Огласи
Почетком 20. вијека, православно становништво Пала осјетило је потребу за подизањем цркве која би постала духовни и заједнички центар вјерника. Иако су Пале тада биле мало насеље, недостатак сталног храма постајао је све израженији. Свјесни значаја цркве за вјерски и друштвени живот заједнице, угледни мјештани су се 1904. године организовали и формирали Црквено-школски одбор, чији је главни задатак био покретање иницијативе за изградњу богомоље.
Заузимањем предсједника црквеног одбора Ристе Шушића и потпредсједника Васе Тодоровића и пожртвованошћу мјесног пароха Ђорђа Грабежа од самог почетка, одбор је преузео одговорност за прикупљање новчаних прилога и грађевинског материјала, што је у условима аустроугарске управе представљало сложен и дуготрајан процес. Прикупљање средстава није било лако, али су мјештани, вођени дубоком вјером и жељом да оставе трајно насљеђе будућим генерацијама, несебично даривали средства и материјал. Осим прилога из самих Пала, помоћ је пристизала и од добротвора из других крајева, а подршку су пружиле и поједине црквене и националне институције.
Након припреме, почетком јула 1905. године Црквени одбор расписао је конкурс за израду пројекта будуће цркве. То је био први корак ка остваривању дугогодишње жеље православног становништва Пала – да коначно добије властити храм, у којем ће се сабирати на молитву и богослужења. Лазар Дрљача, двадесетчетворогодишњи несвршени грађевински техничар, предаје пројекат за изградњу цркве у Палама и пројекат је изабран као најбољи.
Црквено-школски одбор је, након пажљивог разматрања, за извођача радова одабрао фирму Милоша Миладиновића „Предузеће за грађевине и технички биро за планове, архитектуру, процјене и др.“. Миладиновић, као један од ријетких домаћих неимара тог времена, већ је стекао углед у грађевинарству, а његово предузеће имало је значајно искуство у пројектовању и извођењу радова на храмовима.
Колико је то био тежак период говори и чињеница да је Аустроугарска управа фаворизовала католичку мисионарску активност и изградњу католичких цркава, док су православни вјерници били суочени са бројним препрекама. Министар финансија Бењамин Калај је отворено изјавио да „положај католицизма у Босни треба бити побољшан, како би муслимани, ако би у далекој будућности напустили своју вјеру, могли се приклонити католичкој, прије него православној конфесији.“ Ова политика изазвала је велико незадовољство српског народа, што је довело до Првог царског меморандума 1896. године. У њему су истакнуте неправде, укључујући потискивање изградње српских цркава у периферне дијелове. Упркос томе, српски народ је наставио борбу за своју црквено-школску аутономију, што је крунисано изградњом храмова попут цркве на Палама.
Градња цркве на Палама је започела с прољећа 1908. године, а прва велика свечаност уприличена је на Петровдан, 12. јула исте године, када је обављено свечано освештање темеља будуће цркве. Чин освећења темеља извршио је прота Васо Поповић, уз присуство великог броја вјерника, свештенства и угледних људи из околине. Овај значајан догађај окупио је преко 1000 људи, који су са великим одушевљењем свједочили почетку остварења дуго прижељкиваног сна – изградњи православног храма на Палама.
Након нешто више од годину дана градње, православна црква на Палама блистала је у својој пуној љепоти, спремна да постане духовни центар и чувар вјере и традиције српског народа у овом крају.
Дуго очекивано освећење цркве Успења Пресвете Богородице одржано је 30. августа 1909. године у присуству великог броја вјерника, угледних личности и свештенства сарајевског и рогатичког протопрезвитерата. Чин освећења предводио је митрополит дабробосански Евгеније Летица. Остало је записано да је то био најрадоснији дан у историји Пала, јер је остварен дугогодишњи сан народа овог краја.
Архитекта царства и краљевине
Милош Миладиновић (1876–1934) био је један од ријетких домаћих неимара у Босни и Херцеговини током аустроугарске управе. Рођен је у Доњем Вакуфу, у породици свештеника-учитеља и учитељице, а образовање је стекао у Сарајеву, гдје је 1897. године завршио Средњу техничку школу. Даље студије и стручне семинаре похађао је у Бечу, након чега се вратио у Сарајево и основао „Предузеће за грађевине и технички биро за планове, архитектуру, процјене и др.“.
