Огласи
Долазак часних сестара Дружбе Кћери Божје љубави у Сарајево везује се за позив надбискупа др. Јосипа Штадлера 1882. године. Оснивач реда, Франзиска Лехнер из Аустрије, у настојању да обезбиједи духовно и социјално старање, упутила је часне сестре у окупирану Босну и Херцеговину. Убрзо по доласку у Сарајево, сестре су основале Завод Св. Јосипа за сирочад и школу за дјевојчице, постављајући темеље будућем ширењу своје мисије.
С обзиром на то да је на Палама, у пилани Задика С. Финција, радио је велики број католика из свих дијелова царства, постојала је потреба за изградњом католичке цркве, али и школовања католичке дјеце. Године 1911. упоредо са изградњом Цркве Светог Јосипа купљена је и вила у тиролском стилу од енглеског генералног конзула Фримена на Каловитим брдима.
Вила енглеског конзула, која се помиње 1910. године у аустријским туристичким водичима, налазила се на мјесту некадашњег Дома армије, касније Дома извиђача, затим Дјечјег васпитно-образовног рекреативног центра „Будућност“ и на крају Студентског дома „Каловита брда“.
Била је то идеална локација за оснивање опоравилишта и уточиште за болесне и анемичне дјевојчице из града. Сам дом је назван Маријин дом по заштитници Дјевици Марији. Поред самог објекта, дограђена је мала капелица.
Заједница је од почетка бројила пет сестара: Јула Иванишевић – Хрватица, Берчмана Леиденикс – Аустријанка, Кризина Бојанц – Словенка, Антонија Фабијан – Словенка, Бернадета Бања – Мађарица.
Дом часних сестара располагао је комплексом црногоричне шуме и малом економијом, коју су одржавале часне сестре. У радовима на пољу и физичким пословима сестрама је помагао један локалац. Сестре су узгајале стоку и обављале све остале домаћинске послове. Остало је записано да је: „Пет сестара је својим пожртвовним радом обрађивало врт с нешто мало воћа и хранило перад за опоравак сестара. Тежак је био рад у том предивном горском, црногоричном крају Пала. Сестре су то драговољно радиле како би могле уздржавати годинама болесне и немоћне сестре којима је био нужан планински зрак и кућни одмор у њему.“
Редовно су силазиле пјешке до Пала и ишле у жупну цркву св. Јосипа Радника на мису.
Временом је Дом постао права добротворна установа, јер је чинио добра дјела свима који су покуцали на врата. Због тога је самостан дошао на глас „гостињца сиромаха“. Остало је записано да су „пуно давале сиротињи и посуђивале им од петролеја па до соли. Биле су добре, чедне, једноставне и љубазне. Кад су с Романије сељаци пролазили у Сарајево на сајам, свраћали су накратко у самостан да се освјеже и нахране.“
Сва свједочанства истичу да су сестре помагале свим људима, не гледајући ко је ко или којој вјери и националности припада.
Образовање католичке дјеце у православној школи
На Палама је у фебруару 1907. године отворена конфесионална Српска православна основна школа и њу је похађао велики број дјеце свих вјерских опредјељења.
У Државном архиву Босне и Херцеговине чува се акт на њемачком језику о службеној преписци поводом „писмене представке групе грађана са Пала“. Представку су написали родитељи 14-теро дјеце католичке вјере, која су похађала Српску народну основну школу на Палама. Она је упућена Католичком жупском уреду Сарајево, 19. марта 1909. године:
„Овдашње становништво српско-православне вјере подигло је из властитих средстава школу која се данас састоји из три разреда и има једног школског управитеља и једну учитељицу. Од 80 дјеце има 14 католичке вјере која посјећују ту школу. Дјеца напредују врло добро и позната су код учитеља као одлична дјеца. Док православна дјеца имају подуку у вјеронауци дотле католичка немају… И сам управитељ школе радо пристаје да помогне све да се то стање поправи. Надамо се да ће Жупни уред у интересу католичке вјере помоћи и одредити једног свештеника да учи вјеронауци католичку дјецу на Палама„. Слиједе потписи родитеља: 19. март 1909. Карл Хофер, Блаж Галек, Франц Чорман, Јуре Шубат, Флоријан Смајсек, Франц Тичар, Штефан Инхоф, Франц Туна.
