Несахрањена војска и видање братоубилачких рана

ФОЧА – Породица вјерског референта Врховне команде Југословенске војске у отаџбини /ЈВуО/, Свештеномученика Будимира Соколовића, након што је емигрирала у САД током шездесетих и седмадесетих година прошлог вијека никада није одустајала од потраге за посмртним остацима свог несахрањеног супруга и оца.

Прво је у САД отишао старији син Василије 1966, а затим и млађи Владимир са мајком Десанком 1972. године.

Осјећај туге и тежину патње за својим најмилијима, а несахрањенима, најбоље је описао Матија Бећковић, чији је отац на сличан начин страдао у Словенији.

„Мајке и удовице су живјеле за дан који нису дочекале и цијелог живота су понављале: `Да знадох гд‌је му је гроб као да би се вратио жив`“, рекао је Бећковић у једној од својих бесједа.

Будимирова супруга Десанка преминула је 1992. године не дочекавши проналазак мјеста страдања свог супруга, док је синовима тај сан испуњен 2004. године.

Василије је као амерички држављанин, прича његова ћерка Мира, годинама долазио из Америке у Фочу и Миљевину и покушавао да на мјесту гд‌је се претпостављало да је страдао његов отац служи парастос, али полиција то није дозвољавала.

„Тати је било најтеже што деда није имао сахрану. Сваки пут када бисмо дошли да тата служи парастос, полиција би га ухапсила и испитивали би га хиљаду ствари, док бисмо га ми чекали испред зграде полиције, ја сам тада имала 12, 13 година, било је то почетком осамдесетих.

Тата би почео парастос, обукао би мантију и епитрахиљ, али би одмах дошла полиција и рекла да не можемо ту да се молимо – каква је то земља да не можеш да се помолиш, то је било врло жалосно. Питали би га зашто си ту – ту сам да се молим за свог оца, шта има ту да се испитује. Ми смо обављали молитве тамо гд‌је смо чули да је Будимир био бачен, стално смо ишли тамо да се молимо, али нас они нису пуштали“, присјећа се Мира.

Василије и Владимир дуго су трагали за костима убијених, а када су пронашли човјека за којег им је речено да је као дијете видио у коју јаму су бачени свештеници, он није смио да им то открије.

„Није хтио ништа да им каже, био је још страх од комунизма, то су осамдесете године“, каже Мира.

Владимир Соколовић прича да је почетком деведесетих у Београду пронашао свештеника Новака Станојевића, пароха у Јабуци код Фоче за вријеме Другог свјетског рата, који је био свједок страдања његовог оца.

Он му је испричао, а то свједочење је Владимир снимио на магнетофонској траци, да су Будимира партизани заробили у мају 1945. код Миљевине. Свједочење свештеника Станојевића пренио је и Ранко Билинац у књизи „Српска православна црква у Фочи“.

„Ноћу између 17. и 18. маја 1945. године у селу Оцркављу били су заробљени и те ноћи стрељани свештеник Будимир Соколовић, ђакон Бошко Живадиновић из Крагујевца и прота Светолик Швабић из Аранђеловца“, наводе се у књизи Станојевићеве ријечи.

Југословенској војси у отаџбини и њеном команданту Дражи Михаиловићу, вјерски референт Врховне команде Будимир Соколовић до смрти је био одан. Судбина је хтјела да након вишемјесечног лутања по планинама Босне, глађу и тифусом морена, без муниције, остављена од свих, под ударом партизанске авијације, мученичка војска свој коначни слом и крај доживи у Будимировом завичају.

Синиша Ћебовић из Фоче, чија је породица у кумовској вези са породицом Соколовић, сјећа се приче свог оца о Будимировом страдању.

„Знам да је, како ми је причао мој отац Велимир, Будимир жив дошао до Миљевине, да је молио партизане да не убијају младе војнике, међутим убили су и њега и настало је такмичење ко ће тих голобрадих младића што више побити. Не само да су убијали у Миљевини, него и по Зеленгори, Плијешу и другим планинама, све до Иловаче код Горажда, јер је од Тита дошло наређење да се ниједан српски војник не би случајно вратио у Србију“, прича Ћебовић.

