Огласи
Испод сурових стијена Романије и тихих брда која се шире према долини, лежи село Мокро. Од давнина, Мокро је било кључна станица, прво за римске војнике, потом за караване дубровачких трговаца, касније караване који су ишли ка Истанбулу, док су из прикрајка вребали хајдуци – „јунаци планина“.
По једној легенди која се дуго препричавала, ту је Мелек Ахмет-паша стао, а затим ријешио да кроз тврде стијене провуче четири кочије. Није било силе да се тако нешто учини – друм је био стрм, литице оштре као нож, а коњи су у страху стезали копите о камен. Али паша је наредио. Људи су копали, сјекли стијене, ломили точкове и запрегу. Најзад, једне магловите зоре – четири велике кочије су прошле кроз кланце Романије, превалиле опасну стазу и спустиле се у Мокро, остављајући утапкан траг у камену који ни вријеме није могло да избрише.
Послије тога, како то већ бива, на том мјесту подигнуто је пет ханова и једна џамија. Ханови су били од дрвета, а у њима су коначили уморни путници, трговци и бегови, у истим собама, под истим кровом. Када би каравани кретали из Сарајева, товарећи на мазге и кола све што се у чаршији продати могло, знало се – онај ко стигне до Мокрог, тај је пребродио прву велику препреку. Јер ту су путници први пут предахнули, први пут се сусретали са планином у њеној пуној сили.
Кажу, ово мјесто било је чувено не само у Босни, ни само у Цариграду, већ чак и у даљем свијету, у далекој Персији.
Народ је живио од шуме, од јела и букве што су расли у недоглед, од стабала што су падала под оштрим сјекирама и завршавала као грађа у Сарајеву, чак и даље, у царским варошима гдје се није знало одакле је дрво, али се знало да је добро. По путевима се могло видјети како људи воде натоварене коње и магарце, гломазне греде везане ужадима, кладе што су стрпљиво чекале да се сурвају низ планину до првих ријечних сплавова.
Кад су Аустроугари стигли, није било више као прије. Друмови су остали исти, али су на њих стали људи који су све мјерили, записивали, утврђивали гдје шта припада. Гдје су некад пролазили каравани под будним оком хајдука, сада су се дизали стражарски логори и карауле, мали војни пунктови поред пута што излази на Црвене стијене. Нису били многобројни, али довољни да сваки пролазник зна – сада овуда влада неко други и хајдука више не смије бити.
Највећа промјена није била у оружју ни у војсци, већ у ономе што је дошло с њима – гвожђе, пруге и машине. Шумско благо Мокрог – дрво – покренуло је индустрију.
Једна од првих организованих пилана након Аустро-угарске окупације је била на потоку Сињево 1878. године. Пилану поточару је подигао Стјепан Вуковић из Мокрог. Убрзо потом је у Мокром 1880. године организована прва шумарска служба. Радио је Феликс Хилишер, шумарски асистент и Јозеф Капленик, надлугар. Земаљска влада је расписивала лицитације за јавну продају четинарског и буковог дрвета у шумама Романије. Интересантно је и то да је на ове шуме претендовао и Задик С. Финци са својом пиланом у Палама, јер је због Хаџи Шабановића био потиснут са Равне планине.
Чувши за зелено благо Босне, из цијелог царства су похрлили индустријалци. Тако је на путу који вијуга од некадашње мљекаре у Мокром подигнут хан у тиролском стилу.
Морис Шпицер (Moritz Spitser), мађарски Јеврејин, стигао у Мокро негдје око 1880. године и отворио хан и трговину дрветом, под називом „Moritz Spitzer gastwirt und holzhändler“.
Очигледно је да је Морис знао како привући трговце и путнике – направити станицу на коју ће се сви путници радо враћати, а која ће због свог стила бацити у сјену све старе турске ханове. Није прошло много и у његовом хану се пила најбоља кафа, служило вино, јагњетина и ракија што грије изнутра.
Шпицер је држао и мензилхану (мензил – мјесто за одмор и хане – кућа), гдје су се мијењали поштански коњи, па су вијести од Сарајева према Вишеграду и натраг, путовале преко овог хана.
Крај поштанске епохе за хан се десио 4. јула 1906. године, када је поштански промет предат новоизграђеној прузи. Возови су стигли, друм је остао празнији, па је Шпицерова гостионица почела да губи на значају.
Имућној породици Шпицер 1895. године из хана је побјегао паун – прави, живи паун, са двије кокошке које су га пратиле у том бјекству. Неколико мјесеци касније, у једном запису из Високог стоји да је неки порезник по имену Шпрунг поклонио Земаљском музеју младог пауна, устрељеног у области Сутјеске. Кажу да су га ловци пронашли, изгубљеног, далеко од свог дома, и да је тај паун највјероватније био онај исти што је побјегао из хана госпође Шпицер.
Тако се најпознатија птица из Мокрог, нашла у музеју као егзотичан експонат, те и данас плијени погледе посјетилаца.
Временом је, као и све што једном мора да прође, хан избрисан из судског регистра. Десило се то 31. августа 1917. године, а узрок је била „смрт власника“. Није познато када је прекрасна кућа Мориса Шпицера нестала, али се претпсотавља да је то било негдје између два рата.
Данас, тек двије сачуване фотографије и прича о пауну свједоче о дјелићу живота на каменом друму.
(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)
