Огласи
БЕОГРАД – Историчар Милош Ковић сматра да Срби морају да освијетле дугу историју геноцида над српским народом, која траје кроз читав 20. вијек, а може да се препозна и у ранијим епохама, па и у вријеме аустроугарске владавине у БиХ, која обухвата крај 19. и почетак 20. вијека.
Ковић вјерује да Срби резолуцију о Сребреници, чије се усвајање припрема у Генералној скупштини УН, могу да искористе бар за то да покажу да етикету геноцидног народа као предлагачи покушавају да им припишу они који су спроводили геноцид над Србима.
„Важно је да се натерамо да, макар подстакнути и овом срамотом од резолуције, коју сам ја назвао геноцидном резолуцијом, јер је подносе они који су вршили злочине над српским народом, а врше их и данас, осветлимо ту дугу историју геноцида над Србима, који траје и у наше време. Јер, оно што се дешава Србима на Косову и Метохији по дефиницијама тог појма може да се назове само геноцидом“, рекао је Ковић за Срну.
КАЛАЈ СРБИМА УКИНУО ПРАВО НА ПОСТОЈАЊЕ
Напомињући да у доказивању геноцида на одређеном простору све зависи од дефиниције, Ковић објашњава да се овдје најчешће користи дефиниција геноцида из 1948. године, коју су дале УН и дефиниција творца појма геноцид Рафаела Лемкина из 1944. године.
„То су врло широке дефиниције. Али, оно што се догодило Србима у Првом светском рату потпуно одговара дефиницијама геноцида које су дате 1948. и 1944. године“, рекао је Ковић.
Он је навео да, када се говори о уништавању Срба у БиХ у вријеме Аустроугарске, треба имати на уму да дефиниција геноцида из 1944. године подразумијева уништење основа егзистенције једног народа, а то су културне и економске основе.
„То је рађено већ у време Аустроугарске, односно режима Бењамина Калаја у БиХ, када је укинуто званично постојање српског народа. Тада су једини народ који је званично псотојао у БиХ били такозвани Босанци. Била је само босанска нација, а Срби нису постојали у јавном простору“, истакао је Ковић.
Он је објаснио да је тада неко могао бити Србин само у приватној сфери – у својој породици и кући, а званично се тај народ звао „босански“, као и језик, јер српски званично није постојао.
ОД ВОЈНИХ СУДОВА ЗА ЦИВИЛЕ И ВЈЕШАЊА ДО КОНЦЛОГОРА
Ковић тврди да је у Првом свјетском рату дошло до непосредног, масовног и геноцидног злочина над српским народом на тлу БиХ, када је Аустроугарска завела војне судове који су судили цивилима.
„Оно што је почело велеиздајничким, такозваним Загребачким процесом против Срба 1909. године, који је био монтиран, настављено је низом процеса у БиХ, попут Бањалучког процеса, који је био највећи. Ту се Србима судило због тога што су Срби. Суђено им је као `велеиздајницима` зато што су били лојалнији Србији и Црној Гори него Аустроугарској“, истакао је Ковић.
Осим суђења која су били пародија од судских поступака, Срби су, указује Ковић, непосредно убијани на кућном прагу, а убијали су их аустругарски доборовољци, такозвани шуцкори, које је академик Милорад Екмечић назвао претечама усташа.
„Срби су вешани и убијани на најбруталније начине на кућном прагу. Цео простор Подриња, од Херцеговине скроз до Семберије, био је посут стратиштима за Србе. То, наравно, није било све, јер су Срби вођени у концентрационе логоре, а најпознатији концентрациони логори за Србе из БиХ били су у Добоју и Араду“, навео је Ковић.
АУСТРОУГАРСКИ ЗЛОЧИНИ ПРЕЋУТКИВАНИ И У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ
Он сматра да је нарочито важно да Република Српска, када је ријеч о логору у Добоју, на прави начин обиљежи стратишта и да детаљно изучи историју тог логора, у којем су били и Срби из Црне Горе.
„Наравно, треба да се обележава и сећање на жртве у Араду, у Јиндриховицама и у
Mauthauzenu, Нађмеђеру и другим логорима на простору Аустроугарске. Ту су Срби умирали од тортуре, глади и болести. Никакви лекарску негу нису имали, а умирале су хиљаде“, истакао је Ковић.
Он је указао да је то историја која није испричана, јер је о њој врло мало писано и имамо само дјело „Црна књига“ Владимира Ћоровића.
„Ћоровић се у тој књизи бави злочинима над Србима на тлу БиХ, у данашњој Републици Српској, али и у остатку БиХ. Осим ње, врло мало је на свеобухватан начин о томе писано. Ти злочини су углавном прећуткивани и у Краљевини Југославији“, напоменуо је Ковић.
ИСТИ ЗЛОЧИНЦИ УБИЈАЛИ 1914. И 1941. ГОДИНЕ
Више је, како каже Ковић, писано о геноцидним злочинима аустругарских војски на тлу Србије, нарочито на подручју Мачве, Јадра и Рађевине, гдје су затирана читава села.
„Исти злочинци из 1914. године, који су тада чинили злочине у овим крајевима, вратили су се 1941. године и понекад су то били исти људи. На ширем подручју Лознице, у селима Драгинац и Цикоте, убијане су и бебе у колевкама. То су биле репресалије због српског устанка из 1941. године, али изговор није важан, јер је реч о масовним злочинима“, нагласио је Ковић.
Он сматра да на уму увијек треба имати да су Срби логорашки народ, јер су их одводили у конентрационе логоре у којима су масовно умирали и у Првом у Другом свјетском рату, као и да се може се рећи да су Срби, уз Русине, први Европљани који су затварани у концентрационе логоре.
„И то је историја геноцида над српским народом који траје кроз цео 20.век, и који, како је речено и у Васкршњој посланици Српске православне цркве, може да се прати и у претходним вековима. У историји тог геноцида посебно важно место има геноцид у Првом светском рату. Академик Екмечић је писао да је тај гецодид почео 1914. године у злочинима над цивилима у околини Фоче“, истакао је Ковић.
(www.palelive.com / Срна / Фото: ГС)
