Пале у савременом добу (I дио, до 1941. године)

У овом раду аутор ће покушати приближити тему развоја и ширења Пала као општине кроз XX вијек, и тако заинтересовати читаоце и јавност нашег града. Текст рада ће бити подијељен у двије цјелине: Пале од краја XIX вијека до 1941. године и Пале од 1941. године до данашњих дана. Наиме, циљ је приказати развој нашег града кроз два одвојена, али и повезана текста, како не би дошло до замора читалаца, због дужине чланка, и како би јавност имала увид у дешавања кроз различите епохе, из другачијих углова.

Први пут назив насељеног мјеста, као и области Пале, појављује се на једној османској карти из 1877. године. Прије тога, у средњем вијеку, информације ради, област нашег града је припадала великашкој феудалној породици Павловића, једној од три најзначајније у средњовјековној Босни.

На простору Пала, тачније у његовој близини, код хана Булози, 17. и 18. маја 1832. године одиграла се битка између побуњених босанских феудалаца на челу са Хусеин-капетаном Градашчевићем и великог везира Кара Махмуд Хамди-паше, који је представљао централну власт у Стамболу и успио угушити покрет за аутономију Босне и очување Портиних феудалних посједа.

Развој паљанског краја почиње уласком Аустроугарске монархије у окупирану Босну и Херцеговину и отварањем пилана, као и покретањем индустрије за прераду дрвета.

Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину на Берлинском конгресу 1878. године, на три деценије, под паролом стабилизације националних прилика и напретка привредне и индустријске производње.

Империјалистичка сила из Беча искористила је ову прилику за колонизацију природних ресурса и продор на исток Балкана („Дранг nach Остен“).

Према првом попису становништва, аустроугарском, Пале су 1895. године имале укупно 483 становника. У фебруару 1907. године са радом је почела прва Српска народна основна школа на Палама. То је била конфесионална школа, дакле, школа која има ђаке различитих вјероисповијести а којом је управљао Црквено-школски одбор Православне цркве на Палама.

Православна црква посвећена Успењу Пресвете Богородице на Палама изграђена је 1909. године. Заслуге за градњу цркве имао је први паљнски свештеник Ђорђе Грабеж, отац српског револуционара и учесника у атентату на надвојводу Франца Фердинанда 1914. године, Трифка, Трифуна Грабежа. Цркву је освештао у августу 1909. године митрополит дабробосански Евгеније Летица.

Изградњом пруге Сарајево-Вишеград 1905. године, Двојна монархија добила је прилику за већу експлатацију шумског и дрвног богатства из унутрашњости БиХ. Ово је имало за посљедицу већа улагања страног капитала у привредни развој паљанског краја.

Тако је 1912. године у Подграбу отворена велика пилана у власништву италијанске фирме „Ђузепе Фелтринели и компанија“ из Милана, док је на Палама радила пилана у власништву фирме „Задик с. Финци“. Ова фирма сљедеће године продала је пиланско постројење на Палама фирми „Грчко друштво за трговину и индустрију дрвета у Атини“, филијала Пале.

Грчка фирма је након завршетка Првог свјетског рата закључила аранжман са Васом Тодоровићем, предратним управником њихове пилане, којем је препустила пиланско постројење на Палама, за одређену накнаду која би се плаћала сукцесивно, и напустила политику улагања у Босну.

Мјесец дана након Сарајевског атентата и одбијања ултиматума аустроугарске владе, Краљевина Србија је ушла у рат са Великом силом, која је овај рат хтјела искористити за даљи продор на исток.

Међутим, Велики рат је добио регионални карактер уласком Краљевине Црне Горе у исти, а онда и на међународном, глобалном плану, назирао се сукоб већих размјера.

Да би везале дио непријатељских снага и олакшале положај главнине српске војске на основном правцу дјеловања непријатељских снага напада, црногорска војска и Ужички одред српске војске, заједнички извршавају почетком октобра 1914. године продор у правцу Сарајева и избијају на подручје Романије. Тада су дијелови црногорске војске ушли у Пале, а њихове патроле и претходнице скоро до Козје ћуприје, надомак Сарајева.

Пошто се црногорска војска ускоро под притиском непријатеља морала повући, већи дио српског становништва са паљанске регије принуђен је на повлачење заједно са војском. Сви они који нису успјели побјећи, били су изложени суровим репресалијама шуцкора (Schutzkorps – „заштитни одред“, аустроугарска нерегуларна полицијска јединица).

Пале су потпуно спаљене и опустошене повратком аустроугарских јединица, а на жељезничкој станици Пале, на Корану и на Каловитим брдима, подигнута су вјешала. Као примјер нелојалном грађанству, објешена су 54 затечена становника, док је дио протјеран у концентрациони логор у Добоју, један од првих на простору данашње БиХ, и најозлоглашенијих.

