Избори за Уставотворну скупштину Краљевине СХС на простору Босне и Херцеговине 1920. године

У овом истраживачком раду ћу покушати да приближим суштину парламентарног дјеловања и избора на простору Босне и Херцеговине за Уставотворну скупштину Краљевине СХС 1920. године.

Занимљиво је да данас нема пуно научних монографија или стручних радова на тему статуса БиХ за вријеме првих пар година настанка нове уједињене државе јужних Словена – Краљевине СХС. А многе ствари из тог времена нам требају послужити као наравученије за наступајући период, јер на крају – ко не зна своју историју осуђен је на то да ће му се иста поновити.

У то доба од формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца тј. прводецембарским актом 1918. године до завађења шестојануарске диктатуре од стране краља Александра Карађорђрвића 1929. године, политички живот на челу са вјерски и национално (најчешће) обиљеженим сранкама ће бити на врхунцу свога домашаја, и у борби за власт неће се бирати средства ни методе да би се дошло до циља.

Босна и Херцеговина је била од Берлинског конгреса 1878. године до краја Првог свијетског рата под Аустроугарском управом. Аустроугарска монархија је на Берлинском конгресу добила мандат од 30 година да заведе ред и мир у БиХ (између осталог, спроведе и аграрну реформу), да би по истеку мандата објавила званично 7. октобра 1908. године да анексира ову федералну јединицу у саставу монархије.

Монархистичко-католичке власти су покушале да два народа, Србе и Хрвате, одвоје од својих матица, а трећем муслиманима, дају одређену аутономију у виду форсирања тзв. „Бошњаштва“, односно прављење нове – Босансе нације под туторством Бењамина Калаја (1882-1903).

Српска национална интелигенција под утицајем свога народа је покушавала да се на сваки начин веже за своју матицу Србију. У том погледу највише се исказала најјача опозициона група властима, састављена од српских политичара и националних радника, „Народова“ група (Народовци). Они покушавају да изврше националну еманципацију преко културно-просвјетних друштава и листова, као и штампе која би у националном сегменту окупила масу преко Дрине. За Аустроугарску повод за рат против Краљевине Србије, а уједно и „Велики рат“ је био Сарајевски атентат извршен на Франца Фердинанда, у Сарајеву на Видовдан 1914 године.

Нећемо се сада, с обзиром на тему бавити аспектима Првог свијетског рата, само ћемо споменути да су у припреми и организацији атентата учествовали припадници „Младе Босне“: Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић, Данило Илић, Трифко Грабеж (рођени Паљанин) и др. Ова илегално-револуционарна омладинска организација, за циљ је имала борба против окупаторске власти, и припајање Србији и другим јужнословенски земљама. У рату свјетских размјера који је услиједио, долази до пораза монархија и нестанка четири царства (Руског, Њемачког, Аустроугарског и Турског).

Једино је Српска војска била оперативно способна да дејствује и поражене снаге у рату почисти са подручја Босне и Херцеговине. Она ће бити позвана од стране Народне владе 1918. године (без сагласја са Народним вијећем из Загреба), да дјелује и онемугући насиље и пљачку Црногорских комита, Зеленог кадра (дезертере из Аустроугарске војске) и разних разбојничких група.

За директно уједињење са Србијом, одлуке је донијело 46 среских одбора Народног вјећа за БиХ од њих 54 укупно. У марту исте године у Згребу ораганизован је скуп свих пројугословенски оријентисаних политичких странака, да би недуго након тога, 17. октобра, био основан централни одбор Народног вјећа СХС.

БиХ се представљали: В.Шола, Ј.Сунарић, Ш,Грђић, Љ.Галић, В.Јелавић, М.Јојкић и Л.Чабрјић, а касније ће им се придружити: Х.Храсница и Х.Сврезо.

У централни одбор Народног вијећа именован је Владимир Ћоровић, српски историчар рођен у Мостару, да заступа интересе Босне и Херцеговине. БиХ је имала и 18 мјеста у пленуму Народног вијећа СХС у Загребу, пропорционално својој величини.

Убрзо је основано Народно вијеће за БиХ, као и главни одбор на чијем челу је био Григорије Јефтановић  са потпредсједницима др Халидбегом Храсницом и др Јозом Сунарићем. У исто вријеме у погледу уједињења дјелује и Југословенски одбор у Лондону. Народно вијеће СХС на приједлог ГО Народног вјеће за БиХ именовало је 1. новембра 1918. године Народну владу за БиХ, прву Народну владу у историји БиХ, којој је власт предао генерал Саркотић на челу Земаљске владе под управом Аусторугарске. Саопштењем ГО Народног вјећа у БиХ за првог предсједника Владе именован је Атанасије Шола.

