Огласи
Nenad Janković, među rajom poznatiji kao dr Nele Karajlić, nedavno je na Jahorini promovisao knjigu „Fajront u Sarajevu„.
Iako je knjiga izašla u junu mjesecu 2014. godine, iako je odštampano već njeno peto izdanje, iako je dosad bilo desetine promocija, oko ove se diglo najviše frke i halambuke, dosad. Osnovni razlog je zato što je Nele posjetio Sarajevo, grad u kojem se rodio, odrastao i bio jedan od začetnika onoga što je napravilo ovaj grad onim što je on nekad bio – grad raje, šanera, levata i papaka, grad rok end rola, panka i druge kvalitetne muzike, grad fudbala, grad avangarde, grad Valtera i valtera, Nadrealista i nadrealista… i svega onoga što ga je učinilo, a sad već činilo, posebnim. Nekad i nikad više!
Nele i „Fajront u Sarajevu“
Mada dr Neleta Karajlića ne treba posebno predstavljati, ipak ću reći nekoliko riječi o njemu, naravno radi daljeg razvoje ove priče, a i onih „Sarajlija“ koji, ovih dana, na sav glas pokušavaju da ga diskredituju atributima koje ne poznaju ni ideologije i pokreti poput fašizama, nacizama, rasizama i sl. u svojim najgorim oblicima i varijantama. O tim atributima nešto kasnije – corpus delicti.
Nele Karajlić rođen je u Sarajevu, 1962. godine. Odrastao je u Sarajevu, završio škole u Sarajevu, išao na fakultet u Sarajevo. Osnivač je, tesktopisac, kompozitor i frontmen sarajevske rok grupe „Zabranjeno pušenje“. Nele je i pokretač, scenarista i glumac u radijskoj, a kasnije i TV seriji „Top lista nadrealista“, u Sarajevu. Začetnik je i jedan od glavnih predstavnika pokreta Novi primitivizam (New primitives) koji je egzistirao 80-tih godina u Sarajevu. Bio je Titov pionir, navijač Želje, Sarajlija, Jugosloven. Jednom rečenicom rečeno – jedan od ljudi bez čijih imena i stvaralaštva Sarajevo ne bi pamtili ni po čemu drugom do po Sarajevskom atentatu. Iz Sarajeva odlazi u Beograd u aprilu 1992. godine, jer je njegov život i život žene mu i ćekre bio ugrožen.
S tim u vezi i knjiga „Fajront u Sarajevu“ kao Neletova iskrena autobiografija, govori o Jugoslaviji, o Titu, rok end rolu, fudbalu, a najviše upravo o Sarajevu, duhu Sarajeva koje je nekad ono imalo, gradu koji nije poznavao granice, gradu u kome nije bilo podjela na Srbe, Muslimane, Hrvate, ostale, crnce, Indijance, u kojem su bili samo Sarajlije, ljudi! Ili je barem sve tako izgledalo. Uostalom, ko je knjigu pročitao zna o čemu govorim.
A čemu onda tolika frka? Jasno je i lako objašnjivo. To su vam oni trenuci kada današnjim „multikulturalnim Sarajlijama“ padnu maske, kada sebi daju malo oduška. To obično biva kada se neki Srbin, a Boga mi ponekad, i Hrvat i Bošnjak (čitaj: izdajnik, jer nije ostao u Sarajevu, svoj na svome, da ga zlostavljaju Ćeline i/ili Jukine i/ili Cacine handžar divizije) treba demonizovati u zločinca, agresora, krvnika… E, tako je bilo i ovaj put!
Šta se iza brda valja ili u kom grmu leži zec?
Onaj ko imalo prati društvena dešavanja može da skonta kako se danas u Sarajevu, uglavnom, furaju na multikulturalizam, multietičnost, toleranciju, suživot i još mnogo sličnih pojmova – čéda demokratije. Logika je jasna. Prvi motiv je čisto ekonomske prirode. Tu, prije svega, mislim na bezbrojne nevladine organizacije koje zgrću grdnu lovu radi promocije gore navedenih pojmova. Treba naglasiti da lova dolazi iz fondova takozvane Međunarodne zajednice, iste one koja je početkom 90-tih godina sve to ukinula u Jugoslaviji – najmultietničkoj, najmultikulturalnoj, najtolerantnijoj… zemlji na svijetu. Drugi motiv je stvar imidža – „daj da prikažemo kako smo mi divni, krasni i fini, da su ba kod nas svi dobro došli, da mi nismo kao oni agresori, zloćinci, ćetnici iz Republike Šumske“. Međutim, ko imalo zna čitati između redova, vidi da je sve to samo predstava, prezentacija, dekoracija, a šta se iza brda valja najbolje se očita kad u žižu javnosti uđu Nele, Kusturica, Dobrovoljačka, ponekad i Dodik, itd. (čitaj: neprijatelji onih pravih Bosanaca i Hercegovaca).
