Историјски дан за Мокро: Сјећање на освећење православне цркве

Мокрањска парохија основана је 1868. године, а њен је први свештеник био Коста Новаковић, син свештеника Ристе хаџи-Новаковића, званог Конте, који је до тада опслуживао парохију паљанску, мокранску и прачанску. Коста је служио од 1868. до 1899. године, а у његово вријеме 1895. године изграђен је парохијски дом у Пустопољу.

У парохијском дому је први пут одржавана настава из вјеронауке, коју је одржавала Костина кћерка Јокица Новаковић-Поповић. Поред вјеронауке, она је учила омладину и писмености, те је према томе Јокица била прва учитељица у мокрањском и паљанском крају.

Интересантно је и то да је Основна школа у Мокром основана 1895. године и звала се Српска народна основна школа. Врло вјероватно је да је била смјештена у парохијском дому, а њом је руководио црквено-школски одбор, који је прикупљао добровољни прилог од српског народа за издржавање српских учитеља. Учитељи су били Петар Стефановић и Јокица Савић, а школски одборници Милан и Илија Ђукић из Бјелогораца.

У то вријеме није било цркве, већ је постојао омањи звоник, и богослужење се повремено обављало код звоника на отвореном пољу. Након тога је поред звоника постављена дрвена надстрешница.

Крајем 19. вијека одлази Коста Новаковић, а на његово мјесто долази парох Ђорђе Стајић, син пароха височког Пере Стајића. Ђорђе је био на парохији до половине 1914., када је, везан са својим сином Стефаном и одведен у Арад. Стефан је умро од тифуса у логору, а Ђорђе се након завршетка рата вратио у Илијашку парохију, јер је Мокро током Првог рата опустошено. Стајић је устројио парохијску матицу, која је вођена од 1899. до 1941. године.

Пустопоље је током Првог свјетског рата опустошено – домови су спаљени, људи нестали, стока поклана или одведена у војне касапнице. Туга и очај завладали су читавим простором.

У току Првог свјетског рата, потребе у парохији опслуживали су сарајевски свештеници: Љубомир Николић, Лука Чупић, Милан Лалић и Симо Беговић.

Године 1919. постављен је на парохију свештеник Ристо Ерановић, који је на тој дужности остао до 1934. године, када је премештен у Рељево.

За вријеме Риста Ерановића се формира грађевиснки одбор за изградњу цркве и већ 1928. године су освештани темељи. Тај свечани чин је обавио митрополит дабробосански Петар Зимоњић. Црква је грађена пет година. Завршена је 1933. године те као и паљанска посвећена Великој Госпојини. Сљедеће 1934. године црква је добила три звона од ливнице из Новог Сада.

1934. године на мјесто Ерановића долази јереј Растислав Стајић, привремени парох из Праче, који ће се задржати све до 1965. године. 1941. године Стајића су усташе депортовале у логор Цапраг, код Сиска. Ослобођен је 1942. интервенцијом Црвеног крста из Женеве. У мокрањску парохију враћа се 1945. године. Становао је у Сарајеву, јер су комунисти 1948. године срушили парохијски дом.

Како је било тог љета када је освештана црква у Мокром, пренио је Лист за вјерско и народно просвјећивање – Братство од 1. октобра 1933. године. Текст преносимо у цјелости:

Освећење нове православне цркве у Мокром

Ријетку славу доживио је народ мокрањске парохије 15—28 августа о. г. Није прошло ни пет година откако је Мокро прославило освећење темеља своје парохијске цркве, дне 17—30 септембра 1928 г. на један особит и свечан начин, а ево 15—28 августа 1933 г. Мокро је имало опет једну свечаност од великога значаја у историји своје парохије и њеног православног живља. Освећење православне цркве у Мокром показало је једну ријетку свечаност ради тога, што је коначно довршавање и освећење цркве једно крупно дјело материјалне и умјетничке вриједности нашега села, изведено са много мара и љубави грађевног одбора. Крупно и ради тога, што је извођено у најтежим материјалним часовима парохијског народа. Овдје је наш православни сељак показао велику вјерску свијест, за коју је он увијек био приправан да се жртвује. Освећење св. цркве у Мокром ријетко је и ради тога што су овој слави поклонили пажњу високе личности: Њег. Високопреосв. Митрополит Дабробосански Г. Петар, Г. Бан Велимир Поповић, Г. Стојан Милорадовић, команд. Бос. див. области. Г. Хаџиомеровић, подбан, Г. Војислав Бесаровић, и многи угледни гости из Сарајева и других мјеста. Прослава је почела још 14—27 августа доласком великог броја народа соколачке и гласиначке парохије. Око стотину и педесет коњаника било је вођено својим вриједним и агилним свештеницима гг.: Вељком Мијатовићем и Милошем Јевђевићем, све до у црквену порту, гдје их је мокрањски народ одушевљено дочекао.