Већ почетком 20. вијека постао је препознат као успјешан градитељ, изводећи радове на стамбеним и јавним објектима, а посебно се истакао у пројектовању и изградњи православних цркава.
У вријеме када су најзначајнији грађевински подухвати у Босни и Херцеговини били под контролом аустроугарских стручњака, Миладиновић је својим радом показао да и домаћи градитељи могу равноправно учествовати у креирању урбаног пејзажа Сарајева и других градова.
Прва деценија 20. вијека била је период његовог највећег професионалног узлета. Његово предузеће је радило на бројним пројектима, од стамбених зграда и јавних објеката до вјерских грађевина. Осим што је сам пројектовао, често је и као главни извођач радова руководио градњом, што му је омогућило да споји архитектонске визије са практичним знањем градитеља.
Посебно се истакао у изградњи православних храмова, који су у то вријеме били од великог значаја за српску заједницу у Босни и Херцеговини. Интересантно је и то да је Миладиновић пројектовао и изградио велики број цркава, али оно што је очито црква Светог Илије у Маглају и цркву Светих апостола Петра и Павла у Горињем Драгаљевцу су рађене по пројекту цркве у Палама, који је радио Лазар Дрљача, али је Миладиновић пројекте мало измијенио и прилагодио тамошњим потребама.
Осим радова на вјерским објектима, његов потпис налази се и на бројним стамбеним зградама у Сарајеву, од којих се издвајају објекти у улицама Кошево, Чекалуша и Обала Кулина Бана. Најпознатије дјело његовог пројектантског рада је зграда Српског културно-просвјетног друштва „Просвјета“, подигнута 1911. године у стилу сецесије. Ова грађевина, са својим карактеристичним архитектонским детаљима и пластичним украсима, и данас представља један од најзначајнијих примјера тог стила у Сарајеву.
Милош Миладиновић је био човјек изузетног знања и талента. Посједовао је широко опште образовање, био је вјешт цртач и сликар, а владао је њемачким и француским језиком. Захваљујући својој интелигенцији и посвећености струци, непрекидно је пратио развој архитектуре и често путовао у европске центре попут Беча, Александрије, Истанбула и Прага, гдје је упознавао најновије грађевинске технике и архитектонске трендове.
Његов допринос архитектури Сарајева и Босне и Херцеговине остао је вриједан и дуготрајан. Иако није имао академско звање архитекте, његов рад и дјела сврставају га међу најзначајније градитеље свог времена. Као домаћи неимар, показао је да и домаћи стручњаци могу равноправно учествовати у обликовању урбаног пејзажа, остављајући за собом грађевине које и данас свједоче о његовом таленту и преданом раду.
Након Првог свјетског рата, Милош Миладиновић наставио је своју грађевинску дјелатност, прилагођавајући се новим друштвено-политичким околностима у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Интересантно је и то да је један од његових најзначајнијих пројеката из овог периода био Краљев дворац на Хан Пијеску, изграђен 1921/22. године као љетња резиденција краља Александра Карађорђевића.
Осим радова у Сарајеву, активно је учествовао у реконструкцији и изградњи јавних објеката у другим дијеловима Босне и Херцеговине. Његово предузеће и даље је било једно од водећих у грађевинском сектору, а многи његови објекти из овог времена и данас су дио урбане структуре Сарајева.
Иако је свој радни вијек провео градећи, био је и значајна фигура у јавном животу Сарајева. Као угледан члан друштва, именован је за градског вијећника, а његова фирма била је међу водећима у грађевинској индустрији Краљевине СХС. Његова способност да повезује различите архитектонске стилове, од традиционалног византијско-српског до модерних токова сецесије и академизма, издвајала га је међу савременицима.