Након пада комунизма, потрагу је покренула Митрополија дабробосанска, а Мира истиче да су мошти њеног деде пронађене, захваљујући митрополиту Николају који је био истрајан у тој намјери.

Осим костију, за које је касније утврђено да су посмртни остаци Будимира Соколовића, пронађени су „Требник“ – свештеничка богослужбена књига, дрвени крст, остаци епитрахиља и бочица светог мира – уља, које је, прича Мира, још увијек мирисало.

Посмртни остаци Будимира Соколовића и још двојице свештеника пронађени су 2004. на локалитету Коса, на низбрдици испод старог пута Фоча-Сарајево, у близини капије садашњег рудника мрког угља.

Парох миљевински Љупко Медовић прича да је чину проналаска присуствовао и митрополит Николај, који је све вријеме пратио ископавање.

„Двоје старијих мјештана упознали су тадашњег пароха миљевинског Горана Терзића да су они као мали вид‌јели и имали сазнање да су свштеници ту убијени и бачени у једну јаму долачу. Мјесто страдања налази се поред старог пута Фоча-Сарајево, којим се краљева војска повлачила и овд‌је су их тадашње комунистичке власти дочекивале, тако што су их убијали и бацали у јаме Понор, Пропаст и друге јаме по Зеленгори“, каже свештеник Медовић.

Мошти Светог Будимира данас почивају у Цркви Светог Илије у Миљевини, а у том насељу у плану је изградња и спомен-цркве са криптом у којој би биле похрањене кости миљевинских новомученика, које се још увијек налазе по јамама.

Земљиште је освештано и припремљен је пројекат, али се због недостатка средстава још чека на почетак градње цркве, која би морала да буде од великог националног интереса за Србе са обје стране Дрине. Народ и историчари будући храм већ су назвали црквом помирницом.

Будимиров син Владимир Соколовић, који живи у Питсбургу, нада се да ће градња цркве допринијети исправљању историјске неправде.

„Пођеле имају тако дубоко коријење, да је то веома тешко исправити. Историјске чињенице су биле замрзнуте 50, 60 година и посебно екстремно, непоштено и лажно нападане, али надам се да ће та грешка да се исправи“, сматра син свештеномученика Будимира.

УБИЈЕНИ ОД ПРИПАДНИКА СВОГ НАРОДА

Будимирова унука Мирјана истиче да је најгоре од свега што су њен деда и његови истомишљеници страдали од српске руке.

„Нису нас убијале ни усташе нити неко други, већ смо убијани од својих људи, мом стрицу Владу то је било најтеже. Што су нас комунисти уништили за 50 година, Турци нам нису урадили ни за 500, вјеру изгубили, народ растјерали. То је много тешко схватити, поготово овд‌је у Америци не могу то да разумију – да људи убијају своје људе“, каже Мирјана.

Како су то у књизи „Босанска голгота“, на основу доступне архивске грађе и сјећања непосредних учесника, утврдили историчари Бојан Димитријевић и Немања Девић, масовне ликвидације код Миљевине извршиле су средњебосанске, херцеговачке и санџачке партизанске снаге, које су углавном биле попуњене српским саставом, а тек у мањем броју осталим народима, тако да злочин није имао национални, већ идеолошки предзнак.

То је, наводе историчари у овој књизи, била устаљена шема комунистичких егзекуција – свака нација морала је да убија „своје“.

Они напомињу да се погрешно сматра да је у злочинима у Миљевини учествовала 16. муслиманска бригада Југословенске армије, која се тада налазила на сјеверу Босне.

БУДИМИР СПАСАВАО АМЕРИЧКЕ ПИЛОТЕ

Мирин деда Будимир је, као главни војни свештеник Врховне команде ЈВуО, учествовао и у мисији Халијард- у спасавању америчких и енглеских пилота оборених изнад Србије 1943. и 1944. године.

О томе свједочи и једна ратна фотографија на којој се Будимир, у друштву Драже Михаиловића, рукује са америчким пилотима.

Неколико деценија касније, преживјели пилоти упознали су се у САД са Будимировим сином Василијем, што је такође овјековјечено фотографијама које Мира посједује.