Мало која прослава била је тако добро организована као ова. Одбор је био подијељен у секције, а свака је савјесно извршила свој задатак. Сам дан освануо је ведар, лијеп и тих, сва природа дивне Романије била је некако свечана и мила. У дивном свечаном сјају све је било весело и раздрагано. У осам сати изјутра кренула је коњица мокрањске, соколачке, гласиначке парохије у Сумбуловац, да дочека Митроп. Дабробос. Г. Петра и остале високе личности. Овдје је био подигнут први славолук. Слика коњице била је непрегледна. Бијеле сеоске кошуље и народна ношња показивала је савршен призор народних мотива и ручног рада наших планинских жена. Под самим славолуком поздравио је високе госте г. Војислав Продановић, секретар црквене општине овим ријечима:

Ваше Високопреосвештенство, Господине Бане, поштована господо, пречасни оци, сматрам се сретним што Вас у име православног народа мокрањске парохије имам част поздравити; добро нам дошли и много љета живили! У име одбора Вам се захваљујем што сте Вашим доласком увеличали јединствену свечаност данашње наше народне славе. Ваше Високо-преосвештенство, испод сувих стијена поносне Реманије чека Вас величанствен храм Господњи, подигнут заједничким народним силама и прилозима племенитих људи, да га уз асистенцију пречасног свештенства данас посветите. У току градње није нам ништа тешко било, је смо били свјесни да је православна, црква у тами ропства била једини путоказ бољој, јединственијој и слободној будућности, била једина душевна веза нашега парода у прошлости, гдје су се на извору благе и свете Христове науке наши дједови напајали живом вјером у савршени живот. Вјерни традицијама наше православне вјере имали смо неодољиву жељу, да путем цркве и у миру послужимо на исцјељивању душа, те да од наших младих нараштаја васпитамо добре, племените и вјерне грађане наше Отаџбине. Имали смо неодољиву жељу да се око свете цркве у благе дане сакупљамо, оплемењујемо душе, и тако оплемењени да служимо и ширимо нашу лијепу православну вјеру, вјеру Христову, ону вјеру, која је у најтежим часовима наше народне историје била једини мелем душе.

Вјера је једина сила, која изводи народе из обичног у савршен живот, и ствара велике епохе у историји човјечанства, а посебне у историји нашега народа. Епохе јаког напретка једног народа, увијек су и епохе снажног вјеровања. Ето, у овакоме народном расположењу овдашњег краја наставили смо идеју неумрлог Ђорђа Стајића, свештеника мокрањске парохије, који је прије, прије 30 година, под туђинском управом, распиривао у народу вјерску и националну свијест, и који се ради свога патриотског рада нашао у арадским тамницама, заједно са осталим великанима и прокушаним борцима. Браћо, сестре, из дубине наших душа да одамо пошту неумрлом носиоцу идеје за подизање светог храма Господњег у овој околици! Слава идејном покретачу зидања заједничке задужбине, православне цркве у Мокром! Слава човјеку чије су идеје остварене и данас их светим благословом Вашег Високспреосвештенства приводимо стварном периоду вјерског живота!

Народ је искрено одао пошту свом некадањем свештенику и духовном оцу кличући: „Слава му!“ Синовња дужност нас веже да на овај велики дан наше славе једнодушно, громко, искрено поздравимо мудрог чувара нашег јединства, да кликнемо Његовом Величанству Краљу: Живио Краљ, Живио Краљевски Дом, Живила Југославија!

