ФОЧА – Вјерски референт Врховног штаба Југословенске војске у отаџбини /ЈВуО/ и исповједник генерала Драгољуба Михаиловића, свештеномученик Будимир Соколовић из чувене фочанске свештеничке породице која води поријекло од патријарха Макарија и великог везира Мехмед-паше Соколовића, подијелио је мученичку судбину војске без гроба.

У мају 1945, након званичног завршетка рата и без права на суђење, заједно са хиљадама краљевих војника из Србије трагично је окончао овоземаљски живот у једној од јама код Миљевине.

То што су војнике одане православљу, краљу и отаџбини убили разоружане, без саслушања и права на одбрану, као да није било довољно, па су им њихови џелати „у име народа“ одузели и право на сахрану које је и вјерско и људско.

Не само да се нису смјели оплакивати, већ као да никада нису постојали, нису се смјела помињати ни њихова имена, а посебно не кукавички начин на који су погубљени.

Све је прекривено гвозденом завјесом ћутања, јаме су касније додатно загрнуте јаловином из оближњег рудника и на причу је стављена тачка – бар су тако мислили егзекутори.

Заслијепљени мржњом, превид‌јели су ријечи из Јеванђеља: „Ништа није скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати“.

Тачно шест деценија касније, 15. маја 2005. године у Манастиру Житомислић обављена је свечана канонизација свештеномученика дабробосанских, међу њима и двојице фочанских светитеља – Будимира Соколовића и Момчила Гргуревића који је на сличан начин страдао у новембру 1945. у Челебићима код Фоче.

Претходно су, у септембру 2004, на једној од локација у Миљевини, заједно са костима још двојице свештеника из Србије, пронађени посмртни остаци вјерског референта Врховног штаба краљеве војске. Поред његових костију нађен је дрвени крст, свештеничка књига „Требник“, бочица светог мира и остаци епитрахиља. То је било његово једино оружје – и у миру и у рату.

Свети Будимир био је током Другог свјетског рата вјерни пратилац и духовник генерала Михаиловића, о чему говоре и бројне фотографије ратног фотографа Александра Симића, чији се негативи данас чувају у Музеју Југославије у Београду. Тако је 1943. године забиљежена прослава Дражине крсне славе Никољдана, а на једној од слика Будимир заједно са својим командантом ломи крсни колач.

Сачуване су и фотографије прославе Васкрса 1944, као и сусрета са америчким пилотима спасеним у мисији „Халијард“ које имају изузетну вриједност, а на којима је забиљежено и руковање Будимира са командантом америчких војника.

БУДИМИРОВИ ПОТОМЦИ У АМЕРИЦИ

У САД чије је пилоте у Другом свјетском рату Будимир спасавао, данас живе његови потомци. Старији син Василије, који је као и он био свештеник, емигрирао је из Југославије у САД 1966, а потом и млађи Владимир са супругом Ериком и мајком Десанком 1972. године.

Будимирови синови имали су тешко одрастање у Југославији, под сталном контролом и терором Удбе, али њихова мајка Десанка је све то достојанствено подносила и не скрећући са пута свог супруга, успјела је да их подигне у духу православља и оданости Цркви.

Млађи син Владимир Соколовић, који живи у Питсбургу, прича за Срну да је његова мајка, као супруга свештеника који је „одступио са четницима у непознатом правцу“, морала имати дозволе за кретање да би могла било куда путовати по Југославији. У породичној архиви сачувао је дозволу за пресељење из Пожеге, гд‌је су у току рата били у избјеглиштву, код њених у Мостар.

„За време боравка у Пожеги именована је била владања и понашања доброг, није сарађивала са окупатором и њиховим помагачима. Њен муж Будимир приликом одступања окупатора и четничких одреда отишао је са њима у непознатом правцу“, наводи се између осталог у „иселници“ коју је Десанки 1946. године издао Општински народни одбор у Пожеги.

Из Мостара, Десанка је са д‌јецом преселила у Загреб код тетке.

