Огласи
„Позориште је мјесто које лијечи, мјесто које улива наду, мјесто које нас провоцира на мијењање, мјесто које буди емоције. Да би се догодила хемија, као и у љубави, глумцу је потребна публика, без те синергије бесмислено је бавити се овим дјелом, зато дођите у позориште“.
Глумица Катарина Нинков (32), рођена је у Москви, а одрасла у Републици Српској (Пале) и Србији. Још од првих разреда основне школе истицала се талентом за глуму, плес и рецитацију. Током основношколског и средњошколског школовања учествовала је у бројним културним манифестацијама, представама за дјецу, рециталима, била је полазник и школе за таленте UMS.
Након средње школе уписује Академију умјетности – Слобомир П Универзитет, а затим и мастер студије на Катедри за односе с јавношћу, Факултета за медије и комуникацију у Београду. Тренутно студира на ВГИК-у, једној од најпознатијих академија филмске умјетности у Москви, гдје уз студије глуме и ради.
• Jош у основној школи почела си да се бавиш глумом, учествовала си у представама за дјецу, приредбама поводом празника, разним културним манифестацијама, да ли си већ тада знала да је глума твој позив?
Звучаће кaо клише, али у мом случају, то је једина истина. Од најранијег дјетињства жељела сам да будем глумица и вољела сам да се играм и правим представе за укућане и госте који су били принуђени да погледају барем једну моју тачку.
У основној и средњој школи сам била одличан ђак са широком сфером интересовања. У суштини сам екстравертна, волим људе и контакт, па сам све своје слободно вријеме била на разним секцијама и ваннаставним активностима: драмско-рецитаторска, дебатна секција, хор, глума, школа за таленте… Све је то био резултат моје радозналости и жеље да се изразим, играм, дружим, комуницирам и стварам.
Наравно да се поимање о професији и шта она носи, са временом мијењало, али оно што се задржало као константа то је жеља за игром на сцени и узбуђење откривања нечег новог.
• Како је текао твој глумачки пут?
Развија се и тече својеобразно.Глумцу је глумачки апарат његово тијело, глас, унутрашње биће, дакле неодвојиви дио њега, па је и глумачки развој уско повезан са растом и развојем мене као индивидуе.
Било је разних фаза, као и код свакога, али сам срећна што могу да кажем да сам, уз велику подршку људи који ме воле и оних који су били уз мене у различитим моментима, научила да је најважније да се крећемо напријед без обзира на све потешкоће.
Послије завршене академије, преселила сам се у Београд, завршила мастер из односа с јавношћу, ишла на разне кастинге, играла неке мале улоге у домаћим серијама, радила са дјецом као драмски педагог, као уредник позоришног програма у једном културном центру у Београду, волонтирала и радила на разним догађајима. Све вријеме сам осјећала да се дајем, а да не добијам оно што ми је потребно. Када је почела пандемија, знате и сами да се живот промијенио. И ту се појавило много времена за интроспекцију, која је довела до одлуке да наставим школовање. Добила сам стипендију и имам срећу да тренутно живим и стварам у Русији.
• Провела си неколико година у Београду, колико је било тешко снаћи се у њему, упознати и град и људе, али и пронаћи ангажмане за рад?
Београд је одувијек мој град, то је град у коме је одрастао мој отац, у коме сам провела дио дјетињства и природно је било да му се у неком тренутку вратим. Тако је и било, уписала сам мастер студије и почела нову етапу у животу. Посебно су у мом послу, осим талента, важни контакти. Процес прилагођавања је трајао и не могу да кажем да је било једноставно. Све вријеме сам осјећала да ми нешто недостаје, а нисам умјела то да артикулишем.
• Већ неко вријеме живиш у Москви, говориш руски, радиш, како је дошло до тога да из Београда, односно са Балкана уопште, одеш у Русију?
Рођена сам у Москви, али сам се са породицом деведесетих вратила на Балкан. Говорила сам руски, али с обзиром да смо у кући говорили само на српском језику, руски сам сасвим заборавила. Са годинама расла је жеља да се вратим у Москву и да осјетим атмосферу родног града. Вукло ме је и тако се догодило да сам добила стипендију за наставак школовања на ВГИК-у, најстаријој филмској академији у свијету, и ријешила да искористим ту прилику, да се развијам, а да живим у најдражем граду. Могу да кажем да је једна од најбољих одлука у мом животу одлука да се осмјелим на тај корак.
• Да ли си знала језик прије него што си отишла?
Нисам уопште говорила руски. Моја стипендија укључује једну припремну годину, тј. годину када сам од нуле учила руски језик и спремала пријемни на руском. Највећи шок је био када сам дошла на институт и упала у наставни процес. Само ћу рећи да су заиста потребни велика љубав, не само према послу, већ и према људима, одрицање, труд, воља и рад да се за тако кратко вријеме освоји језик, уклопи у средину и на крају изађе на сцену или пред камеру. Не смијем да заборавим подршку и помоћ професора и колега. Никада нисам доживјела никакву непријатност или дискриминацију због тога што сам странкиња.
• Колико се разликује систем рада у Москви од рада у Београду, што се тиче глуме, филма, позоришта?
На нашем простору, Београд је највећи центар коме сви теже, тако је и Москва центар Русије, с тим што не смијемо заборавити однос величина. У Русији се позориште веома поштује и воли. Сама Москва незванично има преко 300 позоришта. Феноменална је могућност да свако вече можеш да изабереш неку представу за себе, баш по свом укусу. Ово је огромно филмско тржиште и много се снима, индустрија је развијенија и глумац заиста има више могућности да ради.
• Да ли си морала да научиш неке нове вјештине да би радила ту?
За мене је учење језика била прва вјештина коју сам морала да освојим. Прошла сам кроз руску школу и наравно да постоји разлика. Овдје сам имала могућност да се упознам са другим методима глуме, осим, наравно метода Станиславског који је основа и код нас. Метод Михаила Чехова који пролазе многи холивудски глумци, тренинге биомеханике Мејерхољда, школа маске Жака Лекока… Оно на чему сам захвална су професори, вансеријски умјетници и људи који се максимално труде да ти пренесу знање и да те науче да користиш свој глумачки апарат.
• Шта за тебе значи глума?
Љубав и позив.
• Да ли радије радиш представе у позоришту или си више окренута снимању филмова и серија?
Идеална комбинација је и позориште и снимања. То бих себи пожељела.
• Какви су твоји планови за будућност?
Сви увијек питају за планове и увијек ми у глави одјекује реченица „Ти планираш, а Бог ти се смије“. Имам неке жеље, неизговорене циљеве и вољу да радим и да се трудим, а плану који Господ има за мене, вјерујем и препуштам му се.
• Шта би поручила младим глумцима из Републике Српске и Србије?
Колегама, мојим културним саборцима, поручила бих да знам да није једноставно и да се сви боре за свој комад неба и хљеба. Желим свима што више прилика, пројеката како у театру, тако и на филму.
Свима бих пожељела да чешће посјећују позориште, јер је то једно од малобројних живих мјеста гдје се детектују и именују проблеми друштва. Позориште је мјесто које лијечи, мјесто које улива наду, мјесто које нас провоцира на мијењање, мјесто које буди емоције. Да би се догодила хемија, као и у љубави, глумцу је потребна публика, без те синергије бесмислено је бавити се овим дјелом, зато дођите у позориште.
(www.palelive.com / Катарина Фуртула)
