Некад Сарајлије, данас познати Фочаци о егзодусу сарајевских Срба

ФОЧА – Универзитетски професори Дарко Ђого и Дејан Бокоњић неки су од бројних Сарајлија који данас живе у Фочи.

Породица данас познатог теолога Дарка Ђога живјела је у сарајевском насељу Ковачићи, у Требевићкој улици, а почетком ратних сукоба избјегли су на Пале.

У кући је, на свега 200 метара од Јеврејског гробља и прве ратне линије, остала да живи њихова бака, коју су редовно обилазили. Дејтонским споразумом, и овај дио Сарајева припао је Федерацији БиХ.

Ђого се присјећа да је међу сарајевским Србима крајем 1995. године тињала нада да ће доћи до корекције граница, јер се та могућност помињала између Дејтонског и Париског мировног уговора.

„Људи су се до јануара 1996. године надали да ће можда оно што је одбрањено у рату да остане, међутим, то није био случај. И онда смо у фебруару 1996. године, као и остали сарајевски Срби били приморани да спакујемо све што смо могли од претходног живота и да практично све то пренесемо негд‌је у неки други живот“, каже професор Богословског факултета у Фочи.

Он се присјећа да је мајка код очевих рођака нашла камион „тамић“, у који је смјестила ствари.

„Како смо већ били у избјегличком смјештају гд‌је нисмо имали додатни складишни простор, онда је све те ормаре, регале, чак и неке телевизоре, које смо пред сами рат замијенили, наше играчке, све што није могло да се понесе одвезла код рођака у Миљевиће“, наводи Ђого.

Осјећања сарајевских Срба тада су била снажно помијешана, а и данас је то случај, појашњава Ђого – осјећање невјероватне привлачности и жала за Сарајевом, а истовремено и осјећање удаљености и чуђења шта се догодило са градом.

Он каже да су осјећаји туге и свјесности жртве – велики бол и туга за Сарајевом, али ипак носила их је мисао да ће се успоставити простор слободе, који су означавале границе Републике Српске.

„Иако је мени било свега 13 година, ми смо осјећали да са једне стране губимо и да тај живот никад више неће бити исти, осјећали смо ту раскоријењеност, да никада више нећемо моћи поуздано да одговоримо на питање одакле смо и шта смо. То је осјећај који просто не можете да надокнадите. С друге стране постојала је та свијест о томе зашто се то ради, свијест о томе да је ипак живот једино могућ тамо гд‌је ћеш моћи слободно да кажеш ко си и шта си, слободно да славиш Божић, Васкрс, крсну славу, да се молиш онако како ти желиш“, рекао је Ђого.

Данас се беспредметно, небулозно и ванконтекстуално помиње могућност шта би било да се остало и да ли је морало тако.

Најбољи одговор на то питање, указује Ђого, дају политичка документа странке СДА, од којих су нека усвојена још прије рата, попут меморандума из октобра 1991. или повјерљивог документа предсједништва СДА, који је предвиђао да ће у новој стварности, која ће доминантно бити контролисана из Сарајева, српско православно становништво моћи да оствари онај ниво права сходно својој лојалности новоуспостваљеним властима.

Такође, додаје Ђого, одговор на ова питања даје судбина Срба у источној Славонији и западном Срему, који су Ердутским споразумом мирно интегрисани у Хрватску, гд‌је данас има далеко мањи број Срба, а чак је мање говорника српског језика него етничких Срба.

За трагедију сарајевских Срба данас се мало зна, указује Ђого, и у колективном памћењу српског народа готово да не заузима никакво мјесто. Сарајевски Срби, истиче он, не траже ни надоканаду неке штете, нити сажаљење, већ су то људи са новим породицама и животима, али би за српски народ генерално било корисно да се та прича исприча, не само у Фочи и Бањалуци, него и у Лесковцу, Суботици, Никшићу, да се зна да су се неки људи, не тако давно опростили са вишевјековном историјом читавог града да би били слободни и да би живјели као Срби.

Упркос егзодусу, концепт Српског Сарајева и даље живи, кроз постојање Источног Сарајева, којим Срби, поручује Ђого, чувају залог и сјеме свог опстанка на овим просторима и тај осјећај да је Сарајево трајно уткано у историју српског народа потребно је проширити и учинити га колективним сјећањем.

Декан Медицинског факултета у Фочи Дејан Бокоњић рођен је и одрастао у Сарајеву.

Живио је на Кошеву, у Улици краља Томислава, а родни град је, заједно са мајком и братом, напустио на почетку ратних сукоба, у априлу 1992. године.

Након кратког избјеглиштва у Њемачкој, животни пут га је водио на студије медицине у Београду, па затим на љекарску службу у Војној болници у Мељинама и Дому здравља у Херцег Новом, да би се 2000. скрасио у Фочи, са послом у Универзитетској болници и Медицинском факултету.

Бокоњић се присјећа да се и он осјећао веома тужно 1996. године, када је наступио егзодус Срба из Сарајева.

„Са сјетом и тугом сјећам се свега тога. Знам доста прича тих људи који су у том тренутку одлазили – једна велика туга, разочарање и велика неизвјесност у коју иду“, присјећа се Бокоњић.

Он истиче да су кроз историју, сарајевски Срби оставили велики печат у развоју овог града, у свим областима живота.

„То се најбоље може да види када се погледа историјат сарајевске медицине – од декана до директора клиника, руководилаца по разним здравственим установама, а и другим установама које нису у здравству, кроз културу, умјетност, спорт – огроман траг је остављен. Бројни споменици културе и важне грађевине у којима се и данас одвија друштвени и културни живот Сарајева, њихова имена која су носили у прошлости, а нека носе и данас, показатељ су и доказ колико велики траг су Срби оставили у развоју Сарајева“, наводи Бокоњић.

Сарајлије су се расуле широм свијета, додаје Бокоњић, и многи од њих дали су велики допринос заједницама у којима живе и раде.

„Наравно највише пратим здравство и могу рећи да имам доста својих колега, који су исто из Сарајева, а који су отишли широм свијета да раде и да живе и већина њих су данас успјешни и познати љекари, наставници, професори“, рекао је Бокоњић.

Бокоњић је срећан што Источно Сарајево израста у модеран центар.

„Сваким даном расте у сваком погледу, не само зградама и начином организације, већ и разним услугама које пружа, стасава у озбиљан град, који обухвата доста велики простор. Веома је потребан и значајан, јер на неки начин наставља традицију обитавања Срба на тим просторима и веома је битно да је таква одлука донесена – да данас Источно Сарајево постоји и да функционише на све бољи начин“, закључио је Бокоњић.

(www.palelive.com / Срна)