Огласи
У овом тексту, аутор ће укратко покушати приближити читаоцима и заинтересованој јавности тему првих вишестраначких избора у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини 1990. године.
До краја осамдесетих година прошлог вијека, Савез комуниста БиХ и УДБА (Управа државне безбједности), односно, њена тајно-обавјештајна служба, успјешно су контролисали процесе суживота народа БиХ након Другог свијетског рата. БиХ је била „Југославија у малом“, са развијеном самоуправним социјализмом, привредним и индустријским предузећима.
Након смрти доживотног предсједника СФРЈ Јосипа Броза Тита 1980. године, нарастајуће економске кризе, притиска међународних чинилаца, који ће пресудно утицати на распад и дисолуцију Југославије, ситуација у држави дошла је до усијања због све већих унутарполитичких трвења републичких руководстава. Положај СФРЈ је погоршавао и високи јавни дуг западним „савезницима“. У вријеме реформског савезног премијера Анта Марковића он је достигао више од 20 милијарди америчких долара.
Стање почетком деведесртих година XX вијека у БиХ се није чинило дугачије, у односу на остале република СФР Југославије. Први вишестраначки општи, парламентарни избори на простору СР БиХ заказани су за 18. новембар 1990. године. Социјалистичко-комунистичка власт, односно Савез комуниста БиХ, имао је сваку могућу предност, првенствено организациону и пропагандну, наспрам осталих учесника избора. Ово су били први вишестаначки избори у БиХ, одржани након више од педесет година социјалистичког поретка. Овдје се не рачунају избори за Уставотворну скупштину ДФЈ, који су „de facto“ (практично) били избори за једнопартијску скупштину КПЈ.
Прво важно питање за још увијек актуелну комунистичку власт било је да ли ће се дозволити учешће националним странкама на изборима, с обзиром на то да су у „демократској“ западној Европи право учествовања имале, не само националне, него и вјерске партије. Окоштали, ригидни, стари режим није више могао контролисати народне масе и њихов национализам, практично, није ни имао избора и дозволио је учешће националим странкама. Национале странке наступају са паролом „међусобне сарадње“ и са становишта антикомунистичке идеалогије и реафирмације националног идентитета. Управо те националне странке ће побиједити на првим вишестраначким изборима у БиХ. Дакле, народи и народности БиХ су имали право избора између, на једној страни, комунистичке, социјалдемократске и реформске партије или националне странке на другој.
„Прва“ национална странка настала у БиХ почетком 1990. године била је ХДЗ. Хрватска демократска заједница била је огранак истоимене партије из Загреба, чији је лидер био Фрањо Туђман. Настављајући њен програм, за првог предсједника ХДЗ у БиХ изабран је љекар Давор Периновић. Периновић је био кратко на том мјесту, а замијенио га је и предводио странку на изборима спортски новинар и дописник Загребачког Вјесника из Сарајева Стјепан Кљујић. Уже руководство ове странке чинили су: правник Фрањо Борас, књижевник Виктор Лукић, банкар Јуре Пеливан, касније први предсједник владе СР БиХ након избора, Иван Маркешић, Миро Ласић и до тада комунистички фунционери Јадранко Прлић, Миљенко Бркић и Миле Акмаџић.
Странка демократске акције формирана је у мају 1990. године. Настала је у вријеме када се још увијек није могао у назив странке стављати национални предзнак, што ће јој послије послужити за представку једине „мултикултуралне“ партије. Њен оснивач и први предсједник био је Алија Изетбеговић, правник жељезничко-грађевинског предузећа, који је јавности био познат као „младомуслиман“ и писац „Исламске декларације“, као и због вишегодишњег робијања због пропагирања ислама. Језгро ове странке чинили су исламски фундаменталисти, осуђени на тзв. Сарајевском процесу 1983. године. Поред Изетбеговића руководство су чинили грађевински инжењер Омер Бехмен, хоџа Хасан Ченгић, инжењер електротехнике Етхем Бичакчић, пјесник Џемалудин Латић, реисов шеф кабинета Харис Силајџић, Шефко Омербашић из исламске заједнице, што је странци давало вјерски карактер.
Са њима су били и некадашњи комунистички марксисти-лењинисти, односно секуларисти: филозоф Мухамед Туњо Филиповић, богати емигрант и партизан Адил Зулфикарпашић и Фикрет Бабо Абдић. Пред изборе СДА се придружио бивши члан ЦК СК БиХ, управо Фикрет Абдић, који је изабран за првог предсједника Предсједништва БиХ, добивши највише гласова, али је ту функцију препустио Изетбеговићу, из нама до данас непознатих разлога. За секретара СДА изабран је Мехмед Ченгић, предсједник словеначке „Леснине“. Још прије избора Алија Изетбеговић је из странке искључио секуларно крило Филиповић-Зулфикарпашић, а послије истих маргинализовао је Абдића.
Српска демократска странка је основана на Петровдан, 12. јула 1990. године, преузевши име сународњака из Хрватске. Нацонални предзнак је окупљао српски народ из БиХ, али због идеологије није се могла везати за владајућу странку у Србији, социјалистичку (СПС). На оснивачкој скупштини у сарајевској „Скендерији“, секретар странке Радован Караџић није откривао „која је то јавна угледна личност са политичким искуством“ која ће бити први предсједник СДС-а. Наиме, радило се о Ненаду Кецмановићу, који је подржао оснивање СДС-а, али није пристао да буде њен предсједник. За предсједника је изабран, сасвим спонтано, наведени секретар странке, као познати сарајевски пјесник и психијатар.