За њеног оца то је био посебно емотиван сусрет, јер је могао да разговара са војницима који су се сјећали Будимира.

Поносна је што ће Соколовићи учествовати на обиљежавању осам деценија од тог догађаја.

„Ове године у септембру, овд‌је ће бити обиљежавање 80 година од мисије `Халијард`. Представник америчке војске недавно је долазио код нас, причао са мном и са мамом, дали смо му неке податке, причали му о деди, ставио нас је на списак за обиљежавање. Стало му је да покаже ко су били Срби, колико су помогли Американцима, о чему се нажалост и овамо мало зна. Знате већ како су Срби годинама представљани, као да су најгори људи на свијету“, додаје Мира.

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ ГОСТ СОКОЛОВИЋА

Будимирова унука прича да је њен отац Василије, који је преминуо 2015. године, имао част да 1992. године угости патријарха српског Павла.

„Патријарх Павле је био светац на земљи, тако га ми овд‌је доживљавамо. Овд‌је је био раскол Цркве, он их је помирио. Долазио је код нас кући, код тате, причали смо са њим, врло духован патријарх. Моја омиљена фотографија деде Будимира је са канонизације у Житомислићу када патријарх Павле држи дедину икону“, истиче Мирјана.

ВАСКРС 1945. и КОНАЧНИ СЛОМ КРАЉЕВЕ ВОЈСКЕ

Крвавог прољећа 1945, уочи коначног слома ЈВуО и великог страдања, поклопили су се Ђурђевдан и Васкрс.

Седам дана прије одсудне братоубилачке битке на Зеленгори, равногорска колона затекла се на Васкрс, 6. маја на планини Битовњи, сјеверно од Коњица.

Свим јединицама прочитана је заповијест Драже Михаиловића за Васкрс, а коју је забиљежио мајор Александар Милошевић.

„`Тачно у 11.00 часова све колоне зауставиће се на местима где се буду нашле. У сећање на дан васкрса Богочовека, помолићемо се Богу, свештеници ће одржати службу Божију, а онда покрет даље. Наша борба и наше патње су за права човека Богом дана. То је пут Господа Исуса Христа, на коме је и он страдао, али и воскресао. Векови то нису променили ни оборили, неће ни појаве данашњице. Ми можемо у тој борби изгинути; али је њена победа сигурна, победа и благодети за преживеле и потоње. Уверен у вашу решеност да истрајете до краја, ја вам упућујем, драги моји саборци, мој поздрав – Христос Воскресе! Ђенерал Драгољуб М. Михаиловић`. Побожну тишину проломи отпоздрав: `Ваистину Воскресе!`“, сјећање је мајора Милошевића, које у књизи „Босанска голгота“ преносе Бојан Димитријевић и Немања Девић.

Након што је главнина снага ЈВуО, превођена Дражом Михаиловићем, из средње Босне, преко Коњица и Обља, избила на планину Лелију, а затим на Зеленгору, у рејону фочанског села Врбница у борбама са партизанима 12. маја, како је посвједочио потпоручник Ивко Јовановић из Пожешког корпуса, гине и Војислав Михаиловић, Дражин син.

У близини тог села 13. маја погинуо је и командант Србије генерал Мирослав Трифуновић, када је услиједио звршни обрачун између двије војске и то на уском простору од Врбнице према ушћу Сутјеске у Дрину.

Уз бомбе којима су их партизани засипали, из авиона су бацани и леци са позивом на предају, уз лажно обећање о амнестији. Мајор ЈВуО Александар Милошевић оставио је свједочење.

„Од пре два дана бацали су и летке. Намењени су били простим борцима. Кажу, рат је завршен, ваши родитељи већ осећају благодети мира. Они вас и жељно очекују у свој загрљај. Побијте своје старешине које су вас одвеле у издајство. Предајте се са овим летком и вама се ништа неће десити“.