Ona prava slika i prilika današnjih „građana“ Sarajeva, a i BiH, najbolje se prezentuje putem takozvanih novih medija (onlajn mediji – portali, blogovi, društvene mreže…), koji za razliku od tradicionalnih medija (novine, radio, TV) omogućavaju dvosmjerunu komunikaciju, to jeste recipijenti mogu učestvovati u kreiranju medijskih sadržaja. Interpretirano na bosankohercegovački način to znači: Bilo ko i bilo kad ko ima pristup internetu (a danas ga imaju skoro svi), može svoje mišljenje, na koje ima pravo, pustiti u etar. Tako imamo komentatore, blogere, eksperte za sve i svja itd. To se još zove i pravo na slobodu govora – još jedno od čeda demokratije. O kompentencijama i odgovornosti dotičnih, suvišno je govoriti.
Takav jedan mediji je portal „Klix.ba“ najposjećeniji, najuticajniji, najinformativniji (inače, svi su takvi iz njihove perspektive), koji važi za portal grada Sarajeva (nekad se i zvao „Sarajevo-x.com“). Međutim, kad je u pitanju bilo dešavanje o kojem govorimo, u slučaju „Klix-a“, bar kad je riječ o ovome „najposjećeniji“, potvrđeno je. Naime, ispod vijesti pod naslovom „Ekskluzivno: Nele Karajlić prvi put nakon rata u Sarajevu“, koja je izašla 15. februara ove godine, našlo se rekordnih preko 1300 komentara „multikulturalnih i tolerantnih Sarajlija“ i Bosanaca i Hercegovaca. Radi potvrde navedenog, navodim neke od njih: „Smrad koji vonja na mentruaciju bolesne životinje“; „Ovo bipedalno krme ne bi cojk motkom pipn’o, a kamoli kakav prisniji kontakt..“; itd, i više od 1300 puta (ko ima dobar želudac može provjeriti). Dobro, nije baš svih 1300, ali 90 odsto istog su ili sličnog karaktera. Onih preostalih devet odsto bili su komentari koji su „branili“ Neleta, sa istim žarom, samo drugim predznakom. Jedan odsto komentara bilo je normalno i radi statistike.
Kad smo već kod komentara na „Klix-u“ treba navesti istraživanje pod nazivom „Stop govor mržnje“ koje je provelo Vijeće za štampu BiH (samoregulatorno tijelo nadležno za praćenje rada štampanih i onlajn medija u BiH) u periodu od 16. avgusta do 19. oktobra prošle godine. Naime, u tom periodu zabilježeno je 1442 komentara sa elementima govora mržnje na 42 praćena portala iz BiH. Od toga, čak 994 komentara (69 odsto) bilo je na portalu „Klix.ba“. Poređenja radi, drugi po broju komentara sa elementima govora mržnje je portal „24-sata info“ sa 113 komentara (osam odsto), a treći „Slobodna Bosna“ sa 99 komentara (sedam odsto). Na portalu „Frontal.rs“ zabilježena su četiri komentara, na „Pressrs.ba“ dva i na portalu „rtvbn.com“ 1 komentar sa elementima govora mržnje. Inače, ova tri portala su takozvani prosrpski mediji.
Kao što vidimo, „matematika je egzaktna nauka“, tako da ovoga puta brojevi prikazuju onu pravu sliku, a slika jednog društva najbolje se reflektuje u medijima. Tako je i sa brojem Srba, a i Hrvata u Sarajevu. Prije rata u Sarajevu bilo je skoro 158 000 Srba, a danas su Srbi u Sarajevu manjina prvog reda, neznatan broj (podataka sa popisa stanovništva iz 2013. godine o broju Srba u Sarajevu nema (što li Bože?!), a smatra se da je taj broj oko 10-ak hiljada). Sa Hrvatima je skoro isto. Nešto više ih ima u odnosu na Srbe, ali i njihov broj je prepolovljen u odnosu na prije rata (podaci popisa koji provodi svake godine Katolička crkva u BiH). Ostale manjine niko i ne spominje, jer nisu konstitutivne.
Svim ovim likovima, da li stranim plaćenicima ili kreatorima „pozitivnog imidža“ a sve u ime multikulturalizma, moglo bi se postaviti nekoliko logičnih pitanja. Šta je falilo multukulturalizmu u Jugoslaviji? Kad je bio tako dobar taj multikulturalizam (a bio je) zašto ste iz Jugoslavije potrčali odmah iza Slovenaca, Makednonaca i Hrvata? Naravno, ovi nešto inteligentniji reći će da je to bio velikosrpski multikulturalizam (isto kao što je JNA bila Srpska vojska)?! To dalje implicira da ovaj današnji nikako nije velikomuslimanski ili velikobošnjački, već onaj pravi, istinski. „Neću reći da vam je priča glupa“, ali „oko ba, budimo realni“.