Интересантно је и то да је архива Милоша Миладиновића и његовог предузећа у великој мјери страдала 1941. године када су усташе ушле у његов биро, запослене похапсили и одвели у Јасеновац, а архиву запалили. Опљачкан је и његов стан, те украден мобилијар. Мали дио архива који је сачуван на другој локацији, данас се чува у Хисторијском архиву Сарајева.
До своје смрти 31.12.1934. године Миладиновић је остао активан у архитектури и грађевинарству. Био је један од највећих архитеката и градитеља не само у Босни и Херцеговини, већ и у ширем простору Аустроугарске монархије и касније Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Покопан је на гробљу Свети Архангели Георгије и Гаврило, у близини Капеле видовданских хероја.
Друштво за полепшавање Пала
Архива Милоша Миладиновића, иако је већим дијелом уништена, оставила је за собом неколико драгоцјених приватних фотографија, које свједоче о његовој вези са Палама. На тим снимцима види се да је са породицом често боравио у овом планинском крају, налазећи у њему мир и одмор од градске свакодневице. Није познато када је тачно купио кућу на Палама, али се претпоставља да је то било након Првог свјетског рата.
Вјероватно се још приликом изградње цркве на Палама заљубио у ове крајеве, препознајући њихову љепоту и потенцијал. Пале су му постале уточиште и мјесто гдје је могао да предахне од бројних пословних ангажмана. С обзиром на његов углед, образовање и широко познавање архитектуре и урбанизма, сасвим је извјесно да је имао значајну улогу у оснивању Друштва „Пале“, чији је основни циљ био да дјелом подупире уређење и полепшавање Пала и околине, „како би се на Палима створило љетиште и љечилиште у великом стилу, те велики свијет упознао с њиховим красотама.“
Из статута се може сазнати да се друштво залагало за очување паљанских красота. Код подизања нових зграда да се поступа системски и рационално. Да се уреди комуникација. Да се путем јавних гласила и штампањем посебних списа, слика и реклама подигне посјета. Да се приређују забаве и свечаности. Да се посредује код изнајмљивања или куповине станова, као и сваком ко жели подићи на Палама вилу…
Друштво се финансирало донацијама добротвора и чланова, а чланови су имали право гласа на скупштинама, те су могли бити бирани на мјесто предсједника друштва, надзорника, тајника, благајника, затим у управни одбор, те на мјесто предсједника скупштине и на мјесто одборника.
Данас, скоро један вијек касније, Пале немају оно што су имале 1927. године – јасну визију развоја, вођену љубављу према природи, архитектури и туризму. Тада се водила брига о изгледу мјеста, о томе како ће се градити, како ће се уређивати комуникације, како ће се привући гости и представити љепоте овог краја свијету.
Постојала је организација која је систематски радила на томе да Пале буду љетовалиште и љечилиште, а не само једно од уснуло лијепих планинских мјеста. Финансирана добротворним прилозима и чланаринама, ово друштво је имало снагу да усмјерава развој мјеста у складу са његовим природним потенцијалима и културном баштином. Данас, кад нам се чини да често лутамо без дугорочног плана, вриједно је подсјетити се да су наши преци прије скоро сто година већ знали да Пале заслужују више – пажљиво планиран развој, поштовање простора и визију која је уравнотежено спајала природу, архитектуру и туризам.
Култна фотографија Паљана из 1927. године
Тешко је са прецизношћу утврдити тачан датум настанка култне фотографије, али постоји велика вјероватноћа да је снимљена 1927. године, приликом оснивања Друштва за полепшавање Пала, будући да се на њој налази Милош Миладиновић.
С обзиром на то да се у позадини налази велика зграда Дома жртава, могуће је да је фотографија настала и 1928. године, у данима када је овај дом свечано отворен.
Фотографија се може довести у везу са неком скупштином или значајним догађајем, попут формирања мјесног одбора „Просвјете“ у Палама у августу 1931. године, великих соколских свечаности исте године или, можда још вјероватније, са оснивачком скупштином Здравствене задруге у Палама 1933. године.
Нажалост, Милош Миладиновић је преминуо 1934. године, што омогућава да се фотографија временски сврста у период између 1927. и 1934. године.
(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир, фото Хисторијски архив Сарајево, фото Васић, фото Спасоје Вуковић)