Учесници изборних активности – политичке странке/партије

Избори на простору Краљвине Срба, Хрвата и Словенаца до 1929. године и завођења шестојануарске диктатуре су одржани четири пута: 1920. (за Уставотворну скупштину или „конституанту“), 1923, 1925. и 1927. године. Од успостављања диктатуре тј. преименовања државе у Краљевину Југославију 1929. године па до распада и капитулације у Априлском рату 1941. године парламентарни избори су одржани три пута: 1831, 1935. и 1938. године.

Први избори за Уставотворну скупштину који су одржани 28. новембра 1920. године су први и посљедњи избори коју су одржани у атмосфери без радикалних и физичких супротстављања између различитих политичких групација. Остали избори за државни парламент ће бити обиљежени како вербалним, тако и физичким трзавицама учесника у парламентарном животу, а то ће поготово бити изражено на простору БиХ, због конфесионалних (вјерских), културних и националних разлика. Учесници у политичком животу сваке државе па тако и Краљевине СХС су политичке партије које ће се борити за гласове бирача на основу својих програма и идеологија које заступају.

Најзначајније странке на простору БиХ у овом периоду

Народна радикална странка – она ће уз вођство из Београда на челу са Николом Пашићем имати највећи утицај, првенствено на српске гласаче у БиХ.

Радикално демократски напредњаци – основана у октобра 1918. године, никад није постала партија, а утопила се у ЈДС децембра 1918. године и са радом престала у априлу 1919. године.

Народна демократска странка – основана у Сарајеву 30. јануара 1919. године и окупљена оку групе око листа „Народ“ на челу са Васиља Грђићем и листа „Српска зора“. Ове групе су узеле учешће у формирању Југословенске демократске странке 15. и 16. фебруара 1919. године у Сарајеву на оснивачкој скупштини.

Српска Народна странка Ђорђа Чокорила (уредника „Српске ријечи“) – основана фебруара 1919. године у Сарајеву. Из ње ће се издвојити фракција око српске ријечу у марту и 18. априла основати одбор за организовање Радикалне странке у БиХ.

Тежачка организација – основана 24. и 25. августа 1919. године, а на оснивачкој скупштини у Сарајеву 6. и 7. јуна 1920. године постала званично политичка партија – Савез тежака. Конгрес свих земљорадничких партија одржан је 1. и 2. августа, да би 5. децембра 1920. године у Сарајеву коначно постала јединствена уједињена странка Савез земљорадника, и била највећи конкурент радикалима на свим изборима у БиХ.

Муслиманска тежачка странка – основана марта 1920. године издвајањем из Демократске странке: Шукрије Куртовића и Шефкије Глухића, уредика и групе
окупљене око часописа „Глас тежака“.

Југословенска муслиманска организација – основана је на оснивачкој спупштини странке 14-17. фебруара 1919. године у Сарајеву. Настала је уједињењем група око листива: „Вријеме“ и „Једнакост“ тј. фузијом тзв. Муслиманске организације и Југословенске муслиманске демократије. Најјача странка босанскохерцеговачких муслимана у међуратном периоду.

Муслиманско народна странка Шерифа Арнаутовића – основана у марту 1920. године цијепањем чланства ЈМД (горе наведене). Ова група представља „муслимане
радикале“, и на првим изборима наступа као муслиманска независна листа, док се њихов часопис се зове „Домовина“.

Хрватска пучка странка – основана маја 1919. године у Сарајеву, са сједиштем у Мостару, а на њих највећи утицај има Антон Корошец из Љубљане и католички клерикалци, тачније, фрањевци који имају највећу подршку народа у Херцеговини.

Хрватска тежачка странка – основана 18. августа 1919. године на ујединитељској скупштини у Травнику којој је приступила Хрватска народна странка на челу са Јозом Сунарићем и Луком Чабрајићем. Ова странка ће наставити идеологију Стјепана Радића а и ХПС и ХТС су настале из пријератне Хрватске заједнице која је била фузија Старчевићеве Странке права и Народне демократске странке.

Југословенска социјал-демократска странка за БиХ – основана је марта 1919. године. Вођа им је био др Јово Шмитран, док се њихов часопис звао се „Звоно“, по коме су добили име „Звонаши“. Мјесец дана послије ће се ујединити са реформистима из Војводине и Хрватске и назвати Социјадемократска странка Југославије.

Социјалистичка радничка партија Југославије (комунисти) – је настала априла 1919. године након ујединитељског конгреса свих социјадемократских странака. Послије тога дошло је до подјеле на Вуковарском конгресу 20-25. јуна 1920. године, на социјалисте (реформисте) и комунисте (револуционаре). Будући да ће на конгресу побиједити револуционаристи тј. комунисти, партија прекида са идеологијом пријератне Социјалдемократске странке за БиХ и добија ново име – Комунистичка партија Југославије. Она је прва организовала протестне скупштине фебруара 1919. године које су прерасле у штрајкове, да би на крају била испровоцирана први пут интервенција војске и жандармерије Краљевине СХС, најпослије привремено забрањен рад партија.