„Мама је била веома побожна жена и нас је исто тако одгојила у вјери нашој – српској, православној. У комунистичкој Југославији ниси смио да кажеш ништа од онога што је истина, због тих разлога смо и изашли из земље. Одмах послије рата били смо под великим притиском, под контролом Удбе, због чега нас је мајка преселила у Загреб да нам се мало изгуби траг. Хвала Богу да смо срећно изашли из земље, да смо могли да одгајамо д‌јецу у побожном духу“, каже Владимир.

Он је у Загребу студирао економију, а у САД је завршио машински инжењеринг. Са супругом Ериком из Словеније, има двије ћерке, Наташу и Александру, и сина Будимира, који поносно носи име свог деде Христовог свештеномученика.

„Рођен сам у јануару 1941. у Мостару, гд‌је је мајка отишла код својих да се породи због бољих медицинских услова. Исте те године, када је почео рат, усташе су нас из Добруна одвеле у логор у Славонској Пожеги, ја сам био беба од неколико мјесеци. Из тог логора су нас срећом иселили за Србију, отац је послије добио службу у Ужицу одакле се придружио Дражи као вјерски референт Главног штаба“, прича син Владимир.

БУДИМИРА РУКОПОЛОЖИО МИТРОПОЛИТ ПЕТАР, ПРВА ПАРОХИЈА ЧАЈНИЧЕ

Будимир је, наводи његов син, 1931. године завршио Богословију у Призрену, а у мостарској Цркви Свете Тројице, 22. јула 1932. године вјенчао се са Десанком Балабан из Мостара.

Потом га је за свештеника рукоположио митрополит дабробосански Петар /Зимоњић/, који ће као и он мученички пострадати.

Фоча и Чајниче су 1931. године изузети из Херцеговачке и припојени Дабробосанској епархији, а Будимир је прву парохију 1932. године добио у Чајничу.

Наредне године је премјештен у Добрун, као парох цркве Успења Пресвете Богородице, која је данас манастирска црква.

Владимир није могао упамтити оца, али су му мајка и они који су познавали Будимира, причали да је био брижан пастир и да је уживао велики углед међу парохијанима.

„Мајка нам је причала да је био добре ћуди, не само мајка, сјећам је да је и наш рођак Дејан Шиниковић, који је у Њемачкој био доктор анестезиолог, причао за оца да када би ишао да свети водицу по кућама, а углавном су то биле сиромашне породице, никада ништа није узимао, већ би д‌јеци носио бомбоне, сви су га много вољели“, наводи син Владимир.

У Кливленду живи Будимирова унука Мирјана Дамљановић, ћерка од старијег сина Василија, који је рођен 1938, а преминуо 2015. године.

Она за Срну прича да је њен отац у тешким годинама након рата морао да прикрије своје поријекло, па је узео друго презиме – Миловановић, са којим је студирао богословију у Београду, да би потом под тим именом 1966. емигрирао из Југославије у Америку.

„Након рата, Васко, Владимир и њихова мама преселили су у Загреб код тетке, јер су морали да се склоне да их не би убили, они су им рекли да ће их убити. Тата је одрастао у Загребу, а потом је у Београду уписао Богословски факултет под другим презименом, само је декан знао да је он Соколовић, сви остали су га знали као Миловановић. И када је овд‌је дошао још увијек није био Соколовић и тек када сам се ја родила 1970. године вратио је презиме Соколовић“, прича Мира, која је по занимању психолог, а води и д‌јечији црквени хор.

Василије Соколовић је по доласку у САД, у савезној држави Индијани, у граду Герију код Чикага, дириговао црквеним хором „Карађорђе“. У том хору је пјевала и Загорка Витковић, Американка поријеклом из Билеће, која ће постати његова супруга. За свештеника га је 1970. гоидне рукоположио владика источноамерички и канадски Сава.

