Јунски устанак у Херцеговини 1941. године – први у покореној Европи

У овом тексту аутор ће укратко покушати приближити читаоцима и заинтересованој јавности тему Јунског устанка у Херцеговини 1941. године, односно, првог оружаног отпора окупатору у поробљеној Европи након почетка Другог свјетског рата.

Овај устанак је трајао од 3. јуна до 10. јула. На челу голоруког народа били су храбри херцеговачки главари и командири чета тзв. Народне војске: Дукица Граховац, Душан Грк и Саво Беловић.

Голоруки народ – као чињеницу за ову тврдњу можемо узети податак, да су устаници крајем јуна располагали са свеукупно не више од 5.000 пушака и мало више од десетак пушкомитраљеза и митраљеза.

Увод

Због читалаца и неодвлачења пажње са теме, у овом чланку неће бити мјеста за писање узрока и повода за избијање Другог свјетског рата, те ћемо задржати пажњу истих и нагласити значај устанка српског народа у Херцеговини и првог отпора у Европи против нацистичко-фашистичке идеологије.

Општпознато је да су се велике силе и мале државе сврстале крајем тридесетих година XX вијека у два блока: савезнички (Француска, Енглеска и Совјетски Савез) и силе Осовине (на линији Рим-Берлин-Токио). Краљевина Југославија је у „Априлском рату“ 6-17. априла 1941. године, због унутрашњих превирања и неприпремљености војске, била принуђена да потпише капитулацију, док су њену територију истовремено подијелили окупатори: Њемачка, Италија, Мађарска и Бугарска.

Босна и Херцеговина је била подијељена на њемачку и италијанску окупациону зону, и припојена новоформираној Независној држави Хрватској. У географском смислу, подручје Источне Херцеговине обухватало је општине: Невесиње, Љубиње, Билећу, Гацко, Берковиће и Требиње. Узрок за подизања Херцеговачког устанка 1941. године су масовни и монструозни злочини усташа у НДХ, слуга окупатора, првенствено над српским народом, којима су били шокирани и италијански војници. У тим злочинима људи су клани, стријељани на лицу мјеста, бацани у јаме, држани у нељудским условима у логорима, и самим тим долази до систематског и планског, са намјером, убијања људи само зато што су посебне вјерске, етничке и националне одреднице, односно до зачетка злочина геноцида над српским, јеврејским и ромским становништвом.

Устанак

Вјековна борба народа у Херцеговини против угњетавача и завојевача је оставила дубок траг у свијести људи који не трпе „ничијега зулума“. Сјетимо се само „Невесињске пушке“ 1875-1877. године, коју је на феноменалан начин обрадио мој млађи колега Лазар Радан, у својој првој монографији, уз препоруке за заинтересовану читалачку јавност да исту прочита. Масовни злочини усташа у НДХ крајем маја 1941. године почели су угрожавати физички и материјални опстанак српског народа у Херцеговини. Први оружани сукоб између устаника и усташа се догодио 3. јуна у селу Дрежањ код Невесиња.

Овај датум се стога узима за почетак устанка. Српски народ више није могао, ни хтио толерисати усташке покоље и на њих је јасно одговорио организованом побуном. Још прије тога усташе су 1. и 2. јуна побиле 49 становника села Удрежња и Дрежња. Усташама је убрзо у помоћ дошао из Невесиња један већи одред од 300 бораца под вођством злогласног Фрање Судара. Почетком јуна усташе упадају у гатачки срез гдје пљачкају и пале села и одводе становништво у војни логор у Автовцу. Само 3. и 4. јуна у Коритима код Билеће усташе и муслиманско становништво из Фазлагића Куле код Гацка убиле су око 150 Срба и бацили их у Корићанску јаму. Гачани тек 6. јуна одговарују организованим отпором. Тада наоружани борци из села Плане близу Гацка, због дешавања на Коритима, напали су усташе и разоружали им једам вод на Мекој Груди. Послије тога су устаници захтијевали да се девет њихових заробљених бораца пусте из затвора, што је и урађено на првој већој међусобној размјени на Мекој Груди 10.јуна. Борбе већих размјера су вођене 6. и 7. јуна у Гатачком срезу, када су 150 наоружаних устаника из Казана, Дулића, Наданића, Прзина, Степена, Вратковића уз помоћ групе Црногораца успјели заузети у Казанима и Степену усташке жандармеријске станице.

Усташе су тражиле помоћ усташко-домобранских снага из Билеће, Невесиња и Гацка, и приморани су на ангажовање додатних трупа из оближњих мјеста: Автовца, Фазлагића Куле и других села већином муслиманима насељеним. Непријатељ се повлачи ка Автовцу како би га бранио. Устаници се наоружавају, организовано дејствују, напредују и освајају 7. јуна четири жандармеријске станице у невесињском и гатачком срезу, када је погубљено више десетина усташа.