Присутни су одушевљено клицали, а вриједна соколска глазба сарајевске Жупе интонирала је химну, па је затим пред коњицом кренула на мјесто свечаности. На прагу новога храма дочекао је високе госте г. Ристо Ерановић, неуморни свештеник мокрањске парохије овим ријечима:

Ваше Високопреосвештенство! Дошао је давно жуђени час, освануо је најрадоснији дан у животу мојих парохијана. Данас имамо ријетку срећу, да Вас видимо, у новоподитнутом храму Господњем, да чујемо: истинску и праву ријеч нашег архипастира, који је потекао из славне куће својих предака, и који је риједак примјер човјекољубља, па тиме достојан син јуначке куће Зимоњића. Кроз сва времена, у свим патњама, страдањима, искушењима, онда, када је цијелом нашем народу под бијесом непријатељских вјешала и мачева пријетила опасност уништења, вјера је била једина утјеха и силан покретач ка бољем, љепшем, савршенијем животу. Вјера је била једина нада у бољу и слободну будућност нашега народа. И та вјера, вјера православна, била је јача, тврђа, виша, силнија од непријатељских вјешала, тамница, мачева и куршума. И ми, у вјерском заносу осјећали смо се силни, довољно јаки, један се дизао против стотине непријатеља, кроз огањ, вјешала, тамнице и Голтоту испунисмо завјет праотаца, С Вјером у Бога створили смо моћну и слободну Југославију! И данас, у слободној нашој Отаџбини сазидасмо храм Господњи, подигнусмо нашу парохијску цркву, да у њој очувамо насљеђене тековине наше лијепе православне вјере; и да у истој одгајамо наше младе нараштаје, јер вјера и просвјета, то су два успсредна правца без којих народ пада. Кроз цео народни живот, чувари вјере и олтара били су вође народа, па и данас, у вријеме општег превирања, само ће наша хришћанска црква и њени чувари знати очувати и васпитати нараштаје, и приправити их за човјекољубив живот. Данас је најсвечанији дан у животу мојих парохијана, јер данас примамо Ваш архијерејски благослов, данас ће у овом дивном планинском крају, у подножју слободне Романије, планути олтарска луча вјере, након толико вијекова, данас ћемо чути Вашу архијерејску литургију, први пут у овој околици. Нашој срећи и весељу неће бити краја, јер смо успјели разрезом парохијана, обилатом помоћи Кр. банске управе и прилозима добрих људи подигнути парохијску цркву кроз коју ћемо ступити на пут истине, пут љубави, пут правде, среће и благостања. У овом храму Господњем научићемо се љубити ближње своје као сами себе, љубити цео наш народ, љубити и чувати милу Отаџбину нашу одсад, па до вијека. Амин!

На горњи поздравни говор Њ. Високопреосвештенство благословило је народ и између осталог рекао: Долазим у име Господње да освјештам овај храм, да се са свима Вама помолим Богу да Вам жито добро роди, да благословим Вас и Ваша стада, па да са свима својим пријатељима и сусједима без разлике вјере, у слози и љубави живите. Да се заједнички помолимо Богу за дуги срећан живот Његова Величанства и Краљевског Дома!

У народу су одјекивали поклици: Живио Краљ! Након овога Његово Високопр. уз асистенцију свештенства освјештао је храм и отслужио прву св. архијерејску литургију, те је пред осам хиљада душа одржао архијерејску беседу, која је била прожета дубоким вјерским и патриотским осјећајима. Цркви је кумовао брат Јосип Марковић, вриједни тежак из села Кошутице, парохије соколачке, среза рогатичког. Одбор је уз помоћ својих парохијана поставио ручак за, госте и домаћине са стране. На ручку је пало много лијепих здравица. Виши народни збор није се могао нигдје у провинцији видити, а љепша свечаност не може се ни замислити. Све је прошло у најбољем народном расположењу и весељу.

