Огласи
Након српског разбијања Аустроугарске војске на Дрини, у септембру 1914. године десили су се први ратни сукоби на територији анексиране Босне и Херцеговине.
Док је Србија била под притиском аустроугарских снага, српско становништво у Босни и Херцеговини претрпјело је немилосрдно насиље. Невини људи, старци и дјеца, вјешани су и убијани без милости.
И док се сви сјећамо великог Јанка Вукотића и његових херојских јединица из Црне Горе, мало нас је икада чуло за пуковника Пантелију Радосављевића – Панту, који је такођер предводио своје трупе у борби за спас свог народа, дубоко у територији Аустроугарске.
Заједно са Сердар Јанком Вукотићем и његовим храбрим Црногорацима, Панта и његов батаљон граничара дошао су све до Сарајева и стао у одбрану народа који је постао мета аустроугарског геноцида.
Херојство и жртва: Спасавање народа
Подржавајући Сердара Јанка Вукотића, који је предводио Црногоорце, Панта је предузео смјеле акције како би заштитио становништво. Када су српске трупе стигле до Пала, ситуација је била критична. Народ је очајавао, страхујући за своје животе и судбине.
Јединице српске и црногорске војске су продрле све до Сарајева, а том приликом је уништена жељезничка станица на Палама како би непријатељ био спријечен да користи овај важан транспортни чвор за даље нападе. Током осамнаест дана, Пантине трупе биле су на првим линијама фронта, одвраћајући пажњу непријатеља и пружајући сигурност српској заједници.
Нажалост, његове акције нису могле у потпуности да спријече трагедију. Много невиног становништва у Палама страдало је од војне репресије, а након повлачења српских снага 5. октобра, непријатељ је објесио 66 људи и 6 жена из Пала. На Палама је, послије одласка војске, заостало становништво било готово уништено.
Приликом повлачења српске војске Радосављевић је рањен на Гласинцу 6. октобра 1914. године. Послије опоравка вратио се у своју јединицу и наставио борбу.
Сјећање на жртве
Пале су биле мјесто исписано губицима и страдањем, како прије, тако и у току Првог свјетског рата. Половина кућа и здања лежала је у рушевинама, а ватра је узела оно што мач није могао. Трећина становништва нестала је у вихору ратних страхота. Многи који су бјежали пред ратним страхотама, тражећи уточиште, никада се нису вратили у своје домове.
Године 1926, у знак сјећања на невине жртве, подигнут је и освештан споменик убијеним Србима у порти цркве.
Тај догађај, окупио је народ из свих крајева. Међу њима је био и Панта. Као свједок свих тих трагедија, поново је искуствовао емоције које су га обиљежиле током рата. Људи су му прилазили, захваљујући му за храброст и заштиту коју је пружио у тешким временима.
Споменик, подигнут за оне чија имена остадоше у памћењу, постао је вјечни симбол страдања, бола, али и снаге народа који је, упркос свему, наставио да се бори за своју слободу све до данас.
Од ратника до командира
Пантелија Радосављевић је рођен 28. августа 1876. у Београду, у учитељској породици, што је утицало на његову љубав према образовању и историји. Након што је завршио гимназију, 1892. године ступио је у Артиљеријску војну школу, гдје је стекао основна знања и вјештине. Служио је у различитим војним јединицама, а његов ратнички дух и способности брзо су га истакле. Панта је први пут заузео важну улогу као командант Граничног полубатаљона, а потом и батаљона, гдје је својом храброшћу и способношћу мотивисао своје подчињене.
Од почетка Првог свјетског рата, Панта је био командант групе артиљерије у V пјешадијском пуку, а од новембра 1912. године служио је у Косовској дивизији. Током рата, његове јединице учествовале су у многим биткама, а он сам се истицао као способан и храбар вођа. Његова војна стратегија и непоколебљивост у борби допринијела је многим успјесима српских снага.
Насљеђе храбрости
Пантелија Радосављевић је пензиониса као артиљеријски пуковник 1925. године, остао је активан у животу заједнице.
За заслуге у миру и рату одликован је: Споменицом Краља Петра I (1903), Медаљом за војничке врлине (1907), Златном медаљом за храброст (1913), Златном медаљом за ревносну службу (1913), официрским Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV степена (1913), Орденом белог орла са мачевима (1920) и Орденом Светог Саве V степена.
Био је ожењен Вукосавом (1880-1964) кћерком Драге и Лазара Димовића, порезника. Нису имали дјеце. Служио се француским језиком и бавио публицистиком. Послије рата написао је и издао о свом трошку двије књижице патриотског садржаја: Кроз славно Косово и Шта је Маћедонија? Поред тога објављивао је и своје чланке и пјесме у листу Српско Косово.
Упркос својим достигнућима, завршио је као затвореник у њемачком логору Нирнберг 1941. године, гдје је и умро. Иако је физички одсутан, Пантин дух храбрости и самоодрицања остаје жив у сјећањима људи и у споменицима који свједоче о жртвама и храбрости народа. Он је не само херој своје генерације, већ и симбол храбрости и вођства, као и заштитник српског народа у временима велике патње и неправде.
С обзиром на то да у Палама већ постоји улица која носи име Сердар Јанка Вукотића, можда је добра прилика да и овај херој, храбри пуковник Пантелија Радосављевић, добије улицу у знак сјећања на све што је учинио за наш народ.
(www.palelive.com / Пише: Станишић Владимир)
