заузеће и Сарајево равно,
И од нас ће триста јада бити,
И у шуму каде проплакати“…
Мујо Мехремић, власник циглана у граду, сакупио је доста дуката, сјео на воз и упутио се за Беч, да тражи да се град одбрани од српске напасти. Наумио Мујо, ником другом већ цару. Али да би дошао до њега, морао је прво код министара. Изложио тако шта хоће и да је понио злато за одбрану града. Министри примају злато, обећавају да ће све предузети да се организује одбрана, те да нема потребе да због тога иде цару.
„Све ћемо српско уво уништити,
Од Сарајева па до воде Дрине!“
Када се Мујо вратио у Сарајево са добијеним одобрењем, пјесник наставља објављивање телала:
„Да се јаве добровољно у пандуре,
биће џабе хране и џебане и у злату четири форинте,
Када чуше Сарајлије Турци,
долијеће кусо и репато“.
У ту војску се пријавио и Стојан Јанковић, али под лажним именом Ибрахим Фрцо. Као старјешина војне јединице повео их је на Ступ, гђе је објесио католичке фратре, који су се правдали да нису Срби, већ Хрвати. Када је за ту збрку сазнао цар, наредио је да се престане са вјешањем Срба.
На насловној страни „Политике“ од 6. септембра 1914. писало је: „Црногорци пред Сарајевом, пошто је црногорска војска заузела Фочу и утврђено место Горажде, у своме победоносном наступању заузела је 3.ов.м. утврђено место Јабуку, на северу од Горажда, а 4.ов.месеца варош Рогатицу… Црногорска војска налази се сада на 15 км од Сарајева.“
„У Сарајеву јада и невоља на све стране. Ем се гладује, ем се затвара, интернира, ем се убија, вјеша. Невоља колико хоћеш. Многе породице у Сарајеву једва састављају крај с скрајем. Кад Црногорци и Србијанци дођоше до Пала, заузеше чак и Булоге и бројне висове на Требевићу, у граду настаде невиђена паника, метеж. Код нас се Срба тада испунише срца новим надањима, а још више када се тих дана појавише први авиони над Палама и Сарајевом: француски авиони с француским и српским тробојкама. Док се народ спрема да прослави Лучиндан (30. 10. 1914. године), са Требевића стиже страшна експлозија, дотад нечувена у граду. Свијет се силно испрепадао. То су из авиона бацили бомбу на једну утврду на Требевићу и том приликом је погинуо један швапски стражар.“
Сердар Јанко Вукотић, командант црногорске војске, био је у Палама 5. октобра 1914. године. Он је том приликом долазио до првих борбених линија, уливао при том поуздање својим војницима и официрима. У Сарајеву је тада завладала глад. „Чека се у редовима за комадић кукуруза. Врши се евакуација становништва, углавном долином Босне, па гђе ко стигне и куда ко може. За неколико дана, ко ли возом, ко ли запрежним колима, град оста полупразан. Они који су остали, мало, мало, па погледају према Требевићу, ослушкују шта се тамо дешава, хоће ли се та бујица српско-црногорских војника обрушити низ његове падине. Шта чекате, црн вам образ био!
Због жестоких напада аустроугарских регименти на оба одреда, 12. октобра 1914. године почело је постепено повлачење Дринског одреда на линију Петибор-Јабука-Храњен. Средином октобра готово сва војска је прешла на десну обалу Дрине. Ужички одред послије жестоког окршаја на Гласинцу од 18. до 21. октобра одступио је у правцу југоистока преко Дрине.
Пошто се црногорска војска ускоро морала повући, већи дио српског становништва са подручја Пала повлачи се заједно са војском. Сви они који нису успјели побјећи, били су изложени суровим репресалијама шуцкора (аустроугарска нерегуларна милиција). Пале су потпуно спаљене и опустошене, а на жељезничкој станици Пале, на Каловитим брдима и Корану подигнута су вјешала. Објешена су 54 човјека, док је дио затеченог становништва протјеран у концентрациони логор. Знатан број сеоских породица из Праче, Вијара, Буђа, Подграба, Врхпраче, Горовића, Хоточине, Гласинца, Подроманије и Сочица заустављен је од аустроугарских војника и шуцкора на путу према Дрини, пошто нису успјели да се на вријеме евакуишу преко моста у Горажду. Из те групе на Јабуци је одмах издвојено 48 одраслих мушкараца, који су стријељани. Њихове жене и ђеца одведени су у логор.
Један од најстрашнијих логора био је концентрациони логор у Добоју, кроз који је од децембра 1915. до јула 1917. године прошло више од 45.000 интернираца. „Истине о овом логору су толико потресне и ужасне, да су без преседана и подсјећају на страву и пакао Јасеновца и других познатих фашистичких логора у Европи у Другом свјетском рату.“Тачан број уморених у овом логору (углавном стараца, жена и ђеце, највише из југоисточних дијелова Босне и Херцеговине), вјероватно никада нећемо сазнати, а према незваничним процјенама износи преко 10.000. Досадашње публикације о добојском логору наводе више од 1.000 имена идентификованих жртава, међу којима више од 230 имена људи са подручја данашње општине Пале.
„Паљани никада више нису пролили суза радосница него тога дана када су угледали стасите Црногорце. Млади, снажни, високи, лијепи, полетни, храбри, већина у народној ношњи. Ко то зна колико се јањаца окретало на ражњу, а око њих се коло витлало, пјевало. Били су то дани за незаборав. Да ли има ишта топлије од братског загрљаја? Када су се враћали, Црногорци су нам рекли: „Ко не жели да поново живи у ропству, нека иде пред нама за слободну Црну Гору!“ Тако је било, војска је штитила нејач и ишла иза непрегледних колона. Паљански крај, је остао готово пуст, мноштво народа преко Горажда нашло се на безбједној територији. Једна повећа група Паљана је у Буковицу, сјеверозападно од Пљеваља. Ту су их домаћини братски дочекали и смјестили у своје домове, гђе су остали све до средине зиме, 1916. године, када једног дана ето знаних старих крвника шваба, и овђе нас нађоше. Један дио нејачи одведоше у логор у Добоју, или у Арад, групе на присилни рад или под оружје у њихове регименте, а треће поубијаше“, свједочио је Благоје Фуртула, Мојсију Ђерковићу у књизи Пале и Паљани.
