Најреспектабилнија психијатријска установа у Српској враћа наду за повратак у нормалан живот

СОКОЛАЦ – Специјална болница за психијатрију Соколац и њено професионално медицинско и друго особље, које се буквално саживјело са пацијентима и зна свачију животну причу која их је довела у ситуацију да не могу да функционишу без њихове помоћи и огромне пажње, пружа сламку спаса за људе одбачене од породица и друштва.

Неки од њих вјероватно ће у овој установи провести остатак живота, јер другог излаза немају, али је за њих то најбоља опција јер их сродници и пријатељи сматрају неизљечивим и чак их посматарају као „изгубљене и луде“.

Међутим, тако их, срећом, не посматрају искусни и психотерапеути и никада не дижу руке од њих, све док постоји и најмања шанса да ти људи поново буду прихваћени од оних који су мисли да им спаса нема. Због здравствених тегоба провео сам 25 дана у тој установи и чак сам желио да останем још, јер је сваки од пацијената прича за себе – од људи из руралних средина до интелектуалаца и умјетника.

Наравно да у установи таквог типа постоје јасна правила и „војничка“ дисциплина, које се сви без поговора придржавају и тако помажу и себи и особљу.

У акутним мушким и женским од‌јељењима смјештени су углавном тек пристигли пацијенти и ту се помно прати ток њиховог опоравка и онда прелазе на отворена од‌јељења гд‌је могу слободно да се крећу у феноменалном природном амбијенту, који се сматра и ваздушном бањом, пошто је надморској висини од готово 1.000 метара.

Уређена шеталишта, клупе у дебелој хладовини, уједињују те људе у размјени мисли, схатања, ставова и ту се проналазе они који имају слична животна искуства. Али, нико није одбачен јер другачије размишља и ту се под романијским јеликама воде разговори од којих би се скоро сваког дана могао направити сценарио за филм или књигу.

Веома је важно да пацијенти имају одличну и редовну исхрану у модерној кухињи и да имају своја редовна следовања дувана, кафе, па и новчаних награда за оне који се највише труде да допринесу да ова болница буде уредна.

Они то воле да раде, јер их сваки рад испуњава и скреће са мучних мисли из прошлости.

Редовно им се исплаћују пензије и друга социјална давања, тако да не морају ни о чему да брину. Уз прву јутарњу кафу и цигарету почињу шале и невјероватне досјетке да некоме ко није раније боравио ту све то буде веома занимљиво, па и поучно.

Код њих никад не умире смисао за хумор, а свако пази да не увриједи некога. Пакете које повремено добијају од сродника и пријатеља увијек дијеле међусобно и ту се види како их обрадије свака бомбона, кекс, сок…

Вршилац дужности директора ове установе Драган Булајић рекао је за Срну да је Влада Републике Српске Специјалној болници за психијатрију одобрила значајна новчана средства и даје пуну подршку овом здравственом сектору.

Он истиче да су стручна усавршавањс кадра интензивна, те да ова здравствена установа служи као научна база за студенте Медицинског факултета у Фочи и Филозофског факултета Пале и на тај начин развој и едукацију будућег кадра из области медицине, психологије и социологије са социјалним радом. Често у ову реномирану установу долазе и студенти психологије из разних држава јер је ова болница позната по професионалности и брижљивој њези пацијената.

Булајић наглашава да владе појединих држава и иностране финансијске и хуманитарне организације увелико учествују у едукацији кадра и финансирању обнове читавог комплекса.

Булајић је директор који заједно са особљем и пацијентима активно учествује у акцијама уређења болничког комплекса.

Он напомиње да су у току многи пројекти осавремењавања установе и да се тренутно руше стари нефункционални објекти, а на њиховом мјесту нићи ће нови савремени простори за смјештај пацијената, особља и административне службе.

У Специјалној болници за психијатрију Соколац радно-окупациона терапија представља један од обавезних видова лијечење када пацијент дође на од‌јељење.

Након санирања почетних симптома болести пацијенти се на захтјев психијатра упућују у радно-окупациону терапију гд‌је пролазе процес рехабилитације.

