Глођаје – пријатељи Карађорђа, значајни за градњу цркве Светог Николе

ФОЧА – Српска варош изнад шехера Фоче вијековима се одупирала исламизацији и сили Османског царства, држећи се чврсто православља, а једна од породица која је у 19. вијеку допринијела њеном економском успону, тиме и културном и просвјетном препороду фочанских Срба, били су Глођајићи, велики родољуби и пријатељи са Карађорђем и Милошем Обреновићем, те вјешти трговци са пословним везама и на Истоку и на Западу.

Породица Глођајић или Глођаја, како се на неким мјестима у историјским изворима називају, поријеклом је, као и велики број фочанских породица, из племена Дробњак у некадашњој Херцеговини, а данас у Црној Гори.

У књизи Стојана Караџића и Вука Шибалића „Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло“ наводи да су фочанске Глођаје из села Доња Бијела у данашњој општини Шавник. Огранак су братства Милошевића – презиме којим се данас у Дробњаку нико не зове, а из којег су настале бројне дробњачке породице.

„Негд‌је у другој половини 18. вијека Никола Глођаја, због неког убиства, ускочи у Пљевља, бојећи се крвне освете, а одатле почетком 19. вијека пређе у Фочу. Никола је имао синове Андрију и Радована. Њихови потомци живе у Фочи. Славе Ђурђевдан, а прислужују Усјековање Светог Јована“, наводи се у тој књизи.

Српски историчар Андрија Лубурић у књизи „Дробњаци – племе у Херцеговини“ 1930. године прецизира да је Никола Глођаја из Дробњака у Пљевља „због крви ускочио“ 1780. године, а да је са синовима Андријом и Радованом у оближњу Фочу прешао 1804. године.

Лист „Хрватска пошта“ из Вараждина оставио је траг о животу Андрије Глођајића из Фоче. Тај лист 1898. године преноси вијест под насловом „Висока старост“ у којој наводи да је у Фочи преминуо трговац Андрија Глођаја, који је у вријеме ослобођења Србије од Турака од 1806. до 1812. године био у тијесном пријатељству са Карађорђем, као и у трговачким везама са Будимпештом, Бечом и Паризом.

„Све до своје смрти бијо је крјепак и здрав, те су га непосредно још прије смрти вид‌јели пролазити улицом и радити у своме дућану, који је сам водио“, пише „Хрватска пошта“.

ДУГОВЈЕЧНИ ГЛОЂАЈА ЛИЈЕЧИО СЕ ГЛАДОВАЊЕМ

Занимљив разговор са Андријом Глођајићем забиљежио је фочански учитељ Марко С. Поповић, који се потписивао псеудонимом Родољуб и објавио га у чланку „Братска писма“ у новосадском листу „Женски свет“ 1899. године. И он је потврдио да се Андрија познавао не само са Карађорђем, већ и са Милошем Обреновићем, а овај текст преноси и Мишо Тодовић у књизи „Хрестоматија текстова о Фочи“.

Поповић наводи да је угледни старац Андрија Глођаја умро у августу 1898. године у 117. години живота.

„Ко га није видио, не може вјеровати да овако стар човјек може здрав бити. Његове јагодице на старачким образима, све до пред смрт румениле су се и тако је изгледао као да је превалио шездесету – као да није оставио за собом преко сто година. Али, чудна су д‌јела Господња, слава му!“, пише Родољуб.

Учитељ појашњава да се Андрија родио у Пљевљима, па се као дијете са родитељима доселио у Фочу, која је у то вријеме била на гласу због трговине, а тада је још цвјетала трговина у српској Атини у Дубровнику.

„Фоча је било прво трговачко мјесто у БиХ. Из Дубровника кроз Фочу био је главни пролаз за Исток. Покојни Андрија када је постао трговац, био је заузетан /предузетан/ човјек и радин /марљив, који пуно ради/, те је трговао по Шумадији. Његова роба, осим на Истоку, стизала је у Беч, Берлин и у Париз. Лично је био познат са Карађорђем и Великим Милошем“, наводи фочански учитељ, такође родом из Пљеваља.

Родољуб даље пише да му је Ацо Андрија, како је свак у Фочи звао старог Глођају, приповиједао да никада није био много болестан, јер је био умјерен у јелу и пићу, да га је Бог снажио и чувао, али да се и сам знао чувати.

„Како сам добивао на роби, често сам зијањивао тако, да би слапчина човјек постао просјак и себи би живот прекратио, али ја никада нијесам на зло помишљао“, рекао је Андрија учитељу, додајући да је био вазда при себи, раноранилац, слободан, весео и задовољан.

