Огласи
ФОЧА – Домаће становништво Фоче и Калиновика није учествовало у масовним убијањима више хиљада равногораца у мају 1945, већ су тај злочин починиле партизанске јединице из Србије, истакао је историчар Немања Девић на промоцији књиге „Босанска голгота“, коју је написао заједно са колегом Бојаном Димитријевићем.
Књига „Босанска гологота – слом снага Југословенске војске у отаџбини у Босни 1945. године“ говори о повлачењу ових јединица из Србије и Црне Горе крајем 1944. и почетком 1945. године на простор БиХ, о дугом бесциљном путу, који је трагично завршио масовним убиствима и бацањима у јаме од стране партизана, и то након званичног завршетка Другог свјетског рата.
Војска ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића из Црне Горе, предвођена мајором Павлом Ђуришићем, мученички је пострадала прво на подручју Лијевча поља, а затим у јамама по Словенији, док су јединице из Србије потучене током битке на Зеленгори, а заробљеници су затим убијани по јамама на подручју од Калиновика до Фоче.
На промоцији књиге у Музеју Старе Херцеговине у Фочи, за коју се тражило мјесто више, Девић је подсјетио да је највећа гробница равногораца у јами Понор, у селу Будањ код Миљевине, а да су војници из Србије убијани и на подручју саме Фоче, и то у насељима Брод, Застава и Рибарска.
Историчар истиче да нова истраживања показују да је број жртава на подручју Фоче и Калиновика био нешто мањи него што је партизанска власт навела одмах након рата.
„Они су говорили о 9.235 погинулих, заробљених, уништених – користили су та три израза у документима. Број је, срећом, мањи, али колики год да је број убијених у Будњу, од по најнижој процени 700-800 до неке конзервативније процене од око 2.200 људи, ради се о највећој до сада необележеној масовној гробници у БиХ, где поред једног крста који је поставила Црква немамо у потпуности истражену ту локацију“, рекао је Девић.
Он је додао да, бар за сада, готово да нема познатих докумената који би говорили о овом злочину, али да су у Војном архиву у Београду нашли трагове који упућују на закључак да су убиства заробљеника вршена без суда, те да није вођена прецизна евиденција.
„Колико је њих погинуло у самој бици, колико по заробљавању, тешко је рећи. Процена је да је између 8.000 и 9.000 њих дошло 12. маја 1945. на Зеленгору и да је од тог броја ретко ко преживео. Има мало и усмених сведока који су то записали, али смо од свих тих делова сведочења, што докумената, што мемоариста, покушали да склопимо мозаик сазнања који говори и о `Босанској голготи` и о њеној завршној драми на Зеленгори“, каже Девић.
Он истиче да, према писању Милована Ђиласа, обрачун таквих размјера није могао да се деси без директног знања и одобрења Јосипа Броза Тита.
„Чак га је у својим меморима Ђилас и цитирао на који начин је издао наредбу о ликвидацији заробљених четника на Зеленгори, а, с друге стране, знамо које су јединице учествовале у томе, то су снаге Трећег корпуса Југословенске армије, односно њене 37. дивизије. Притом, ударну песницу у том обрачуну носила је Трећа санџачка пролетерска бригада која је делом била попуњена на територији Рашке области, а делом у јужној Србији и њој је било препуштено да се у највећој мери обрачуна са заробљеницима крајем маја 1945. године“, каже Девић.
Према његовим ријечима, у партизанским јединицама које су вршиле егзекуције у мањем броју било је муслимана, док су већину чинили Срби, тако да злочин није имао национални, већ идеолошки предзнак.
Деценијама након Другог свјетског рата у крајевима одакле су били убијени равногорци, у Шумадији, Поморављу и Западној Србији, постојао је анимозитет према фочанском крају, јер су потомци убијених погрешно сматрали да је у злочинима учествовало и домаће становништво.
Историчар одбацује било какву одговорност и учешће становништва Фоче и Калиновика.
„Асоплутно нисмо нашли никакав траг да је локално, поговото српско становништво, учествовало у тим злочинима. Напротив, да су се трудили, не због идеолошких разлога, већ из саосјећања са пораженом војском, да им помогну, да их колико толико заштите. Због свега тога, време је да се и на овој и на оној страни Дрине говори о тим догађајима потпуно отворено и јасно“, поручио је Девић.
Он је додао да се све масовне гробнице убијених равногораца налазе на просторима Републике Српске и да би српски народ морао да их обиљежи да би се очувало сјећање на њихову жртву и мученичко страдање.
Девић је замолио све оне који могу да помогну изградњу цркве, како ју је назвао помирнице, у Миљевини у чију крипту ће бити похрањени посмртни остаци војника Драже Михајловића, који ће бити извађени из околних јама, а за коју је земљиште освештао Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом.
(www.palelive.com / Срна)