„Ma bjaži ba“
Još jedna stvar jako važna, na koju nisam mogao ostati ravnodušan, a povezana je s pričom gore, jeste pojava jedne muzičke grupe u Sarajevu koja je navodno prepočela pokret Novi primitivizam, svirajući pjesme „Zabranjenog pušenja“ (imena ovoga puta nećemo spominjati, jer cilj priče nije diskreditacija nekoga, već istina). U startu sama vijest o tome i nije bila toliko loša. Vjerujem da je većina prave raje na trenutak pomislila, da je možda, nakon 25 godina ratova, ubijanja, mržnje, podjela… konačno negdje zasijala zvijezda koja će ukrasiti bosanskohercegovački svod. Međutim, za razliku od 1989. godine, ovoga puta „velika priča o maloj ljubavi“.
Prvi kamen koji žulja u teni je da spomenuta grupa, između ostalog, svira pjesme koje nemaju veze sa prijeratnim, onim pravim „Pušenjem“, koje je bilo jedan od bendova osnivača i predstavnika pokreta Novi primitivizam. To su pjesme „Počasna salva“, „Mile hašišar“, „Findžan viška“, „Jugo 45“, „Pos’o, kuća, birtija“ itd, koje je napravio Sejo Sekson u svojoj verziji „Zabranjenog pušenja“. Nemam ništa protiv, sve dobre pjesme, ali to ima veze sa Novim primitivizmom kao što ima i Dragana Mirković i „Sto ću čuda učiniti“. Pokret Novi primitivizam zvanično je ukinut na „vanrednom VII plenumu“ 1987. godine, kada su delegati Nele, Đuro, Elvis, Fu-Do, Minka, Drale i ostali primitivci jednoglasno odlučili da je bolje da ga sami ukinu, nego da to uradi neko drugi. Ne moramo biti toliko formalni, ali bismo realni, svakako, trebali biti, a realnost je da je ugašen, da li je to izlaskom zadnjeg albuma „Zabranjenog pušenja“, 1989. godine, zadnjom epizodom „Nadrealista“, početkom rata, padom Berlinskog zida… sasvim svejedno, uzmite koji hoćete događaj s kraja 80-tih ili početka 90-tih. Drugi kamen, onaj veći, pa samim tim i više žulja, jeste to da se frontmen grupe koja se, slobodno možemo reći, fura na Novi primitivizam, u svojim javnim nastupima ne libi spomenuti, kako on kaže „doktora“ (misli se na Neleta). Ta njegova spominjanja ista su kao u „sarajevske raje“ sa „Klix-a“ („ko mu jebe mater“, što se mene tiče može da crkne“; itd, (sve ovo i još mnogo toga može se vidjeti na Fejsbuk profilu dotičnog i stranici grupe).
A đe su Nijodaklevci danas?
I za sam kraj, „ne treba se u tu priču razumjeti baš“. Kada uporedite govor mržnje, huškanje, pozive na linč današnje samozvane „sarajevske raje“ i „novih primitivaca“, sa izrekama nekadašnjih Sarajlija i predstavnika Novog primitivizma, onih pravih („Ako je istorija majka života, fudbal je njegovo ogledalo“; „Tuđe nećemo, svoje nemamo“; „Ja sam primitivan, dajte mi derneka“; itd.), potvrđujemo da je on ipak ugašen davno, i kao takav otišao u enciklopediju pod slovo N, a od njega su samo ostali predstavnici druge riječi ove kovanice.
A gdje Sarajevo danas, gdje su Sarajlije? „Ono nije tu“. Oni koji su se Arhanđelu Azraelu izmakli u posljednji čas, odnosno, koje je Sudbina strpala u posljednji avion koji je poletio iz Sarajeva 1992. godine, rasuti su po bijelom svijetu i „uživaju“ u dobrima demokratije i kapitalizma (Nele u Beogradu, Sejo u Zagrebu, Đuro u Ljubljani, itd.). A ko je danas u Sarajevu vidjeli smo iz priloženog. Naravno, kao i u svemu, stvari ne treba generalizovati. Postoji u Sarajevu još uvijek nešto prave raje, ljudi operisanih od pseudopatriotizma (Zena, Mirko, Ogi žive danas u Sarajevu), kojem je glavna karakteristika mržnja onog drugog, drukčijeg na bilo kojoj osnovi, ali njihov procenat u tom gradu je koliki i procenat normalnih komentara na „Klix-u“ iz sredine naše priče. Takvi kontaju šta je „pjesnik htio da kaže“, odnosno „samo prava raja zna u čemu je trik“, a svim ostalim, „đaba ja to njima prićam“.
(www.palelive.com / Priredio: Miloš Malović)