„Добро обучени терапеути знају коју ће технику примијенити на основу дијагнозе болести и на основу стања пацијента, како би дошло до побољшања током лијечења пацијената“, наводи за Срну сертификовани окупациони терапеут и дефектолог Бојан Ђерић и наглашава да је 70 одсто болесника из избјегличке популације и то су особе које су преживјеле многе трауме што је оставило трага на њихово ментално стање.

Према његовим ријечима, често се са подсмијехом гледало на радно-окупациону терапију као вид „забаве“, а уствари иза свега стоји планиран процес, научно заснован и доказан у процесу опоравка психијатријских пацијената.

„Рад и активности имају ефекте. Много брже се човјек опоравља када има одређене активности. У оквиру радно-окупационе терапије је сликање, писање у литерарној секцији, спортске активности, а талентовани пацијенти имају могућност и да се баве музиком, радом са дрветом или глином, у зависности од интересовања“, додаје Ђерић.

Он напомиње да има доста пацијената са руралних подручја, а њихова је жеља да раде послове на које су навикли – кошење, узгајање поврћа и друге послове. Поента је да се мисли које обузимају човјека скрену на одређени начин и да се усмјере на нешто позитивно.

„Пацијент размишља о томе шта ће радити, а не о ономе што га притишће. На нама терапеутима је да видимо која су интересовања пацијената и да их побудимо, а сврха свега је што више осамостаљивања како би неко ко се сутра нађе у друштвеној средини могао да настави свој живот и да брине о себи“, истиче овај искусни терапеут.

Он каже да пацијенти за свој рад буду награђени финансијски, а иако су то симболичне награде они су њима веома задовољни.

„Имамо један пластеник, а други је вјетар срушио. Узгајамо поврће које испоручујемо нашем ресторану. Плетење је исто врста терапије која је научно доказана и пацијенткиње то изузетно добро раде“, наводи Ђерић.

Он истиче да је у склопу од‌јељења и веома богата библиотека, подсјећајући да су све све књиге из претходне библиотеке у ратном периоду коришћене за загријевање соба за пацијенте, пошто другог огрева није било.

„Добри људи су показали разумијевање и поклонили нам нове књиге. Добили смо чак и књиге из библиотеке града Београда, али и од овдашњих локалних заједница“, додаје Ђерић.

Он истиче да је библиотерапија такође веома важна јер се пацијент идентификује са одређеним јунаком романа и то му помаже у опоравку.

„Пацијенти се баве спортом и музиком. Нажалост, спортска инфраструктура нам је веома оскудна. Некад је болница имала своје терене за кошарку и одбојку. Све је то девастирано у ратном и послијератном периоду. Сада се указује потреба за тим да обновимо те терене. Често имамо талентоване пацијенте. Поготово су интересантне наше приредбе и то буде фантастично и испољи се добра енергија“, наводи Ђерић.

Он истиче да је кроз ову установу прошло доста врсних сликара, те да неке слике имају непроцјењиву вриједност и нису за продају, јер су права ремек-д‌јела и показују стање пцијената у моменту када их је стварао.

Ђерић из властитог искуства указује да је врло тежак посао пацијента који је суочен са душевном болешћу и пропадањем поново вратити на стари колосијек, подићи га на ноге и вратити међу међу људе.

„Али у томе углавном успијевамо и резултати су фантастични. Имамо бивше пацијенте који нам се јављају и кажу колико смо им помогли“, додаје он.

Он је поручио да сваки пацијент који долази у психијатријску установу има велике шансе да се опорави, често иде брзо кући и онда наставља живот тамо гд‌је је стао.

Ђерић наглашава да је важна и групна терапија, када се отворено разговара са пацијентима и они износе своја размишљања, проблеме и начине за њихов опоравак.

„Рјешавамо одређене проблеме, поготово ако пацијент не може сам да се избори са њима. Настојимо да сви заједно дођемо до рјешења путем искрене комуникације. Најважнија ствар је међусобо повјерење“, каже Ђерић.

Он упозорава да је у модерним временима коцкање постало зависност број један, потиснувши чак и алкохол и дроге.

(www.palelive.com / Срна)