Почеци индустрије у Палама: Насљеђе породице Финци и Васе Тодоровића

Развој дрвне индустрије на овим просторима, започео је баш у селу Пале још у 18. вијеку када је турска породица Пењава поставила прву поточну стругару у БиХ на Врелу Паљанске Миљацке.

Са доласком Аустроугарске у 19. вијеку, долази до наглог развоја инфраструктуре. Изградња пруге представља посебан подстицај за индустрију, јер омогућава бржи и лакши транспорт дрвене грађе до Сарајева и других тржишта. Пруга је била важна не само због трговине, већ и због прилива нових радника и културе коју су доносили са собом.

Паљанска чаршија развија се око пилане, која постаје главно мјесто окупљања и привредног живота. Око ње ничу занатске радње, пекаре, конобе и друге грађевине које чине чаршију живом и разноликом. Овај период представља почетак једне нове ере за Пале и рађање паљанске чаршије.

Наслеђе породице Финци на Палама

Крајем 19. вијека, са јачањем индустријализације у Босни и Херцеговини, у Пале долази угледна јеврејска породица Финци. Њихов долазак и оснивање модерне пилане под именом „Задик С. Финци“ 1888. године означава почетак нове фазе у развоју дрвне индустрије у овом крају. Задик Финци инвестира у оснивање пилане која ће користити најсавременију технологију тог времена – пет гатера на парни погон, са више стотина радника. Овај пројекат пружа радну прилику људима из различитих дијелова Аустроугарског царства.

Ускоро, предузеће „Задик С. Финци“ добија концесију за експлоатацију шумског подручја Романија—Мокро, што омогућава даљи развој и повећање производње. Ова концесија, која укључује годишњи естат од 10.000 кубних метара четинара и 3.250 кубних метара буковине, пружа Финцијевим стабилност и дугорочну сигурност у пословању. Радници из различитих етничких заједница, као што су Аустријанци, Мађари, Чеси и домаће становништво, доносе своје културе и обичаје, па се тако 1911. године отвара католичка црква Св. Јосипа.

Поред пилане, граде и велику дрвену вилу на мјесту старе управне зграде „Новореза“ која служи као резиденција породице Финци. Нажалост, вила није преживила Први свјетски рат.

Око пилане настаје читав комплекс – управна зграда, административни објекти, па и мјеста за друштвени живот попут продавница, занатских радњи и пекара. Управа гради велику шталу за коње који се користе за извлачење дрвне грађе са Романије и Мокрог, пошто се транспорт обавља на тежи начин него у другим пиланама које користе пругу и корита.

Јеврејска породица Финци је у то вријеме била орјентисана према индустрији, па су тако и на другим мјестима око Сарајева већ имали производњу и трговали грађевинским материјалом, дрвном грађом, циглом и цријепом.

Једну од најпознатијих циглана у то вријеме имао је Задик Ј. Финци, који је још 1884. године имао регистровану продавницу мануфактурне робе у самом центру Сарајева, док се на Ћемалуши бавио продајом дрвне грађе.

Задик Финци се бавио овим послом и у вријеме османске управе, а према службеним подацима аустроугарске управе за Босну и Херцеговину, на Палама су већ 1879. године постојале двије европски уређене пилане, а њихови производи су чекали да буду транспортовани за Сарајево цестом чија је изградња тада била у току. Централне власти су им пружиле прилику за додатну зараду, поготово јер је Сарајево требало обнову након окончане окупације, а нарочито након великог пожара из августа 1879. године.

Након Задика Финција, у послове је укључен и његов син Рафаел који са Елиасом и Исаком Барухом оснива пилану у Тарчину код Сарајева.

Васо Тодоровић – Од индустријалца до добротвора

Једна од кључних личности у развоју Пала и индустрије био је Васо Тодоровић, директор пилане „Задик С. Финци“.

Васо Тодоровић је рођен у Сарајеву 1877. године, а завршио је Српску основну школу и Трговачку школу 1893. године, чиме је поставио темеље за своју изузетну каријеру. Свој професионални пут започео је у пилани породице Финци на Палама, гдје је радио све до краја 1912. године.

Током рада у Палама, Васо Тодоровић се доказао као човјек великог визионарства и ангажмана. Изузетно се залагао за друштвене иницијативе и захваљујући сарадњи са свештеником Ђорђем Грабежом, помогао је оснивање прве школе у Палама 1907. године, као и изградњу православне цркве 1909. године – институција које су биле од кључног значаја за развој и идентитет заједнице. Након Првог свјетског рата, Тодоровић је био активан члан одбора за изградњу споменика страдалима 1926. године и истовремено је подржавао разне иницијативе Српске православне цркве и културног друштва Просвјета. Његов допринос био је препознат и на државном нивоу, због чега су краљ и министарство често консултовали његово мишљење, те је Тодоровић у каснијим годинама често путовао у Београд као поштовани савјетник и индустријалац.

Интересантно је да је управо Васо Тодоровић држао екмекџиницу (пекару) на вакуфском земљишту 17 година и да је за то плаћао закуп у паљанској чаршији, гдје је земља била углавном у власништву старих турских породица. У једном судском спору записано је: „Вели мутевелија да се је Тодоровић са њим наредио на 4 фор. = 8 круна годишње кирије, а за прошле године Тодоровић платити неће, услед чега би требало од њега потраживати кирију за прошлих 17 година по 8 круна годишње, свега 136 круна.” Екмекџиница је била пекара или продавница специјализована за производњу и продају хљеба, посебно оног традиционалног, познатог као „екмек” у турској кухињи. Ријеч „екмек” на турском значи „хљеб,” па екмекџиница означава мјесто гдје се продаје различит хљеб.

Судбоносан моменат у његовој каријери настаје 1912. године, када, под утицајем грчког индустријалца Николе Канелопулоса, постаје његов генерални заступник и оснива на Палама предузеће „Societe Hellenique pour le commerce et l’industrie du Bois.“ Ово друштво ради на преузимању Финцијеве пилане у наредне двије године. То се догађа 1914. године када по договору Земаљска банка преузима пилану и продаје је новоформираном предузећу.

С почетком рата, Тодоровић је са породицом отишао у Србију и ставио се на располагање српској влади, што је довело до тога да аустријске власти понуде награду за његову главу. По савјету, Васо одлази у Грчку, гдје на Патрасу преузима улогу директора у двије пилане у власништву Николе Канелопулоса. Године 1919. враћа се на Пале и оснива предузеће „Тодоровић и другови,“ а неколико година касније, након што напушта то партнерство, оснива „Тодоровић и Дохан“ у Мокром. Ову дрварску индустрију води све до 1926. године, а почетком 1927. постаје сувласник познате сарајевске фирме Бутазони и Вентурини, гдје остаје до 1933. године.

Током наредних година, Тодоровић наставља своју каријеру у дрвној индустрији и преузима пилану у Илијашу, коју води у партнерству са Х. Доханом под именом „Тодоровић&Дохан“. Својим доприносом у привреди, Васо Тодоровић се истиче као један од најважнијих привредника у дрвној индустрији, у којој активно учествује више од четири деценије. Његов рад након 1940. године остаје непознат, али његово наслеђе живи у траговима индустријског развоја и друштвеног напретка који је оставио иза себе.

Васо Тодоровић је оставио неизбрисив траг у развоју Пала и у дрвној индустрији овог простора.

(www.palelive.com)