Занимљиво је да су отприлике у исто вријеме у САД емигрирали и у истој цркви Васкрсења Христовог у Стубенвилу у Охају, служили потомци двојице свештеномученика из Фоче – Василије Соколовић, син Свештеномученика Будимира, и Недељко Гргуревић, братанац Свештеномученика Момчила.

Василије је, прича његова кћерка, био мали када му је отац убијен, а у сјећању му је остало да је много волио коње и да је био одличан јахач. Посебно му се урезала слика из рата када је једног дана Будимир на коњу дојахао кући, гд‌је су живјели као избјеглице.

„Загрлио је Василија и Влада и рекао им – ви сте мој живот, тата се тога сјећао“, каже Мира.

Деда Будимир је био и музички образован, додаје његова унука, па би након службе у цркви у Добруну народу у порти често свирао виолину.

„Волио је да свира виолину и што ми је интересантно, како ми је тата причао, када би послије службе пили кафу свирао је напољу док су се људи дружили“, присјећа се Мира очеве приче о д‌једи Будимиру.

Соколовићи у Америци поносни су и срећни што је Будимир проглашен за свештеномученика.

Свечаност канонизације у мају 2005. године у Житомислићу предводио је патријарх српски Павле.

„Цијела фамилија је била, било је веома узбудљиво. Нисам никад мислио да би тако нешто могло да се деси, да ће да се заврши тај вражји систем, та изгубљена историја“, каже Владимир, поносни син светог Будимира.

И унука Мира истиче да је свечани чин канонизације за све њих био нестваран.

„За нас је то било невјероватно, да је тата након свега то дочекао. Митрополит дабробосански Николај је тада звао тату када су пронађене мошти, тата је био ван себе. Толико година ми смо се молили за деду, а сад он може да се моли за нас- ми се сада молимо Светом Будимиру да се моли за нас“, прича унука Мира.

Главни свештеник Врховне команде ЈВуО, што се може вид‌јети са сачуваних фотографија из рата, на шајкачи је носио крст уоквирен ловоровим вијенцем – симбол страдања и васкрсења. Исти крст на којем је, попут Христа, и због Христа, Будимир разапет и мученички страдао.

И исти Христов вијенац вјечног живота који псалмопјевац Давид помиње када каже: „Непријатеље ћу његове обући у срамоту, а на њему ће цвјетати вијенац његов“.

Од 2005. године, у календару Српске православне цркве, 11. јула по новом календару, односно 28. јуна по старом, молитвено се прослављају Свештеномученици дабробосански и милешевски, међу којима и Свештеномученик Будимир Соколовић.

СВЕШТЕНИЧКА ТРАДИЦИЈА НАСТАВЉЕНА И У АМЕРИЦИ

Будимиров унук, Мирјанин брат, Теодор Соколовић данас је ђакон у Чикагу и 43. је свештено лице међу Соколовићима, још од патријарха Макарија.

„Будимир је био 41, мој отац Василије 42, а брат Теодор 43. свештено лице из наше лозе“, поносна је Мира на своје поријекло.

Тиме је настављена породична традиција, коју је још половином 16. вијека започео први патријарх обновљене Пећке патријаршије Свети Макарије Соколовић, а наставили патријарси Антоније, Герасим и Саватије.

Како то памти породично предање, мајка потоњег Мехмед-паше Соколовића, када су јој Турци насилно одвели сина зарекла се да ће свака генерација Соколовића дати православног свештеника.

НЕСПОРАЗУМ ОКО МЈЕСТА РОЂЕЊА

За Будимира Соколовића чак и у Фочи мало ко зна да је из некадашње фочанске Српске вароши, из свештеничке породице која стотинама година живи у том крају.

У више званичних извора, пише да је рођен 1910. године у Тегарама код Сребренице, и да је, што је нетачан податак, завршио Богословију на Цетињу.

С обзиром на то да су матичне црквене књиге у Фочи уништене 1945. није лако пронаћи вјеродостојне податке о његовом рођењу.

