Огласи
Исправи и овај: Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула 1914. године, након одбијања Србије да потпише ултиматум. Мјесец дана прије, тачније 28. јуна 1914. године, Гаврило Принцип је извршио атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда.
Одмах након убиства Фердинанда почело је хапшење Срба, убијање, вјешање, везивање у окове, одвођење у Сарајево и логор у Добоју. Први на удару су били сељаци из Пала од којих су Доброслав Јевђевић и Трифко Грабеж (чланови Младе Босне) учествовали у атентату.
Грабеж је био син паљанског свештеника, а бомбу и револвер који је носио је сакрио код рођака Црногорчевића, малољетан да га законски убију, умире у највећим мукама у терезинској ћелији 1916. године, у истој ћелији у којој је прије тога био њагов друг, колега и саборац Принцип. Његове кости, као и његових другова касније су пренесене на Кошево у Сарајеву, гђе је подигнута спомен капела.
Паљани се нису уписивали ни у хабзбуршке безимене пукове најамника већ су стално сањали о слободној, независној отаџбини. Све је то био разлог да Аустроугари, помогнути шуцкорима почну геноцид над српским становништвом.
Тих су дана шуцкори Смаилаге Шиљка одвели тројицу Тешановића из Подграба и објесили их у Иловачи, убијали Србе у Прачи, Мокром и одводили их у неповрат.
На жељезничким станицама у Корану и Палама, Аустроугари и шуцкори, су у јулу 1914. године, вјешали похапшене Србе. На вјешалима су висили: Ристо Ћосић, Перо Пантић, Крсто Павић, Перо Каравдија, Ристо Чечар, Ристо Сантрач, Јово Сантрач, Лазо Јурак, Ристо Чукило, Перо Кусмук, Миле Кусмук (са два сина), Спасоје Шибоња, Ђорђо Клачар (имао је више од 100 година) и др. Вјешане су и жене: Љубица Терзић, Милка Каравдија, Милка Ћукило, Мара Симатовић, Ђука Бјелопер. Тих дана јула 1914. године објешена су 72 човјека.
Хашим Муса
„… Заповједник шуцкора био је и Хашим Муса (Срби су га звали Ашим), рођени Паљанин, становник Корана, ту недалеко му је била кућа, на стотињак корака од жељезничке станице.
Вјешања су се обављала строго по списку.
„Нема прескакања реда, сви ћете доћи на ред. Јово Клачар, нека се попне на вагон“. Из реда изађе Јово: „Овђе сам!“ „Пењи се, горе!“ викну Ашим. Оде Јово уз дрвене степенице, уђе у вагон, приђе мјерачу вагона на којем стоје вјешала на кратко свезана. Прекрсти се. „Помози Боже и свети Ђорђије, моја крсна славо!“
У том моменту зазвони телефон у жељезничкој станици. Шеф станице оде да се јави. „Ало, овђе Коран, жељезничка станица“! „Молим, шефе, не чујем вас добро, поновите још једном! „Да, да разумио сам, да обуставимо даљње вјешање Срба“! „Биће обустављено, шефе“! Излази иснред станице и довикује Ашиму Муси, „Нема више вјешања, Сарајево јавља, наређује ћесар!“
Јово са омчом око врата и са објема рукама око конопца, када чује глас шта је наређено из пријестонице, збацује омчу са свог врата и узвикује: „Благо мени данас и довијека, хвала ти, свети Ђорђије“! Скачући низа степенице, уз које је мало час излазио, весело приђе Ашиму, стаде мирно и војнички га поздрави. Ашим не мога да отрпи, из све снаге удари Јова у стражњицу: „Још живи, влашки прасац“! Јаукну Јово и на руке се дочека да не падне на земљу. Усправи се. Колико га ноге носе, побјеже што даље од овог проклетог стратишта.
Ашим Муса преживио је први свјетски рат и остао да живи међу „браћом Србима“. Овог џелата ђеца су хватала за крајеве појаса који су висили, и говорили: „Ашиме, ти објеси мога ђеда!“ А Ашим сијевне змијским очима, а штапом се брани од неуљудне ђеце: „Бјежи, џанабету један!“ Други дан: „Ашиме, ти објеси мога оца!“ Опет штап Ашимов. „Ти мога стрица!“ …Живио, тако Муса, године и деценије, ту међу својим жртвама. Умро је у 98. години живота пред други свјетски рат. Лоза се даље настави у сина Муша, он се сада назива усташа. Потомци Ашимови и Мушови живе данас у Сарајеву у миру, ни од кога не узнемиравани.
Пошто се Ашим ослободио и видио да му нова власт Краљевине неће ништа, поче причати како су се понашали под вјешалима. „Кад му ставих конопац око оне волујске вратине, иснаде му језик ко опанак!“ „Колико га стависмо на вјешала, а њему шалваре, оп, спадоше са стражњице“! „А, овај ти…“ „Е, тај ти је…“ Тако се дешавало оно што је непознато за остали свијет, да џелат прича о својим жартвама и увесељава потомке жртава. Имитирао, поспрдивао се жртвама, живио задовољно што је „часно“ испунио свој шуцкорски задатак“, ово је у књизи „Пале и Паљани“ 1999. године записао Мојсије Ђерковић на основу изјава родбине и пријатеља преживјелих Паљана.
Сељак са Пала
Испод садашњег Студентског центра, некада Војне болнице у рату на Корану, у јулу 1914. године Нијемци и шуцкори вјешали су похватане.
Једном од објешених Паљана прекинуо се коноп на вјешалима и џелати му опростише живот, али под условом да узвикне „Живио кајзер Фрањо!“ Јуначина из Пала јако изненади џелата, кад затражи друго уже, извикујући: „Живио краљ Петар!“ Овај мотив је послужио Исаију Митровићу да испјева пјесму о „Сељаку са Пала“:
Пун животне снаге, као поносна смрча
Под вешалом стао, миран и без грча
На мраморном лику. И горда му сена
Трепти спрам месеца, мрко одражена.
И тишину ноћи само попац кида
И жена у селу што са децом рида,
И голема мржња што с дирека прети,
И шуцкорски страшни дуги бајонети.
Тад омчу ставише ти нечисти прсти
И он се прекрсти. Сталац измакоше;
Ал пре него задњу жељу рече;
Коноп пуче, ко да га сам Господ пресече.
И лепо се тело ту по земљи сложи.
„Сељаче, спасен си! Ово прст је Божји;
Живио цар Фрањо вичи, па се прашта“.
Доведен до ових вешала са рашта.
За трен један смртне савладао боле,
Те херојске очи не знају да моле.
„Дајте јачи коноп и на све вам хвала“;
Џелатима збори тај сељак са Пала.
И по други пут када намакоше уже,
Кликну херој под венцом од руже.
Кроз тишину ноћи свуд ехо прохода:
„Живео краљ Петар! Живела Слобода!“
(1914. Исаије Митровић)
Тај сељак са Пала је био Стјепан Симић из засеока Вардићи, село Горње Пале.
Више од 70 дана те 1914. године паљанско становништво било је изложено великом страдању. Преживљавали су прави пакао све док нису на Јахорину стигли Црногорци, а Срби из Шумадије на Романију.