Усташе хапсе Србе као вид одговора на мобилизацију устаника и пријете убијањима талаца. Форимирају се и „крстарећи одреди“ младих домобрана, који имају задатак брзог дејства „или логор или стријељање“ тј. чишћења терена од устаника.

Симпатизери и партијски чланови КПЈ су 8. јуна организовали састанак у селу Давидовићима, са представницима села са руба Фатничког и Дабарског поља у вези са усташким масовним покољима, и тако се први пут посредно информисали о самом устанку.

Усташка власт у Херцеговини се жали својим претпостављенима у Загребу, Мостару и Сарајеву, како не могу да поврати изгубљене територије, поготово источно од пута Корита-Автовац, и траже од њих војну акцију. Истовремено они страхују од устанка ширих размјера. Први преговори између двије стране се вођени у селу Јасенику, у гатачком срезу 18. и 19. јуна, гдје устаници одбијају миран повратак кућама и предају оружја. Усташе тактизирају како би добили на времену, док не дођу појачања која би се одмах супроставила побуњеницима.

Избјегли народ у збјеговима на Бијелој Гори, Ситници и Хргуди се убрзано војно организује у чете новоформиране Народне војске, које нису биле уобличене у једну цјелину по командној одговорности. Током цијелог устанка неће бити јединственог војног руководства, које би предводило оружану побуну против окупатора. Само на подручју невесињског и гатачког среза формирано је 20 чета, од чега 15 чета броји више десетина бораца. У Билећком срезу је до краја јула формирано 18 чета са око 2.200 наоружаних бораца, са 1.230 пушака, шест митраљеза и пушкомитраљеза.

Код устаника има доста школованих војних официра и подофицира некадашње Краљевине Југославије. Оружана дејства и несигурност натјерали су дјецу, жене и старце да побјегну и да се организују у збјегове на Баба планини, Снијежници и Островици, и у селима Липник, Лебршник, Кубашу, Видуши, Ситница, Бијелој Гора, Бјелашници и Црвњу.

У збијегу на Илији и Беговим Коритима налазило се становништво из 40 села требињског и љубинског среза. Устаници су преузели војну иницијативу и у офанзиви су од 24. до 28. јуна, да би од 28. јуна до 7. јула били приморани да бране заузете позиције нападнуте од стране усташко-домобранске и италијанске војске.

Важан моменат за устанак, али ипак много значајнији на међународном бојном пољу десио се 22. јуна почетком операције Барбароса, односно, нападом Њемачке на Совјетски Савез. Овај догађај је изазвао „усхићење“ у Југославији, а посебно у Херцеговини, због наде КПЈ у општеидеолошки устанак против наци-фашистичког противника. У то вријеме, припрема масовног устанка у Херцеговини налазила се у завршној фази, и на њега нису пресудно утицали комунистички идеолози и партијски функционери, њихова дјелатност је била у зачетку.
Иако су комунисти имали утицај на устанак, они нису имали храбрости да се ставе на чело истог и преузму одговорност за његов исход.

Преко радио „Москве“ и инструкција совјетских идеолога, југословенски комунисти покушавају, у почетку неуспјешно, да обједине у Херцеговини борбу Срба и муслимана против окупатора. Масовни устанак широких размјера у Херцеговини избио је 24. јуна у невесињском и гатачком срезу, да би се у периоду 25-27. јуна пренио на: љубињски, требињски и столачки срез, те захватио скоро читаву источну, те дијелове сјеверне и јужне Херцеговине. До тада устаници су само директно угрожавали истурена упоришта непријатеља.

На вијест о нападу хитлеровске Њемачке на СССР у Херцеговини су одржани велики народни зборови 23. и 24. јуна: у Биограду код Невесиња (родном селу члана Политбироа ЦК КПЈ Благоја Паровића), Драмешини и Пустом Пољу у гатачком срезу, као и у збјеговима народа на Ситници, Видуши, Илији и Хргуди.

Сву власт у Херцеговини поглавник Независне државе Хрватске Анте Павелић је пребацио на свога опуномоћеника генерала Владимира Лаксу и доглавника Мија Бабића, како би наводно дисциплиновали „дивље усташе“, који чине нецивилизацијске злочине над српским живљем. Устаници су имали дуж границе са Црном Гором помоћ и подршку тамошњих чета на челу са Савом Ковачевићем, док су избјеглички збјегови народа формирани ка Бањанима, Пиви и Голији. Комунисти су мобилизовали велики број чланова и симпатизера да међу збјеговаима народа у Херцеговини одрже већи број састанака, конференција и зборова у политичкој припреми за предстојећу офанзиву. Један од актера у тој намјери био је Херцеговац и члан ЦК КПЈ Миро Попара. Устаници су својим диверзијско-офанзивним акцијама успјели да блокирају путеве, односно саобраћајну комуникацију између већих мјеста у Источној Херцеговини, и заузму истурена упоришта непријатеља, знајући да су слабији у фронталној борби са њим.