Вриједно је напоменути да је Епархијски савјет из Сарајева у свим тежим часовима материјално помагао овај рад, те је својим одлукама помагао градњу са 26.000. – дин, Краљевска банка, управа Дринске бановине 30.000.— дин, Црквена општина Сарајево 6.000.— дин, Херман Дохан 5.000.— дин, Црквене општине: Пале 2.000.— дин, Соколац 1.000.— дин, Чајниче 1.000.— дин, Нишић 200:— дин, Илијаш 200.— дин, Трново 500.— дин, Мостар 200.— дин, Бугојно 200.— дин, Калиновик 150.—дин, Блажуј 300.— дин, Фоча 50.— дин, Карловац 100.— дин, Обудовац (Брчко) 200.— дин, Загреб 100.— дин, Брчко 200.— дин, манастир Хопово 200: дин, Долац (Ново Сарајево) 100.— дин, Ристо Марић 3.700.— дин, Исак Кампус, трговац из Сарајева 500.— дин, Михаило Мирон 100.— дин, Божидар Савић 100.— дин, Друштво св. Марка, Сарајево 200.— дин, Радован Радуловић 100.— дин, Папо Циндорф 100.— дин, политичка општина Пале 2.000.— дин, Соколско друштво Пале 200.— дин, Парна пилана Тодоровић и др. Пале 2.000.— дин. Мане Шушњар 100.— дин, Лука Кукић 100.— дин, Ђорђо Лазаревић 100:— дин, Ристо Шушић и синови 1.800.—дин, Петар Теслић, Сисак 200.— дин, Давид Барух 1.000— дин. Аћим Зимоњић 100.— дин.

Чланови грађевног одбора: Г. Ристо Ерановић, свештеник; т. Ђорђо Вучићевић, предсједник; Милан Ђукић, потпредсједник; Војислав Продановић, секретар; Богдан Југовић, благајник; чланови: Јово Минић, Јевто Ћеремиџић, Андрија Клисара, Ристо Марић, Димшо Продановић, Лазар Гавриловић, Илија Томић, Алекса Ђаковић, Ђорђо Грубановић, Стево Орешанин, Јово Чворо, Јанко Јанковић, Димшо Мићић, Саво Вуковић и Максим Јокић.

Градњу цркве солидно је извео г. Иван Прегељ, грађ. подуз. из Сарајева, на опште задовољство свију, па га без икакве резерве можемо свакоме препоручити, као добра и солидна стручњака. Маљање икона израдио је г. Роман Петровић, академски сликар из Сарајева. Иконе су пуне јаких религиозно умјетничких момената, а шаблон је замијењен одличним живописом ријетске умјетничке вриједности. Иконостас мокрањске цркве риједак је и особит је прилог православно византиском сликарству, какав је својствен само Роману Петровићу. Сви резбарски и остали умјетнички радови вођени су по упутама госп. Романа Петровића. Маљање цркве израдио је г, Ђуро Миљевић, собосл. мајстор из Сарајева. Још треба истаћи да је г. Ђорђо Вучићевић поред своје претсједничке дужности дугорочним зајмом од 60.000.— дин без интереса, обилато помогао градњу, те да је за покој душа своје браће украсио цркву поклоњеним полијелејем. Читаво његово биће је ријетка племенитост и јак карактер, који је прожет хришћанским и алтруистичким врлинама.

Надаље се захваљујемо свима прилагачима црквених ствари који су својим поклонима омогућили служење св. литургије, а напосе се захваљујемо гђи Златани и Јеврему Шапоњићу на поклоњеном барјаку. Црквене ствари приложише: гђа Мара Авдаловић, Тата Гаћиновић, Милева Илић, Радмила Поповић, Анђа Пиштељић, Драгица Млинаревић, Јања Ћоровић, Мила Петровић, Цмиља Вујасиновић, гђа Ољача, г. Ристо Мирковић, Божидар Ерановић, Михаило Требић, Манијле Манојловић, С. Прњатовић, Никола Васиљевић, Крсто Лоловић, Ристо Петровић.

Захваљујемо се г. Лиздеку Манојлу, тежаку из Мокрог, куму црквеног темеља на његовом прилогу. Захваљујемо се г. Шалому Финцију и осталим прилагачима чија имена нисмо напоменули, што ћемо једном приликом накнадно учинити.

В. Продановић

(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир, Фото: Васић, Извори: Братство, Пале и Паљани Мојсије Ђерковић)

Уколико имате старе документе, фотографије, сазнања – пишите нам на: admin@palelive.com