ФОЧА – Са Сабора Радовића у селу Јечмишта, у фочанској мјесној заједници Челебићи, који је и ове године окупио више од стотину братственика, још једном је апеловано и упозорено да опстанак овог прелијепог краја прије свега зависи од реконструкције регионалног пута Фоча-Челебићи.
Ово село на живописном платоу кањона Таре, према попису из 1991. године, имало је 171 становника, а данас свега двадесетак, који ту живе током цијеле године.
Сурове зиме и тежак сеоски живот на надморској висини од 1.000 метара, али и вишедеценијска запостављеност од надлежних институција, након што је челебичћки крај изгубио статус општине и припојен Фочи, раселили су становништво.
Ништа се није промијенило ни након одласка социјализма и доласка, како кажу, демократије, па је овај планински крај, удаљен од Фоче око 50 километара, због неодржавања регионалног пута постао готово потпуно одсјечен, а одлив младог становништва погасио је и све основне школе.
У настојању да спасе своје село од потпуног одумирања, Радовићи су 2015. године у Јечмиштима изградили нови друштвени дом, а од прошле године организују сабор овог братства, како истичу, да се не би заборавили и да би заједничким снагама осмишљавали будуће активности.
Челебићка парохија прошле године је након шест деценија добила свог сталног пароха, који је на овогодишњем Сабору Радовића освештао Друштвени дом у Јечмиштима, а том приликом дом је украшен великом славском иконом Светог Ђорђа, коју је даровала породица Милије Радовића.
У Јечмиштима, која су са главног пута удаљена око пет километара, сви су свјесни да је путна комуникација приоритет свих приоритета и да се без њене реконструкције не може размишљати о повратку на село.
А да још увијек има младих породица које радије бирају да живе на селу и да се баве пољопривредом свједоче примјери управо из Јечмишта и околине.
На том подручју тренутно три породице са малом дјецом покушавају да обезбиједе егзистенцију бавећи се сточарством, а због непостајања школе, приморани су да изнајмљују стан у граду.
Радовићи из Јечмишта, који славе Светог Ђорђа, како то говори њихово предање, потичу из Дробњака у Црној Гори, а у овај крај доселили су се половином 18. вијека.
Гдје год данас да живе, свој завичај не заборављају и увијек му се радо враћају.
Многи од њих радо би инвестирали у развој сеоског туризма у овом прелијепом природном амбијенту подно Љубишње и Радовине, а надомак највећег европског кањона, само када би надлежни за одржавање путне мреже испунили своју законску обавезу и омогућили повезаност овог краја са свијетом.
Организовање Радовића кроз градњу дома и окупљање на сабору могло би послужити као лијеп примјер и другим селима.
(www.palelive.com/Срна)