О овом захтјеву Римокатолички жупски уред је 23.4.1909. обавијестио Земаљску владу Босне и Херцеговине. Мјесни жупник Андрија Предмерски је одређен да долази сваке недјеље на Пале и бесплатно обавља катехезу католичке дјеце. Због тога Жупски уред моли Земаљску владу да се жупнику одобри бесплатна возна карта на релацији Сарајево — Пале и обратно…
Католичка народна школа на Палама
У јесен 1911. године стигао је у Сарајево папин делегат Петар Бастијан, бенедиктинац, да уреди неки спор у бискупији врхбосанској. Становао је у заводу св. Јосипа на Банском бријегу. Делегат је долазио на Пале, јер му се „јако свиђао тај крај“. Његовим залагањем је саграђена дрвена кућа у близини Дома и у њу је смјештена Католичка народна основна школа. Ту основну школу похађала су у почетку само католичка деца. Рад у тој школи почео је 1913. године. Прва учитељица била је сестра Станислава Прешерн, и она је у тој школи најдуже радила.
У четири разреда је у почетку било око 30 ученика. У школи су радиле Анђела Струјић и Лијерка Стокалук. Међу учитељицама биле су двије Аустријанке: сестра Хуберта Рунд, управница школе и сестра Бергмана, која је предавала њемачки језик.
Када се 1914. године због рата угасила Српска конфесионална школа, захваљујући овој школи одржао се континуитет основног школства на Палама. Од 1917. године Католичка народна основна школа примала је и дјецу других вјероисповјести. Наставно писмо било је латинично, а већ у другом разреду дјеца су учила и њемачки језик. Школска зграда, прављена посебно за ту намјену, имала је само једну учионицу. Учитељице су радиле са два комбинована одјељења у двије смјене. Први и други разред имали су наставу прије подне, а трећи и четврти послије подне. За вријеме великог одмора сва дјеца су добијала топли оброк. У то вријеме ученици нису били оптерећени великим бројем предмета и уџбеника, а и школски програм није био тако обиман. У Католичкој народној основној школи ученици су од уџбеника имали само буквар и читанку, а остале предмете су учили из својих школских свесака онако како су им учитељице диктирале.
Поред вјеронауке коју је предавао свештеник, поклањало се доста пажње ручном раду (вез и хеклање). Учило се пјевање и свирање на виолину. Најбољи успјех је био – врло добар.
По причању Ерне Вајнер — Копецки, која је такође била ученица ове школе, школска зграда је била веома лијепа грађевина, израђена у планинском стилу. Имала је високи партер и спрат. У згради је била само једна учионица.
Међу учитељицама биле су двије Аустријанке: сестра Хуберта Рунд, управница школе и сестра Бергмана (чијег се презимена не сјећа), која је предавала њемачки језик.
Сачувана је само документација из ратне школске године 1918/19, из које сазнајемо да су те године у три разреда уписана 52 ученика, и то према вјероисповести: католици 23, православци 27, муслимани 2.
Сачуван је и допис Земљске владе за Босну и Херцеговину од 27. децембра 1917. године, којим се Заводу св. Јосипа у Сарајеву „додјељује једнократна новчана помоћ од 1.800 круна за самостанску основну школу на Палама“.
Школа је престала са радом 1919. године, када је основана Народна основна школа у напуштеној аустроугарској-касарни на Каловитим брдима, према програму Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Нажалост, школска документација Католичке народне основне школе је уништена у Другом свјетском рату.
Посљедње сједнице Владе Краљевине Југославије у Маријином дому
У бурним данима априла 1941. године, када се Краљевина Југославија суочавала са колапсом под налетом фашистичких снага, Пале су постале једно од кључних мјеста у којем су се одлучивале судбине државе. Након што је 9. априла влада одржала сједницу у Севојну код Ужица, одлучено је да се влада повуче на Пале, док се Врховна команда пресели у Дрињачу код Зворника.
