Огласи
Након Берлинског конгреса 1878. године, Аустроугарска је добила мандат да окупира и управља Босном и Херцеговином, иако је она формално остала дио Османског царства.
До 1908. године, Босна и Херцеговина је остала под аустроугарском управом као дио њеног заједничког државног система. Међутим, те године монархија је извршила анексију, припајајући територију БиХ свом царству.
Аустроугарска је доласком у БиХ настојала увести модернизацију и европске стандарде у управљање, инфраструктуру и образовање.
Изградња касарне на Каловитим брдима
Изградња аустроугарских касарни у Босни и Херцеговини започела је непосредно након окупације 1878. године. Главни циљ овог подухвата био је осигурање војне контроле над „новоосвојеном“ територијом, као и консолидовање власти Аустроугарске у региону. Касарне су биле стратешки распоређене широм земље, са посебним акцентом на веће градове и граничне регионе.
У почетку Аустроугарска гради привремене војне објекте, слабијег квалитета и значаја. Међутим 1885. године почиње изградња трајних и модерно опремљених касарни, које су укључивале не само смјештај за војску, већ и складишта, канцеларије и друге помоћне зграде.
Том приликом је између 1885. и 1887. године на Каловитим брдима изграђена мања касарна, без икакве фортификације.
Положај касарне био је пажљиво одабран. Зграда је доминирала над читавом паљанском долином, омогућавајући савршену прегледност и контролу.
У то вријеме, Каловита Брда била су прекривена густом црногоричном шумом. Са три стране, касарна је била окружена високим и густим дрвећем, што је пружало природну заштиту и додатно наглашавало стратешку вриједност локације.
Изградња ове касарне била је дио аустроугарске политике милитаризације регије. Својом доминантном позицијом и војним гарнизоном, касарна је била стални подсјетник становништву на присуство и контролу монархије, истовремено гушећи потенцијал за локалне отпоре или побуне.
Састојала се од три велике дворане које су се истицале својим димензијама и функционалношћу. Највећа дворана, дужине 20 метара и ширине 6 метара, коришћена је за заједничке активности и окупљања. Уз њу су се налазиле двије мање дворане, свака димензија 7 са 5 метара, као и зборница која је служила као централно мјесто за координацију војних операција. Пет мањих соба омогућавало је смјештај војника и административно особље.
Испред зграде се налазило пространо двориште, уредно поплочано каменом, што је касарни давало карактеристичан изглед. Високи зидови су окруживали двориште, а улазило се кроз велику двокрилну капију.
Од стратешке базе до напуштеног здања
Касарна је била дом многим војним јединицама, а њена посада често се смјењивала у складу са потребама и праксом аустроугарске војске. Војска је користила касарну не само као мјесто смјештаја, већ и као базу за обуку и припрему за теренске активности.
До 1912. године, касарна је била дио ротационог система који је омогућавао висок ниво оперативне спремности. Јединице које су овдје боравиле служиле су за надзор кључних саобраћајница и осигурање граница монархије. Након 1912. године та пракса је успорена, тако да је почетак Првог свјетског рата у касарни дочекао 4. батаљон 12. пјешадијског пука који је боравио у Сарајеву и Прачи.
Са избијањем Првог свјетског рата, већина посаде је мобилисана и распоређена на источни фронт, док је касарна постала логистичка база за снабдијевање војске.
Није познато шта се дешавало са посадом, када су црногорска и српска војска ушле у Пале и потиснуле Aустроугаре према Сарајеву.
Аустроугарска војска и администрација напустиле су Босну и Херцеговину након капитулације Аустроугарске у Првом свјетском рату, у новембру 1918. године. Остало је записано да је крај рата и 1919. касарна дочекала у лошем стању. Сав инвентар је био изнесен, а становништво је почело скидати врата и прозоре.
Гостионице које су посјећивали војници
Године 1890. године, Блау Бернхард, предузимљиви гостионичар, изградио је малу гостионицу подно касарне. Испод гостионице отворене су и двије продавнице које су допуњавале понуду основним намирницама и робом за свакодневну употребу. Није познато да ли су продавнице биле у власништву Бернхарда. Фотографије и разгледнице из тог времена свједоче о шарму и значају овог објекта.
Аустроугари у Босанском гласнику (Bosnischer bote) пишу да су у то вријеме у Палама активни гостионичари: Блау Бернхард и Јохан Роић. Након тога придодају браћу Стилиновић и Фани Вајса, а у једном запису пишу опширније и да је своју гостионицу у Палама отворио Финци Садик С. 1884. године, Кохн Херман 1884. године, Старовлах Јосип 1900. године, Обхођаш Омер 1901 и Муса Мујо 1902. године.
Ове гостионице нису биле само угоститељски објекти већ и центри друштвеног живота. У њима су се сусретали војници, трговци и локално становништво. Алкохол је у том периоду био дио свакодневног живота, укључујући и војску, али су аустроугарске власти настојале да спријече злоупотребу и одрже дисциплину међу војницима.
Војницима је било дозвољено да пију само у слободно вријеме и на мјестима која су за то одобрена, као што су гостионице или кантине у оквиру касарни. Пијанство је сматрано озбиљним прекршајем, посебно ако је угрожавало дисциплину или безбједност јединице.