„Могу ти рећи, господине учитељу, да никада доктора зовнуо себи нијесам“, причао му је старина.

Андрија је истицао да је увијек слушао своју савјест, која му је зборила: „Овако ради и никако другачије“, те да се никад није преварио, а занимљиво је како се сам лијечио.

„Када би ме што забољело, не бих по два-три дана ништа окусио, осим ако бих ожеднио, попио бих чашицу шљивовице, коју сам собом испекао… И тако, по два-три дана уздржао бих се од јела и пића и увијек сам иза тога здрав и крјепак бивао. Од малена д‌јетета пазио сам на се и чувао сам се прекомјерна живљења, а рад ми је снагу давао“, причао је Андрија.

„СВОЈ РОД И СВОЈ РАД ИСТИНИТО ЉУБИ“

Андрија даље приповиједа да се многи људи када дођу у неприлику и оскудицу одају пићу, пропију се и пију свој рад, своју срећу и своје здравље убијају, те да се и он суочавао са тешкоћама у животу, али је, како каже, вазда при себи био.

„Ради као да ћеш сто година живјети, а моли се Богу као да ћеш сјутра умријети – ова народна пословица злата вриједи“, говорио је Глођаја.

Учитељу је пожелио добро здравље, дуг живот, да за опште добро увијек спреман буде и да младеж, као и до сада, води стазом народном и хришћанском.

„Док си жив, вјеру своју поштуј, народност српску љуби, Богу се моли, буди расположен, немој се љутити на свашта… Буди умјерен, чувај своје здравље, свој род и свој рад истинито љуби, немој лијен бити, јер лијен човјек готова је болест и пропаст. И, ништа нема горе од лијена човјека“, поручио је Ацо Андрија Глођаја.

Мада се у књигама о Дробњацима напомиње да није познато откуд назив Глођаја, можда би се објашњење могло потражити управо у овом Андријином начину лијечења – гладовањем, захваљујући којем су били дугог вијека. Могло би се рећи да се побожна породица Глођаја придржавала Христових ријечи из јеванђеља и његове поуке: „Небо и земља ће проћи, а моје ријечи неће проћи. Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да дан онај не наиђе на вас изненада“.

ДОПРИНОС ДРОБЊАКА ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ И КАРАЂОРЂЕВОЈ БОРБИ

То што је Андрија Глођајић био Карађорђев пријатељ не треба да чуди, имајући у виду да су Дробњаци одржавали присне везе са српским вождом, који их је цијенио као велике јунаке. У сталном рату и сукобу са Турцима, који у Дробњаку никада нису лако могли харач покупити, ово херцеговачко племе са великом радошћу је дочекало подизање Првог српског устанка и одмах се одазвало Карађорђевом позиву.

„Удружени са те, а ми са ове стране и састаће нам се војске у Сарајеву… Зато, љубазна браћо моја, сједините ваше оружје са нашим и гоните љутог непријатеља нашег, пак ћемо бити слободни“, пише дробњачким и пивским војводама Карађорђе у августу 1804. године.

Дробњаци су се дигли на оружје, а нису се смирили ни након тешког пораза који им Турци предвођени Сулејман-пашом Скопљаком нанесоше у новембру 1805. године у селу Пирни До у Пиви, када гине војвода Стојан Караџић.

Настављају са сталним нападима на Турке, везујући за себе знатне турске снаге, чиме су дали велики допринос Карађорђевој борби. Група пробраних јунака из Дробњака 1806. године прелази у Србију, прикључује се Карађорђевој војсци и учествује у ослобођењу Београда. До новог сусрета Дробњака са Карађорђем долази 1809. године у Сјеници.

На Петровдан те године Дробњаци су заједно са устаницима из Србије разбили Турке на Златибору и гонили их све до Пљеваља, подсјећају Стојан Караџић и Вук Шибалић у књизи „Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло“.

ГАЗДА РАДОВАН ГЛОЂАЈА – ЗЛАТНИ ЗАМОТУЉАК И МУФТИЈА

Ова породица била је веома утицајна не само међу фочанским Србима, већ и међу Турцима. Андријин брат Радован Глођајић, а то се сазнаје на основу података из љетописа Храма Светог Николе, половином 19. вијека одиграо је кључну улогу у подизању велељепне цркве у Српској вароши у Фочи. Изворни љетопис је уништен у Другом свјетском рату, али га је д‌јелимично реконструисао свештеник Боривоје Косорић на основу казивања Николе Попадића, дугогодишњег црквењака. Наводе из љетописа у својој књизи „Српска православна црква у Фочи“ пренио је свештеник Ранко Билинац.