У Дому часних сестара на Палама су се од 10. до 13. априла 1941. године одржале сједнице Министарског савјета. На сједницама су доношене одлуке о финансијској помоћи службеницима и употреби сребрног новца који је остао у Београду.
Током боравка на Палама, влада се бавила углавном административним питањима, без доношења кључних одлука о капитулацији. Предсједник владе генерал Симовић и министар војске генерал Илић предложили су да се влада пресели у Никшић како би се приближила краљу Петру II, који је у тим тренуцима био на путу према Никшићу. Одлучено је да се прелаз изврши 14. априла рано ујутро.
Посљедња сједница је завршена без одлуке о капитулацији, али је генерал Симовић предао новоименованом начелнику Врховне команде, генералу Данилу Калафатовићу, писмо са овлашћењем да тражи примирје од непријатеља. Ипак, званично одобрење за капитулацију није донесено.
По одласку владе са Пала 14. априла, Дом часних сестара остао је симболично обиљежен као мјесто гдје су одржане посљедње сједнице југословенске владе на тлу земље.
Маријин дом у крвавом сукобу партизана и домобрана
Током љета и јесени 1941. године, источна Босна постала је поприште сурових борби и масовних страдања српског становништва под ударом усташких и домобранских јединица, уз подршку њемачких окупатора.
Устанички покрети партизана и четника организовали су герилски отпор, заузимајући околна српска села и прекидајући комуникације према Сарајеву.
Маринин дом на Палама нашао се у опасности, док су часне сестре, свјесне надолазеће опасности, остајале у молитви. Децембар 1941. донио је кулминацију сукоба, када је самостан постао средиште борби и страдања.
„У ноћи с 10. на 11. децембра владало је затишје, но партизански Романијски одред обновио је напад 11. децембра у 14 сати и заузео Каловита Брда на улазу у Пале.
У Каловитим Брдима налазио се самостан редовница Дружбе кћери Божје љубави, гдје се налазила распоређена домобранска стража од 12 домобрана из састава 6. сатније 15. пјешачке пуковније. Пред нападом партизана домобрани су се у 15 сати повукли према штабу 6. сатније у згради основне школе удаљеној од самостана око 300 метара. Заповједник домобранске 3. сатније 7. пјешачке пуковније, сатник Дервиш Љуцо заповједио је Оружничкој станици Пале да избаци партизане из Каловитих Брда и скупину од 20 оружника појачао с двије десетине домобрана из 3. сатније 7. пјешачке пуковније и нешто милиционера. Протунaпад је одбијен и притом је погинуо милиционар Шаћир Зукобашић, а скупина се у 19:30 сати повукла натраг према Палама.
У 18 сати партизанске су снаге отпочеле напад на Пале са свих страна, али нису успјели пробити домобранске поставе, којима је у помоћ пристигао и оклопни воз из Сарајева, те је напад обустављен у 21:30 сати. У 23 сата партизани су обновили напад још јачим снагама и борба је трајала до 00:30 сати 12. децембра, када су се након великих губитака партизанске снаге повукле.
За вријеме овог напада поново је порушена жељезничка пруга Сарајево – Пале и прекинуте су све брзојавне и телефонске везе са Сарајевом, а у овим борбама подршку домобранској посади у Палама пружао је и њемачки оклопни воз. Пруга је поправљена и све су везе поновно успостављене већ у јутарњим сатима 12. децембра.
Након што је свануло, на Каловита Брда упућени су у извиђање оружници под заповједништвом наредника Божа Чоле ојачани с четири рова домобрана из 6. сатније 15. пјешачке пуковније. О затеченом стању у мјесту наредник Чоле је извијестио:
Зграда клостера часних сестара у Каловитим Брдима је потпуно изгорила, у другој згради клостера видјели су да су ствари све испревртане, часних сестара, а нити свештеника у клостеру нема, а нити се могло установити шта је од ових било. У Дјечијем дому сва су врата на дому затварана, ствари у дому испревртане, а види се и да су опљачкане такође у свим кућама пучанства римокатоличке вјере све је испревртано и више ствари опљачкано, а још се у клостеру, Дому дјечијем и свима кућама налази разних ствари вриједности 200 – 300 хиљада куна. Осим ствари које су опљачкане у овим кућама је живјело 12 особа, за чију се судбину није ништа могло дознати те је вјероватно, да су одметници ових дванаест особа са собом одвели.
