На измаку прве четвртине 21. вијека све је више жена у науци, књижевница, међутим, негдје смо заборавили, скрајнули и запоставили оне жене које су омогућиле свеколико данашње стваралаштво. Не борбом, извикивањем парола и бунтом, већ напросто својим тихим, прегалачким радом и стварањем, у времену у коме је све било подређено патријархалној култури.

Једна од тих заборављених, потиснутих и неправедно скрајнутих била је и књижевница Милица Мирон. Рођена је у селу Хиње, код Жужемберка (југоисточна Словенија), у учитељској породици, а одрасла је и школовала се у Љубљани. За Михаила Мирона удаје се 1912. године, а од 1920. живјела је са њим у Сарајеву. Књижевним радом почела је да се бави веома рано, објављујући у љубљанском Омладинском листу. Књижевна остварења на српском језику (тада српскохрватском) почела је да објављује 1920. године, а њена поезија и проза могла се наћи у бројним књижевним часописима: Мисао, Књижевни север, Живот и рад, Записи, Млада Босна, Српски књижевни гласник, Југословенски лист, Вечерња пошта, Женски свет, Живот. Милица Мирон писала је и драме за дјецу, које су извођене у дјечијим позориштима у Босни и Херцеговини и у региону, са великим успјехом. Прва драма коју је написала и која је први пут изведена у Сарајеву 1929. године била је Снежана, а затим су слиједиле Мачак у чизмама (1930), Несташни Иво (1931), Чудотворни чирак (1932), Водени женик (1933), Аладинова чаробна лампа (1938) и Прољеће се буди (1938). Осим поезије, прозе и драме, Милица Мирон објавила је и књиге Загонетке и одгонетке (1951) и Загонетке и питалице (1970), а бавила се и орнаментиком народног плетива из Босне и Херцеговине, о чему је објављивала краће радове и написала једну обимнију студију која се чува у Архиву САНУ.

Стваралаштво Милице Мирон расуто по часописима, зборницима и архивима, поново открива и доноси пред нас књига „Заборављена Милица Мирон“ у издању Матичне библиотеке Источно Сарајево, коју је приредила књижевница Маријана Петронић. Ова књига, као један својеврстан зборник – полиграфија свег стваралаштва Милице Мирон, али и радова о њој, сјећања, фотографија, представља изузетан подвиг и допринос очувању лика и дјела ове књижевнице.

У Предговору књизи, приређивач Маријана Петронић пише прије свега о томе како је дошло до тога да ова књига настане. Колико је било тешко прикупити и пронаћи грађу, текстове Милице Мирон, свједочанства о њеном животу и дјелу. Петронићева, такође, наводи да су и Милица и Михаило Мирон били чаланови Друштва писаца Босне и Херцеговине, међутим да њихова имена нису поменута на изложби одржаној 2005. године поводом 60 година од оснивања асоцијације босанскохерцеговачких књижевника, иако су оставили неизбрисив траг у књижевности и култури тога доба. Стога, је природно дошла и одлука да се напише једна оваква књига, која ће, како се приређивач нада, подстакнути читаоце да се упознају са дјелом Милице Мирон.

Полиграфију „Заборављена Милица Мирон“ чине биографски текстови о Милици Мирон, које су писали пријатељи и познаници породице Мирон – Весна Маринчич, Мурис Идризовић, Марја Боршник, Љ. Томић-Ковач, Мојсије Ђерковић, Недељко Зеленовић, Дејан Ђуричковић; затим поглавље насловљено „Милица Мирон и питање дјечијег позоришта“, након ког долазе драмски текстови Милице Мирон и критике које су писане након премијере драма. Као одвојена поглавља дате су приче и пјесме у прози, затим пјесме за дјецу, загонетке и питалице, те један фељтон Милице Мирон – „Са сарајевским књижевницима по Црној Гори“.

С обзиром на то да се стваралаштво Милице Мирон не ограничава само на поезију и прозу, као посебно поглавље Петронић је издвојила и етнолошки рад Милице Мирон, у коме се налазе кратки текстови о народном везу у Босни и Херцеговини, народном плетиву и орнаментици босанских (плетених) чарапа.

У полиграфији се такође налазе и стручни и научни радови који се баве изузетно богатим стваралаштвом Милице Мирон: „Међуратно бошњачко/босанскохерцеговачко женско пјесништво“ – Анес Осмић, „Књижевно стваралаштво Милице Мирон“ – Андреја Марић, „Просвјета у првој половини прошлог вијека: женско питање, Милица Мирон и дјечије позориште“ – Маријана Петронић, „Народно плетиво из Босне и Херцеговине – између архивске грађе и живог насљеђа“ – Јеленка Ј. Пандуревић.

Као веома важно поглавље истиче се „Библиографија радова Милице Мирон“, у коме се могу пронаћи све библиографске одреднице потребне проучаваоцима књижевности и рада Милице Мирон. На самом крају ове заиста обимне полиграфије налази се и велики број фотографија, на којима се може видјети Милица Мирон, њена кућа, фотографије рукотворина које је сакупила и фотографије гробља, односно већ зараслих и оронулих споменика Милице и Михаила Мирона у насељу Бријежђа, Пале.

Ова исцрпна полиграфија „Заборављена Милица Мирон“ важна је из неколико разлога. Првенствено због тога што нам пружа могућност да се упознамо са поезијом, прозом и драмама Милице Мирон, да се упутимо у књижевно стваралаштво Босне и Херцеговине, оно које је из идеолошких разлога готово избрисано и скрајнуто, не у периоду између два рата и након Другог свјетског рата како бисмо очекивали, већ управо у нашем времену. Полиграфијом „Заборављена Милица Мирон“ отворен је пут новим читањима и проучавањима дјела не само Милице и Михаила Мирона, већ и свих оних који су остали у сјени великих историјских догађаја и превирања. Као залог наде, да ће они о којима је највише писала и које је највише вољела, наставити да је чувају и да јој се враћају – макар и само читањем.

     Милица је изабрала гроб на Палама поред свог покојног мужа на врху властитих парцела. Пале су најближе сарајевско одмаралиште гдје су одавно ишли на одмор. Горње пошумљене травнате парцеле се спуштају у долину ка цести гдје се са једне стране пружа село, а са друге је раштркано неколико кућа породице Петровић…
…Дом су зато нашли код Петровића, које су сматрали себи најближим људима. Тај сељачки народ са Пала је још данас ковчег најчишћег српског језика и такође духовне традиције из које је Милица до смрти црпила сопствени израз и друга народна богатства. Заузврат им је давала своју креативност постављањем дјечијег позоришта, акламација и разних других игара, које су јој помагале да превазиђе усамљеност и отуђеност од мјеста. Ти природи најближи људи су јој добровољно ископали гроб и носили је на њеном задњем путовању.
(Марја Боршник „Милица Борштник-Миронова“)

(www.palelive.com / пише: Катарина Фуртула)