Ако узмемо у обзир вријеме и мјесто, лако је претпоставити да су се у гостионицама на менију вјероватно налазила јела типична за тадашњу аустроугарску кухињу, али прилагођена локалним састојцима. Печена свињетина са кнедлама и гулаш били су омиљени избори. Уз њих су се често служили пирјани купус или кромпир-салата, који су били једноставни. Локално произведен хљеб и свјежа пецива, попут кифли и штрудли.
Оброци су обично започињали топлим супама. Јуха од говеђих костију са резанцима или чорбе са грахом. Слаткиши су употпуњавали понуду гостионице, па су гости могли уживати у палачинкама са домаћим џемом.
Аустроугарски водичи о Палама
Први туристички водичи везани за Пале су управо они који су објављивани у аустроугарским књигама о царству, као и у Босанском гласнику (Bosnischer bote).
Један од већих описа из 1910. године изгледа овако:
Пале
Насеље са око 456 становника, претежно српско-православне вјероисповијести. Надморска висина 832 м. Удаљено 18 км од Сарајева.
Жељезничка станица Сарајевско-источне пруге; нагиб од станице Сарајево (Бистрица) износи 17,4 промила. У Палама има српско-православна парохија и школа. Жандармеријска станица се налази у Подвитезу код Пала.
Смјештене у живописном крајолику, између шумовитих предјела са црногоричним шумама, Пале су популарно излетиште Сарајлија. Освјежавајућа клима овог мјеста привукла је изградњу више вила, међу којима су и вила бившег енглеског генералног конзула господина Фримена, која је сада, заједно са имањем, у власништву примаријуса др. Ј. Преиндлсбергера, као и вила кустоса др. Ђире Трухелке.
У околини се налази добро ловиште на срнећу дивљач. Са лијеве стране жељезничке станице пружа се лијеп поглед на густо пошумљену Равну планину. У близини се налази занимљива рушевина тврђаве из претурског периода са римским темељима. Постоји и парна пилана у власништву Задика С. Финција и Х. Суљаге Сахановића.
Гостионичари: Блау Бернхард, Јохан Роић, браћа Стилновић и Фани Вајс. У Палама се налази велики број традиционалних кафана и кућа за одмор.
У близини је жељезничка станица Стамбулчић, смјештена у високој шуми, са одличним шеталиштима, посебно ка врху „Хоџа“, одакле се пружа величанствен поглед у даљину.
Још један краћи опис открива да је у Палама често љетовао енглески конзул:
Пале
Сеоска општина (џемат) код Сарајева.
Ово живописно мјесто, смјештено уз поштански пут ка Пљевљима, у лијепом крајолику, броји само 456 становника, претежно српско-православне вјероисповијести. Међутим, љетњим одмарачима из Сарајева нуди удобан смјештај и добру исхрану. Удаљеност од Сарајева је 18 километара. Чак и енглески генерални конзул господин Фримен овдје обично проводи љето.
У близини се налази занимљива рушевина тврђаве из претурског периода са римским темељима, као и парна пилана Задика С. Финција.
Гостионичари: Блау Бернхард, Јохан Роић.
Сјећање на ратне године
Недавно откривена фотографија аустроугарског војника са сестром и дјететом на згаришту куће у Палама из 27. јануара 1915. године, говори да је на Палама у току рата и даље постојао гарнизон, а с обзиром да је Србија „била спаљена“, родбина је долазила у посјету војницима.
Фотографију је направио Валтер Тауш (Walter Tausch), одговоран и за чувене фотографије прије и након атентата у Сарајеву, а које и данас свједоче о овом догађају.
Са друге стране фотографије је написано: У спомен на ратну годину. Твоја сестра Натали фон Хофман.
Иначе племићки наслов „фон“ је био најнижи ранг племства, који се обично додјељивао доказаним официрима, државним службеницима и њиховим породицама. Тако да би на фотографији могао бити официр, који је у току ратних година био стациониран у касарни на Каловитим брдима.
Кућа са фотографије је уништена највјероватније у аустроугарском гранатирању. Оно што је интересантно, је да постоји велика вјероватноћа да се на фотографији налази парохијска кућа у којој је живјела породица Грабеж и прва Основна школа у Палама. Међутим не постоји довољно доказа и детаља који би то потвридили у овом тренутку, осим да се положаји прозора и димензије поклапају.
Свакако, фотографија представља значајан историјски артефакт који свједочи о ратним условима на Палама током Првог свјетског рата.
Народна основна школа у касарни
Године 1919, након завршетка Првог свјетског рата и распада Аустроугарске монархије, зграда бивше аустроугарске касарне на Каловитим Брдама добила је нову, мирнодопску функцију. У оквиру настојања да се обнови друштвени живот и обезбиједи образовање младима, донесена је одлука да се ова напуштена касарна преуреди у Народну основну школу.
Претходна школа, која се налазила у паљанској чаршији, изгорила је током гранатирања у Првом свјетском рату, остављајући Пале без одговарајућег објекта за образовање. У том тренутку, у Палама није постојала зграда која би могла одмах служити као школа.
Налог Земаљске владе 1919. године
Зграда је хитно очишћена, окречена и обновљена, уз санацију врата, прозора и подова. Додатно, стара штала поред касарне преуређена је у дрварницу, а комад земљишта у близини касарне претворен је у врт.
Школа је своја врата отворила 1919/20. школске године под руководством управитељице Софије Лазаревић.
Народна школа на Каловитим Брдама постала је светионик знања за младе генерације Пала све до избијања Другог свјетског рата.
(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)
Дивне су Пале.