За вријеме вршења даљњег претреса терена, оружници су пронашли леш Шиме Павичевића, којег су одметници убили. Леш Шиме је пронађен у Каловитим Брдима у шуми непосредној близини државне цесте, која води Пале – Мокро – Сарајево, на лешу се види да је глава сва крвава, леш је положен на прса легнут по земљи, а руке држи у џеповима.
И даље вршећи претрес терена, одметници су нападали из шуме на оружнике и домобране, те на први пуцањ пушака, домобрани без и најмање давајући отпора одметничком нападу дали се у бијег, бјежећи назад према згради народне школе гдје су на страну у штабу сатније.
Овом приликом оружнички наредник Божо Чоле, позвао је домобране да не бјеже и заповиједио им да ступе у борбу са одметницима али тој заповиједи домобрани нијесу слушали већ су и даље бјежали, тако да је видио свог разводника Петра Севера опкољеног од одметника, који пуца на одметнике из стројне пушке и тада је наредник Чоле домобранима упереном пушком на њих заповиједио: ‘Ко буде даље покушао бјежати на њега ћу пуцати’ и на тај начин извјестан број домобрана који већ нијесу били побјегли зауставио, који су примили борбу са одметницима када се између одметника могао повући и разводник Петар Север да га одметници нису заробили.
И овог пута оружницима и 4 рова домобрана у помоћ није нико дошао, а како је ноћ наступила тако да су се из Каловитих Брда морали повући, без да су могли са собом понијети лешеве погинулог милиционера Зукобашића и Шиме Павичевића који су од одметника убијени.
У овој борби лакше је рањен један домобран, оружника није било мртвих а нити рањених.„, стоји у записима Зборника докумената и података о народноослободилачком рату југославенских народа.
Заробљавање часних сестара и погубњење
Из Зборника докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа види се да су часне сестре из Маријиног дома заробили и одвели партизани, а дом је изгорио у борбама.
У борбама око Пала учествовали су Романијски и Мокрањски батаљон из Романијског одреда и Прачански и Требевички батаљон из састава Калиновичког одреда. Редовнице из самостана Маријин дом, познате у народу као Дринске мученице су заробили и одвели партизани.
Приликом заузимања Каловитих брда, осим пет сестара: с. Јуле Иванишевић, с. Берцхмане Леиденикс, с. Кризине Бојанц, с. Антоније Фабјан и с. Бернадете Бања, одведен је и словеначки свештеник Франц Ксавер Мешко, који је на молбу пуштен. Такође су одведене и двије дјевојчице из Дјечјег дома: Весна Петрић и Роза Теленек, затим мјештани Јосип Павичевић, Марица Теленек, Марија Видмар, Марија Шенс, Штефица Пресјенек и Шимо Павичевић, који је пронађен мртав.
Много је свједочења о заробљавању часних сестара од стране четника, али та свједочења често треба приписати незнању или страху од комунистичке репресије и притисака који су пратили ратне и поратне године. У вртлогу трагичних догађаја и политичких манипулација, истина је често била затрпана пропагандом и страховима који су обликовали колективно памћење.
Међутим, сачувани документи недвосмислено показују да су часне сестре из Маријиног дома на Палама прво заробиле партизанске јединице током борби за Каловита брда. Ипак, судбина која их је задесила у Горажду не искључује могућност да су касније пале у руке четника.
Сурови марш преко Романије и Јахорине, по оштрој зими и дубоком снијегу, одвео је изнемогле и исцрпљене часне сестре, као и остале заробљенике, на пут страдања. Без одмора и хране, након дуге и мучне голготе, стигли су до Горажда 15. децембра 1941. године. Према свједочењу преживјелих, ту су затворене у зграду некадашње касарне Југословенске војске, на трећем спрату, гдје су провеле своје последње сате.
Само дан касније, 16. децембра 1941. године, часне сестре су убијене бајонетима које су користили четници, а њихова тијела бачена у ријеку Дрину, која је заувијек сакрила њихову трагедију. Једна од сестара, Берчмана Леиденикс, није могла наставити марш због година и физичке слабости. Убијена је у шуми на путу према Горажду, а њено тијело никада није пронађено.