У ужем и ширем руководству налазили су се млади представници интелигенције и угледни професори Сарајевског универзитета попут Николе Кољевића, Алексе Бухе, Војислава Максимовића, Биљане Плавшић, Радована Вучковића, Љубомира Зуковића и др. У политичком савјету странке били су научници Славко Леовац и Милорад Екмечић, као и привредници Момчило Крајишник, Рајко Дулић, Момчило Пејић и Божидар Антић. Већина ових фунционера ће остати у руководству и представљати странку у наредном периоду.
Комунисти-реформисти су имали своје представнике на првим вишестраначким изборима у БиХ 1990. године. То су били Социјалдемократска партија БиХ (СДП), у суштини реформисана од Савеза комуниста БиХ на челу са др Нијазом Дураковићем, професором Факултета политичких наука у Сарајеву и Савез реформских снага Југославије за БиХ (СРСЈ), коју је основао савезни премијер Анте Марковић, и у почетку је искључиво почивала на личној харизми и економској способности Марковића.
Као транзициона партија и са паролом „Економске реформе и демократија“ брзо је нарасла у респектабилног конкурента, али након пораза на изборима у Хрватској и Словенији било је немогуће одржати и сачувати чланство у БиХ. Различито гледиште, гдје је СДП био за сувереност БиХ и конфедерацију, док је СРСЈ био за јаку југословенску федерацију будућег устројства државе, довеле су до немогућности изласка у заједничку изборну коалицију ове двије партије, које владају безмало пола вијека државом. Уз нападну подршку сарајевских листова „Ослобођење“ и „Вечерње новине“, устаљену организацију и бројно чланство на папиру, комунисти и реформисти су очекивали убједљиву побједу на изборима, али нису рачунали на то да ће сваки народ листом гласати за своје националне представнике.
На првим вишестраначким изборима, без инцидента, одржаним 18. новембра 1990. године у БиХ, великом већином побједиле су националне странке и то: СДА са 86, СДС са 72 и ХДЗ са 45 освојених посланичких мандата у скупштини СР БиХ. Ове странке су имале 203, од укупно 240 посланичких мјеста.
Цензус су још прешле: СДП са 18, СРСЈ са 13 мандата, као и муслиманско-бошњачка организација на челу са дисидентима СДА, Филиповићем и Зулфикарпашићем и партија бивших социјалистичких омладинаца на челу са Расимом Кадићем. И први и други су секундирали Изетбеговићевој „грађанској партији“.
На истим изборима за колективно предсједништво СР БиХ највише гласова су добили: Никола Кољевић и Биљана Плавшић за српске, Стјепан Кљујић и Фрањо Борас за хрватске и Фикрет Абдић и Алија Изетбеговић за муслиманске представнике, као и седми члан предсједништва Ејуп Ганић (СДА), из реда „Југословена“ тј. осталих.
Ово није била побједа националних партија, већ „националних покрета“, јер су се сви они окупљали око интегративне идеје одбране и афирмације националног идентитета, најодређујуће чињенице убједљиве побједе коалиције СДС-СДА и ХДЗ.
Диференцијалне различитости у БиХ су се тада јасно видјеле, као и у предходним периодима, у својој основи оне су биле национално-вјерског карактера. Недавно власт, а послије избора опозиција, комунисти и реформисти су иронично прокоментарисали резултате истих као „попис становништва“, иако је задњи попис у СФРЈ био извршен 1991. године, док су их истовремено њихови истакнути културни радници и интелектуалци напуштали и прилазили просувереној БиХ или пројугословенској државној идеји. Брзо преузимање и транзиција власти, са социјалистичке на националне позиције, изненадило је већину грађана БиХ. Уствари, све је било унапријед договорено, тј. лако се дошло до подјеле власти: муслимани су добили предсједника Предсједништва – Алију Изетбеговића, Срби предсједника скупштине – Момчила Крајишника и Хрвати предсједника републичке владе СР БиХ – Јуре Пеливана.
Овакав аранжман је договорен и остварен и на нижим нивоима, до општинских и мјесних заједница, по принципу изборних резултата.
Након избора ситуацију у држави су обликовали сложени српско-хрватски односи у региону, ти односи ће повећавати притисак на унутрашње факторе, због уцјенивачког притиска са запада (ЕЕЗ и САД). Ништа није слутило на трагична дешавања која ће захватити БиХ. Ипак, кључну улогу у томе је одиграла међународна заједница, подстичући хрватске сецесионисте и исламске екстремисте.
Литература:
1) Ненад Кецмановић и Чедомир Антић – Историја Републике Српске, Недељник,
Београд, 2016 године.
2) Народна скупштина Републике Српске 1911-2011 године, Графомарк, Бањалука,
2012. године.
3) Званични сајт Народне скупштине Републике Српске –
https://www.narodnaskupstinars.net/?q=la/narodna-skup%C5%A1tina/saziv/prvi-saziв
4) Славко Вејиновић – Срби у дијаспори у прошлости и садашњости, Музеј Војводине,
Нови Сад, 1999.
Аутор: Никола Кубуровић, мастер историје. Тренутно живи на Палама, а ради у Источном Сарајеву, гдје је и стекао своја прва радна искуства. Положио је стручни (државни) испит за наставника. Свој рад, као и стучне и научне текстове заснива првенствено на националној, али општој, историји савременог доба.