Према непотврђеним подацима, кроз логор у Добоју прошло је више од 230 логораша са данашње територије општине Пале. Крај Првог свјетског рата затекао је Пале потпуно опустошене, у материјалном и популационом смислу.

Основу привредног развоја Пала, као и раније, чине природне особине паљанског краја, прије свега шумско богатство. По попису Министарства привреде Краљевине Југославије, 1939. године на подручју паљанске општине радило је 14 пилана, које су годишње обрађивале више од 90.000 кубних метара тесане грађе.

Убрзани привредни развој утицао је на наталитет и повећање броја становника у Палама. У периоду од 1921. до 1931. године број становника се повећао са 2.382 на 11.103, дакле, око пет пута. Тридесетих година XX вијека у ужем дијелу Пала било је 40 до 50 зграда, једноспратница. Наше мјесто је добило савремени водовод са извора ријеке Миљацке 1935. године.

Средиште културног живота на Палама био је Дом жртава Првог свјетског рата, саграђен у јесен 1928. године. У оквиру Дома налазила се велика гимнастичка дворана за потребе основне школе и у њој су одржаване разне приредбе, прије свега фолклорног и драмског карактера.

Културно и спортско друштво „Соко“, тих година почиње са активним радом и укључивањем омладине у спортске активности регије. Фудбалски клуб „Вихор“ основан је 1934. године, када је изграђено и фудбалско игралиште. Исте године, са својим активностима креће и Смучарски клуб, а изграђена је и прва смучарска скакаоница са дрвеном конструкцијом.

Одмах након Првог свјетског рата на локалитету Каловита брда, у близини Пала, отворено је дјечије одмаралиште. Ту су, углавном, боравила дјеца из сарајевских основних школа, које је дјечији антитуберкулозни диспанзер упућивао на једномјесечни опоравак, знајући да су Пале раније биле познате као климатско лјечилиште са чистим планинским ваздухом.

У том периоду Пале су добиле и прву здравствену установу – амбуланту, „Соколске здравствене задруге“ као и библиотеку, у почетку оскудно опремљену и без већег књижног фонда.

У четвртој деценији XX вијека Пале су већ имале изглед малог, али лијепо уређеног мјеста. Знатан број интелектуалаца, као и богатијих и утицајнијих људи, прије свега из Сарајева, изградио је на Палама своје љетњиковце. Међу њима најистакнутији био је Перо Слијепчевић, књижевни историчар и професор Скопског универзитета и једно вријеме секретар Српског просвјетног културног друштва (СПКД) „Просвјета“.

Прекид привредног и индустријског развоја Пала заустављен је почетком Другог свјетског рата 1941. године на простору Краљевине Југославије.

Шестог априла њемачки авиони су бомбардовали Београд, а већ 17. априла 1941. године у Штабу њемачке Друге армије у Београду генерал Данило Калафатовић је приморан да прогласи „безусловну капитулацију“ Краљевине Југославије, коју су потписали Александар Цинцар Марковић, бивши министар и генерал Радивоје Јанковић.

Држава чија је влада и војска била у расулу није имала избора, морала је постепено да организује отпор, диригован из иностранства, из Лондона гдје су отишли краљ Петар Други и влада..

Мало прије тога десио се један битан догађај за наш град.

Након почетка ратних дешавања, југословенска Влада се у почетку почела повлачити из Београда у унутрашњост земље. Тако је сједница југословенске Владе 9. априла одржана у Севојну код Ужица. Дио Министарског савјета је тог дана дошао на Пале, без предсједника генерала Душана Симовића. Штаб врховне команде доселио се на Пале 12. априла.

У току тог и сутрашњег дана одржане су двије сједнице Министарског савјета Владе Краљевине Југославије, којима је предсједавао армијски генерал Симовић. Сједнице Владе су одржане у Дому часних сестара на Каловитим брдима, у близини некадашњег објекта Студентског дома.

Сутрадан, Југословенска влада и Врховна команда, желећи да се придруже краљу Петру Другом Карађорђевићу у Никшићу, у раним јутарњим часовима напуштају наш град, и крећу линијом: Пале, Фоча, Горажде, Калиновик, Гацко, Билећа и Никшић…

<а href=“https://www.palelive.com/tag/nikola-kuburovic/“ таргет=“_бланк“ рел=“ноопенер“></а>Аутор: Никола Кубуровић, мастер историје. Тренутно живи на Палама, а ради у Источном Сарајеву, гдје је и стекао своја прва радна искуства. Положио је стручни (државни) испит за наставника. Свој рад, као и стучне и научне текстове заснива првенствено на националној, али општој, историји савременог доба.

<а href=“https://www.palelive.com/tag/nikola-kuburovic/“ таргет=“_бланк“ рел=“ноопенер“>Сви чланци аутора</а>