Комунистичке власти за злочин осудиле Јездимира Дангића
Због злочина који је почињен над муслиманима и католицима у Горажду, комунистичке власти су осудиле и стијељале четничког вођу устаника Јездимира Дангића.
Према изворима: „Дангићеви четници ушли су у Пале 11. децембра 1941. године, након чега су запалили римокатолички самостан „Маријин дом“ и заробили пет часних сестара: Јулу Иванишевић (Хрватица), Берчману Леиденикс (Аустријанка), Кризину Бојанц (Словенка), Антонију Фабјан (Словенка) и Бернадету Бања (Мађарица). Те вечери су, заједно са осталим заробљеницима, били приморани на марш преко Романије по екстремно хладном времену и дубоком снијегу. Током марша, сестре су биле изложене исмијавању, пријетњама и понижавањима од стране својих отмичара.
Када су пролазили кроз село Сјетлина, најстарија сестра, Берчмана Леиденикс, исцрпљена и физички неспособна да настави марш, била је одвојена од групе и остављена да се сама суочи са судбином. Остале четири сестре су 15. децембра доведене у Горажде и затворене на трећем спрату бивше касарне Краљевске југословенске војске.
Те вечери, група четника упала је у просторију са намјером да изврши силовање. Схватајући неизбјежну судбину, часне сестре су из очаја искочиле кроз прозор са трећег спрата, покушавајући самоубиством да сачувају част. Иако су неке од њих преживјеле пад, наводи се да су их разјарени четнички официри убили бајонетима. Тијела су затим бачена у ријеку Дрину.“
Неколико дана касније, 23. децембра 1941. године, четници су извели сестру Берчману Леиденикс у шуму код Сјетлине, наводно обећавајући да ће је спојити са осталим сестрама у Горажду. Међутим, она никада није стигла до одредишта и више је нико није видио. Свједоци су касније примјетили једног од четника како носи њен ружариј око врата.
Вијест о страдању часних сестара брзо се проширила на територији НДХ. У априлу 1942. године, Јездимир Дангић је ухапшен од стране Њемаца и послан у заробљенички логор у Пољској. Године 1943. успио је побјећи и учествовао у Варшавском устанку против Нијемаца. Након рата, 1945. године, заробила га је Црвена армија и изручила новим југословенским комунистичким властима, које су га оптужиле за ратне злочине. На суђењу у Сарајеву проглашен је кривим и осуђен на смрт. Стријељан је 22. августа 1947. године.
Интересантно је да је у октобру 1941. године, Дангић потписао споразум о сарадњи с партизанима у устанку. Његово подручје дјеловања су били: Братунац, Сребреница, Власеница, Олово, Рогатица, Фоча, Горажде и Чајниче. Тако да је врло вјероватно да је Дангић држао заробљенички камп у Горажду и да су му Партизани предали заробљенике, међу којима су биле часне сестре. Међутим, не постоје докази да је Дангић са четницима боравио на Палама и да је учестовао у борбама са домобранима.
Беатификација
Процес беатификације часних сестара започет је 1999. године на иницијативу Католичке цркве у Босни и Херцеговини, а папа Бенедикт XVI. прогласио их је блаженима 14. јануара 2011. године. Беатификација је обављена на свечаној церемонији у Сарајеву, 24. септембра 2011. године, којој је присуствовао велики број вјерника и црквених великодостојника.
Њихов спомен дан обиљежава се 15. децембра, када се вјерници окупљају како би се молитвом сјетили њихове жртве и захвалили на њиховој духовној истрајности.
Часне сестре из самостана Маријин дом остале су у памћењу народа као симбол доброте, а њихова мученичка смрт остаје свијетла опомена на страхоте рата и људску суровост.
(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир. Извори: Војислав Милутиновић, Мојсије Ђерковић, Амир Обхођаш, Дневник руског кадетског корпуса, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југославенских народа, Фото: kblj.hr, Wikipedia)
Уколико имате више информација, старе документе, фотографије, сазнања – пишите нам на: admin@palelive.com