Када су фочански Срби, посредством херцеговачког владике Григорија и Цариградске патријаршије, а уз помоћ царске Русије, успјели од султана и Високе порте да издејствују дозволу за градњу цркве, испријечили су се домаћи муслимани, који су себе, наводи Билинац, у то вријеме звали Турцима.

Најрадикалнији дио муслиманског становништва није могао да се помири са чињеницом да ће три и по вијека након што су фочанске цркве порушене, град на Ћехотини и Дрини поново добити православну цркву, и то не малу и обичну, него велику и раскошну.

Пријетили су да неће дозволити њену градњу и да ће поубијати неимаре. Тада је Радован Глођајић, који је био лични пријатељ фочанског муфтије и са њим одржавао пословне и трговачке везе, добио задатак да га упозна са проблемима у вези са градњом цркве, али и да га дарује, тачније подмити, добром свотом дуката које су између себе прикупили фочански Срби, да би њихова молба уродила плодом.

Газда Радован је повјерени задатак успјешно обавио, пренијевши муфтији страховања Срба и предавши му дукате, али не директно у руке. При одласку је из свог прслука извадио златни замотуљак и ставио га под шиљте /душечић за сједење/. Након тога, муфтија је сазвао састанак у Царевој џамији, на којем је миралај – турски војни командант у Фочи, запријетио домаћим Турцима да не смију ометати градњу цркве.

„Ко од вас мисли да смета мајсторима и Србима да праве цркву нека се алали са својим харемом, па нек онда дође да забрани да се црква прави. Изнијећу топ горе на брдо виш` цркве и у топ метнути ланац, па ће вас од‌једанпут по 50 бити мртвих, а моја војска ће вас опет из пушака бити“, запријетио је миралај окупљеним муслиманима из Фоче.

Све то је слушао газда Радован, којег је муфтија по договору сакрио у својим одајама, како би га увјерио да ће учинити све да помогне Србима.

Упркос овој пријетњи војног команданта, када су почели радови Турци су наоружани кренули на раднике, али су наишли на стрељачки вод аскера /турских војника/, па су морали устукнути гунђајући: „Власи потплатили миралаја, он би нас побио“.

Градња прелијепе цркве са 12 мањих и једном већом куполом – тако да је наликовала на небеску лађу, завршена је 1857. године, када је црква освештана, али без звоника. Опет је важну улогу имао газда Радован Глођаја, јер је звоно, које је добављено из Трста, скривано у његовој магази све док Турке нису замијенили Аустроугари 1878. године, када је звоно подигнуто на дрвени звоник у порти цркве. Аустроугари су те године уклонили 12 куполица и оловни покривач са крова цркве, уз образложење да су куполице напукле под тежином олова.

Описујући Храм Светог Николе у Фочи, Алија Бејтић 1957. године износи податак да је „подизању тог објекта много допринио нарочито фочански трговац Радован Глођаја“, па се може претпоставити да је, уз описани догађај са муфтијом, био и један од већих приложника, односно задужбинара цркве, заједно са другим виђенијим фочанским Србима.

Бејтић у свом д‌јелу наводи и да је у фочанској цркви, осим икона новије израде на икосностасу, видио и неколико посебно вриједних и оригиналних старих.

„Двије од њих поклонила је цркви фочанска трговачка породица Глођаја“, пише Бејтић.

Сада је познато да фочанска црква у својој ризници посједује иконе из 17. и 18. вијека, изузетне умјетничке вриједности, а једна од њих је стара икона Светог Ђорђа, која се налази на владичанском трону фочанске цркве. Могуће да је то једна од двије иконе породице Глођајић, које помиње Бејтић, с обзиром на то да је Ђурђевдан њихова крсна слава.

Насљедници Андрије и Радована наставиће да се успјешно баве трговином и да материјално богатство улажу у просвјећивање српског народа, па ће крајем 19. и почетком 20. вијека бити међу водећим националним и културним радницима у Фочи. Посебан допринос дали су раду Српског црквеног пјевачког друштва „Свети Сава“, једног од првих таквих друштава у БиХ, основаног 1885. године.

Њихове куће у Ћерезлуку и Горњој чаршији национални су споменици културе и изузетно вриједно културно-историјско насљеђе с размеђа турског и аустроугарског периода владавине.

Упркос зубу времена, куће Глођаја и данас одишу господством и одсликавају почетке градске културе живљења у Фочи, уз испреплетаност утицаја Истока и Запада.

(www.palelive.com / Срна)