Како не би дошло до замарања уже и шире стручне и читалачке јавности, сматрајући да овде није ни мјесто, ни вријеме за улазак у ситне детаље, хронолошки поредани и издвојени ће бити значајни датуми у овом периоду везани за тематско дешавање:

24. јуна устанички напад на Невесиње.
28-29. јуна Љубиње је деблокирано од стране непријатеља.
28. јуна напад на Автовац из три правца: Самобора, Липника и Михољача.
29. јуна „на јуриш“ устаници успијевају освојили добро утврђени Автовац.
1. јула у помоћ непријатељу је дошло око 11.000 италијанских војника из Босанске, Јадранске и „Марке“ дивизије, као и дјелова дивизија „Качаторе деле Алпи“ и „Мурђе“.
3. јула почиње општа офанзива непријатеља, а најжешће борбе су устаници водили да задрже положаје за жандармеријске станице на Трусини, Моринама и код Кривог Дола.
4. јул на сједници Политбироа ЦК КПЈ доноси одлуку о подизању оружаног устанка народа Југославије, што се у СФРЈ обиљежавало као „Дан борца“.
7. јул, Дан устанка народа Србије, узима се због напада рађевачке партизанске чете под командом Жикице Јовановића Шпанца на Белу Цркву код Крупња.
10. Слом Јунског устанка у Херцеговини 1941. године, иако су се борбе знатно мањег интензитета одвијале до почетка августа.
13. јул почетак тзв. Тринаестојулског устанка у Црној Гори.
27. јул, Дан устанка народа Босне и Херцеговине, узима се због напада герилских партизанских одреда Босанске Крајине на Дрвар и Босанско Грахово.

Закључак

Јунски устанак у Херцеговини 1941. године који је подигао српски народ, значио је почетак отпора против нацистичко-фашистичком агресора и њихових слуга, усташа. Утицај на устанак имали су и комунисти, поготово након 22. јуна када је Трећи Рајх напао Совјетски Савез. Ипак одлучујућу улогу у масовности устанка је имала херцеговачка традиција „дизања на устанак“ против окупатора, и монструозни злочини усташа у НДХ, почињени над српским народом. Такви злочини били су одлучујући узрок подизања на оружје. КПЈ је искористила ситуацију провизоријума, односно капитулације Краљевине Југославије и њене Владе која се налазила у Лондону, и неспремности Југословенске војске у отажбини (Равогорског покрета) за борбу широких размјера са непријатељем.

Масовни устанак, успркос Јунском, у Југославији је био у почетној фази, и он као такав ће у правом смислу ескалирати тек мјесец дана након ових дешавања.

Устанак у Херцеговини је окончан средином јула 1941. године уз помоћ појачања Италијанима и усташама из Сарајева, Далмације и Црне Горе. Оно што није успјело Јунском, за руком полази почетком августа још масовнијем устанку, који ће ослободити скоро читаву Источну Херцеговину.

Важно је још напоментути да као дан почетка устанка народа БиХ, званична социјалистичка „историографија под надзором“, узима 27. јули 1941 године, када су од стране устаника нападнути и ослобољени Дрвар и још нека мјеста у Босанској Крајини, а не Јунски устанак, како би по правди, и са историјско-хронолошке дистанце требало узимати.

Литература:
1) Бранко Петрановић – Историја Југославије 1918-1978. Београд 1988 (друга књига):Нолит
2) Ђорђе О. Пиљевић – Јунски устанак у Херцеговини 1941. године, Војноисторијски гласник 1/1990 године
3) Младен Вукомановић – Устанак у Горњој Херцеговини јуна 1941. године, Годишњак историјског друштва БиХ VIII/1956
4) Херцеговина у НОБ Април 1941-Јуни 1942 године, Београд 1986. године (Др Саво Скоко и Милан Граховац – Јунски устанак од 409. до 438. стране)
5) Др Саво Скоко – Покољи Херцеговачких Срба 41 године, Београд 1991. године („Први талас усташког геноцида“ од 31. до 83. стране)

Аутор: Никола Кубуровић, мастер историје. Тренутно живи на Палама, а ради у Источном Сарајеву, гдје је и стекао своја прва радна искуства. Положио је стручни (државни) испит за наставника. Свој рад, као и стучне и научне текстове заснива првенствено на националној, али општој, историји савременог доба.

Сви чланци аутора