Избори за Уставотворну скупштину Краљевине СХС 1920. године

Избори су одржани 28. новембра 1920. године. Ови избори су представљали прво одмјеравање снага између политичких странака у новонасталој држави. Народни посланици су бирани тајним гласањем, непосредним начином по систему изборног количника. Избори из 1920. године су били први демократски избори у Краљевини СХС и најмање инцидентни у релативно мирној атмосфери у односу на остале.

Док није донијет Устав за цијелу Краљевину СХС, у свакодневној политичкој пракси Влада се позивала на поједина рјешења Устава Краљевине Србије. Државноправни провизоријум је резултат чињенице да Уставотворна скупштина још није донијела нови Устав за новоуједињену државу. Закон о избору народних посланика је усвојило Народне вјеће СХС 3. септембра 1920. године и њиме су одређени услове за изборе.

На подручју Краљевине СХС било је наслијеђено шест различитих законодавстава (србијанско, црногорско, турско, аустријско, угарско и законодавставо на простору Босне и Херцеговине). Док је Демократска странка била на власти, краљу Александру је достављен Указ којим је предложено распуштање Привременог народног представништва и расписивање избора за Уставотворну скупштину. Краљево одбијање да испуни захтеве из Указа довело је до оставке Давидовића, лидера демократа.

Током мандата Веснића, радикалског високог функционера и потпредсједника странке, коначно су ријешени спорови са сусједним државама, чиме су дефинитивно утврђене границе Краљевине. Био је то предуслов за стварање бирачких јединица. Официри, подофицири и војници нису имали право гласа. Бирачко право имао је сваки мушкарац са навршених 21 годину, држављанин Краљевине који је најмање шест мјесеци настањен у општини боравишта, а ове услове регулишу чланови изборног закона (прије свега чланови 13 и 14).

Укупно је гласало 1.607.265 бирача, односно 64,79% свих бирача уписаних у бирачки списак на подручју цијеле државе. Бирало се 419 посланика, као и три посланика у изборним јединицама под италијанском окупацијом, која није дозволила одржавање избора за државу са којом је имала територијални спор. Укупно су 22 странке истакле своје кандидате, док је у БиХ било 10 (доље наведени + „Независна муслиманска листа“).

На подручју БиХ од 476.237 гласача на биралишта је изашло 330.958 или 69,49%. Она је имала шест бирачких јединица тј. округа, и бирао се један посланик на 30.000 становника на основу пописа из 1910 године.

Највећу борбу су водили радикали са изборном паролом „Срби у редове“ и Тежачка странка. Уз ове двије странке, за српске гласове бориле су се ЈДС која је доживјела изборни дебкл и Српска народна странка Ђорђа Чокорила са радикалном идеологијом „Велике Србије“, која је изашла на изборе у Сарајевском, Травничком и Тузланском округу.

Главни претендент на муслиманске гласове је ЈМО са захтјевима за издвајањем беглучке земље из аграрне реформе (што је дјелимично и урађено 14. фебруара 1919. у Уредби о поступању са беглучке земље у БиХ) и аутономије БиХ.

У Мостарском и Тузланском округу наступала је Муслиманска тежачка странка. Њени чланови се национално осјећају као Срби и били су подржани од стране Шерифа Арнаутовића и Смајлаге Ћемаловића, односно од група око листа „Домовина“, као и листе Муслимана радикала у Тузланском округу.

Љевичарске организације нису имале неки значајнији успјех на изборима: КПЈ, која се залагала за републиканизам тј. нешто попут организације Совјетске републике и сарадњу радника и сељака и СДС-Звонаши која се уобличила у СДСЈ, наступају са другачијих позиција у односу на комунисте, прије свега као социјалисти-реформисти.

За глас Хрвата у БиХ се боре двије странке: ХПС (клерикалистичко-католичка странка која има већу подршку у Херцеговини) и ХТС (има већу подршку у Босанској Крајини тј.  шест од седам посланика и један из Херцеговине). Ова друга се угледа на Загреб и идеје Стјепана Радића првака ХРСС.

На подручју БиХ резултати избора су били:

На подручју цјеле државе – Краљевине СХС резилтати избора 1920 године су били:

Литература:

1) СР Босна и Херцеговина – Enciklopedija Jugoslavije: Загреб 1983 :Југославенски и
лексикографски завод,од 100 до 125 стране.
2) Бранко Петрановић – Istorija Jugoslavije 1918-1978.Београд 1988 (прва књига): Nolit,
од 132 до 176 стране.
3) Бранислав Глигоријевић – Парламент и политичке странке у Југославији
(1919—1929): Београд 1979.
4) Небојша А Поповић – Српске парламентарне странке у Краљевини СХС 1918-1929:
Институт за савремену историју, Београд

Аутор: Никола Кубуровић, мастер историје. Тренутно живи на Палама, а ради у Источном Сарајеву, гдје је и стекао своја прва радна искуства. Положио је стручни (државни) испит за наставника. Свој рад, као и стучне и научне текстове заснива првенствено на националној, али општој, историји савременог доба.

Сви чланци аутора