Његови потомци у Америци знају да је рођен 5. априла 1910. у мјесту Тегаре, за које никад нису ни постављали питање гд‌је се налази, јер су сматрали да је код Фоче у којој и данас живи њихова родбина.

Син Владимир наводи и податак да су Будимирови родитељи Лазар и Даринка цијело вријеме живјели у Фочи, гд‌је су држали хотел, односно мање преноћиште.

У фочанској матичној служби могу се наћи подаци да су у Фочи рођени Будимиров отац Лазар 1870, мајка Даринка, из фочанске породице Зечевић, 1884. и сестра Рада 1906. године, која се удала након рата, па је тада и дала податке о себи и родитељима.

На фочанском гробљу Божовац налази се споменик Будимировог три године млађег брата Сократа, на којем пише да је рођен 1913. у Фочи, а преминуо као ђак Гимназије у Сарајеву 1930. Ту су, према казивању Будимирових рођака из Фоче, сахрањени и његови родитељи, али не постоји надгробни споменик, а дрвени крст је иструлио.

Из свега се могло закључити да је Будимир, чији су сви чланови породице рођени у Фочи, и то сестра четири године прије, а брат три године послије њега, могао бити рођен ван ове општине само неком случајношћу, а онда се појавио податак из матичног уреда у Добруну, до којег се дошло накнадним увидом у оригиналне матичне књиге, који би могао разријешити дилему.

Како пише у књизи умрлих, на основу рјешења Среског суда у Вишеграду, 3. августа 1957. уписано је да је свештеник Будимир Соколовић рођен у Фочи 1910. године, а преминуо у Добруну 15. маја 1945. године.

Умрли лист издат је на захтјев његове супруге Десанке, а то што је мјесто смрти погрешно уписано није случајно, јер се тада није смио помињати злочин код Миљевине.

Може се само претпоставити колико је Десанка имала храбрости и одлучности, па да се за право на достојанствену смрт свог супруга и упис у књигу умрлих избори путем Среског суда.

Забуну у свему ствара назив села Тегаре, који у више извора стоји поред његовог имена без додатних података о срезу или општини, а које наводе и његови потомци. Село са тим именом постоји код Братунца и код Рудог.

У непосредној близини Српске вароши у Фочи, у којој су Соколовићи живјели у вријеме Будимировог рођења, налази се село Врантегови, па није искључено да је због сличности двије ријечи замијењен називом Тегаре.

Фочак Сииша Ћебовић, чија је породица у кумовским везама са Соколовићима, каже да су добро познавали Будимирову сестру Раду, која је након удаје живјела у Београду.

Он тврди да је Будимир рођен у Фочи, највјероватније у Врантеговима, а да је грешком уписано Тегаре.

У овом кратком истраживању тачног мјеста Будимировог рођења треба, ипак, оставити резерву, док бар још један вјеродостојан извор, било црквени, било државни, не потврди оно што пише у добрунском матичном уреду – да је рођен у Фочи.

У свему је неспорно да је Будимир из фочанске породице и да је одрастао у Фочи, а уколико је заиста рођен у селу код Братунца или код Рудог, то је могло бити само игром случаја, сматрају и његови потомци у Америци и родбина у Фочи.

Не треба искључити ни могућност да је његов деда био свештеник са парохијом код Сребренице, па да су се родитељи привремено затекли у том крају.

Син Владимир наводи и да је, према казивању његове мајке, у кожу укоричена породична књига, стара неколико стотина година, а у којој је било записано породично поријекло, у рату изгорјела у кући у Добруну.

У тој кући за вријеме рата Нијемци су имали складиште муниције и у паљевини је све уништено.

ЗАВРШИО БОГОСЛОВИЈУ У ПРИЗРЕНУ

У Богословији на Цетињу не постоје подаци да је ту школу похађао Будимир Соколовић, али зато постоје у Богословији у Призрену. На списку богослова који су завршили школу у Призрену 1931. године, под бројем 958 У пише име Соколовић Будимир, што се поклапа са подацима које наводи Будимиров син Владимир.

(www.palelive.com / Срна)