Сви који су се предали, као и они који су заробљени, трагично су завршили у јамама од Зеленгоре до Миљевине и Фоче или у таласима Дрине. Свједочанство о томе оставио је и потпоручник Ивко Јовановић: „Они су из авиона бацали плакате да се предамо, а да нам ова објава служи као пропусница. Наговарали смо младе да се предају. Многи су послушали и предали се. Наравно да су их све побили, у некој јами на Миљевини“.

У питању је јама Понор у кањону ријеке Бистрице у коју је бачено, према свједочењима мјештана, више хиљада војника. На отвор јаме доводили би их у групама везане жицом, једног би убили и он би повукао и остале низ литицу. Осим у јаме, бацани су и у ријеку Дрину.

Учитељ из Јабуке Гаврило Симовић у књизи „Двјеста година фочанске Јабуке“ је записао:

„На Дрину су их доводили у мањи групама, у жици повезане, ту су их убијали и отискивали низ воду“.

Међу убијенима било је доста и равногорских омладинаца. „На једном мјесту два д‌јечака са око својих 15 година су се загрлили и тако загрљени пали један поред другог“, преноси учитељ Симовић свједочења мјештана.

Тачан број страдалих, што у борбама, што у ликвидацијама након предаје, никада није утврђен. У једном од партизанских извјешатаја је записано:

„Резултат борби од 29. априла до 18. маја: убијено – заробљено – уништено 9.235 четника, међу њима преко 300 виших и нижих официра“.

А само пола године раније, у новембру и децембру 1944, један дио снага Врховне команде ЈВуО из Србије, стигао је у Фочу и Горажде, одакле је била намјера да се пробију до Дубровника и повежу са западним савезницима.

„У Фочи их је дочекала плех музика, нису могли ни наслутити шта ће им се догодити“, каже Синиша Ћебовић.

Након неуспјелог напада на Калиновик, те снаге повлаче се на сјевер и на Озрену се спајају са главнином Дражиних трупа, када почиње њихов пут без повратка.

МИЉЕВИНСКИ НОВОМУЧЕНИЦИ

Канонизација Светог Будимира важан је чин за све страдале у Миљевини, који се помињу као новомученици миљевински.

Из Цркве Светог Илије на узвишењу изнад насеља са литургије од‌јекују ријечи:

„Васкрсли из мртвих, Христос истинити Бог наш, молитвама Пречисте своје Матере, светих, славних и свехвалних апостола, светих српских просветитеља Симеона Мироточивог, Светитеља Саве, Арсенија, Максима, Василија Острошког и Петра Цетињског, светог Свештеномученика Будимира Соколовића, светих праведних богоотаца Јоакима и Ане и свих светих да нас помилује и спасе као благ и човјекољубив!“

Свештеник Љупко Медовић каже да се Свештеномученик Будимир помиње на сваком отпусту на литургији.

„Наравно читамо и молитве за здравље над његовим моштима и кивотом. У једну од јама у коју смо успјели да уђемо, у јаму Пропаст, која је дубока око 40 метара, све кости побијених војника које смо вид‌јели имале су воштано-жуту боју што је показатељ да су посвећене и да су и они светитељи Божији“, каже Медовић.

Мошти Светог Будимира почивају у кивоту у Цркви Светог Илије у којој је осликана и фреска са његовим ликом, као предводником колоне миљевинских новомученика.

На тој слици приказане су и јаме и ријека Дрина из којих свијетле ореоли несахрањених мученика.

Дио моштију Светог Будимира, његови потомци донијели су у САД у неколико цркви.

Исто тако, више храмова у САД и у Аустралији, гд‌је је једно вријеме службовао Будимиров унук, ђакон Теодор Соколовић, осликано је фрескама фочанског светитеља.

„И у Саборној цркви у Београду, изнад врата, тамо горе је осликан деда Будимир са осталим свештеномученицима дабробосанским“, каже поносна унука Мирјана.

БРОЈНО БУДИМИРОВО ПОТОМСТВО У САД

Широм САД, од Кливленда, преко Чикага до Питсбурга и Сакрамента, данас живе бројни Будимирови потомци. Од старијег сина Василија, Будимир има двоје унучади и од њих петоро праунучади, а од млађег Владимира, троје унучади и деветоро праунучади.

(www.palelive.com / Срна)